Bogati na papiru, siromašni kod kuće: AI će podizati BDP uz veću nezaposlenost
Veštačka inteligencija može da pogura ekonomiju napred čak i ako nezaposlenost naglo poraste. Ako se to dogodi, ekonomisti će morati da preispitaju ideju da je rastuća ekonomija ujedno i zdrava ekonomija.
Ken Grifin nije verovao u paniku oko veštačke inteligencije. Na Svetskom ekonomskom forumu u januaru, milijarder i osnivač hedž fonda Citadel iz Majamija, koji upravlja investicionim kapitalom vrednim 68 milijardi dolara, odbacio je rezultate rada veštačke inteligencije kao „smeće“.
Međutim, ovog meseca Grifin je potpuno promenio stav. Gledao je kako AI agenti obavljaju složene poslove za svega nekoliko sati, za koje su zaposlenima u Citadelu ranije bile potrebne nedelje ili čak meseci. Celokupno poslovanje Citadela zasniva se na zapošljavanju izuzetno inteligentnih ljudi. Više od 40% zaposlenih ima napredne akademske diplome, uključujući oko 270 doktora nauka iz 40 različitih oblasti. To su među najplaćenijim radnicima u Americi – medijalna godišnja naknada za softverske inženjere u Citadelu premašuje 500.000 dolara. Softver koji može da zameni makar deo tog rada mogao bi kompanijama poput Citadela da uštedi ogromne količine novca. Grifin je ipak rekao da je otišao kući depresivan jer su mašine počele da rade poslove koje su nekada mogli da obavljaju samo takvi ljudi.
Ekonomisti bi uskoro mogli da se suoče sa neobičnim problemom. Kompanije rastu. BDP raste. Profiti ostaju snažni. Ali radna mesta ne prate taj rast. Ako AI omogući kompanijama da proizvode više sa manje radnika, Amerika bi mogla da izgleda bogatije na papiru, dok bi milioni domaćinstava u stvarnom životu osećali da su siromašniji. Ekonomija sa rastućim BDP-om i nezaposlenošću od 8% pre nekoliko godina zvučala bi neverovatno. Svakim danom to zvuči sve manje neverovatno. Ako se ekonomija zaista kreće u tom smeru, ekonomisti će možda morati da preispitaju da li sam rast i dalje pokazuje da je ekonomija zdrava.
BDP kao merilo svega
Od Velike depresije, BDP je glavno merilo ekonomskog zdravlja. Ekonomista Sajmon Kuznec, koji je za svoj rad dobio Nobelovu nagradu 1971. godine, razvio je ovu metriku tridesetih godina prošlog veka radeći sa američkom vladom na praćenju ekonomskog kolapsa. Kada BDP raste, smatra se da ekonomija raste. Kada se dovoljno dugo smanjuje, smatra se da je ekonomija verovatno u recesiji ili blizu nje. To ipak nije sasvim crno-belo jer zvaničnu procenu donosi Nacionalni biro za ekonomska istraživanja i ona uključuje i druge faktore, ali osnovni okvir ostao je nepromenjen decenijama. Rast i recesija ne bi trebalo da se događaju istovremeno.
Tokom moderne američke istorije, recesije su dolazile gotovo neumoljivom pravilnošću. Od 1950. do 2010. godine, SAD su prošle kroz 10 recesija, odnosno približno jednu na svakih šest godina. Ekonomija se smanjivala 1953, 1958, 1960. i 1969. godine. Zatim dva puta tokom inflacije i naftnog šoka sedamdesetih. Potom ponovo početkom osamdesetih kada su Federalne rezerve pod vođstvom Pol Volkera slomile inflaciju veoma visokim kamatnim stopama. Nakon toga tokom krize štedno-kreditnih institucija, pucanja dot-kom balona i konačno kolapsa tržišta nekretnina 2008. godine. Detalji su se menjali, ali je osnovni obrazac ostajao isti. Korporativni profiti su padali, a sa njima i BDP. Amerikanci su gubili posao, a kompanije propadale. Ekonomija je izgledala bolesno jer je ekonomija zaista bila bolesna.
Onda se nešto promenilo. Van kratkog kolapsa tokom pandemije kovida, Sjedinjene Države nisu doživele tradicionalnu recesiju još od 2008. godine. Najduži period ekonomskog rasta u modernoj istoriji SAD trajao je od juna 2009. do zatvaranja tokom pandemije, 11 godina kasnije. Od tada ekonomija više puta prkosi modelima koji predviđaju recesiju. Ogromni državni stimulansi, godine gotovo nultih kamatnih stopa, globalizacija i rastuća dominacija tehnoloških kompanija pomogli su da se rast održi. Ali čak i dok su BDP i cene akcija rasli, nejednakost u bogatstvu se povećavala, jer su troškovi stanovanja, zdravstvene zaštite i obrazovanja rasli brže od većine plata. Stari pokazatelji više nisu bili usklađeni kao nekada. AI bi mogao dodatno da produbi taj jaz omogućavajući kompanijama da rastu bez potrebe za velikim brojem radnika.
AI nije kao druge tehnologije
Tehnologija je oduvek uništavala određena radna mesta. Poljoprivredne mašine smanjile su potrebu za fizičkim radom. Bankomati su smanjili broj bankarskih službenika. Telefonski operateri su nestali. Ali obično je postojalo neko drugo mesto gde su radnici mogli da odu. Pojavljivale su se nove industrije, a sa njima i novi poslovi.
AI bi mogao da bude drugačiji jer ulazi u mnogo različitih vrsta poslova istovremeno. Već sada piše kod, pregleda ugovore, vodi korisničku podršku i analizira tabele. Mnogi od tih poslova dugo su smatrani teškim za automatizaciju.
Kompanije već počinju da testiraju kako bi moglo da izgleda radno okruženje zasnovano na AI tehnologiji. Meta ukida 8.000 radnih mesta dok Mark Zakerberg ulaže milijarde u AI. Blok, matična kompanija servisa Skver i Keš Ep, eliminisala je više od 4.000 radnih mesta nakon što je Džek Dorsi rekao da je tehnologija promenila ono što je kompaniji potrebno od ljudi. Standard Čarterd očekuje da će AI i automatizacija pomoći da do 2030. ukine više od 7.000 pozicija koje naziva poslovima „ljudskog kapitala niže vrednosti“.
Nije svaki „otkaz zbog AI“ zaista povezan sa AI. Kompanije su previše zapošljavale, investitori žele niže troškove, a rukovodioci sada imaju zgodnog krivca za otpuštanja. Ipak, sve više kompanija počinje da shvata da bi im moglo biti potrebno manje radnika nego što su ranije mislile.
Bacite knjige o ekonomiji
Majkl Madovic, glavni ekonomista u Ruzvelt institutu iz Vašingtona, koji se bavi ekonomskom politikom, kaže da ekonomisti nemaju dovoljno termina za svako neobično stanje u kojem ekonomija može da se nađe. Termin „stagflacija“ postao je uobičajen tek nakon što su sedamdesete pokazale da inflacija i nezaposlenost mogu da rastu istovremeno. AI bi mogao da stvori sopstveni nesklad snažnog rasta i visoke nezaposlenosti u isto vreme.
Madovic ne predviđa budućnost bez poslova. On kaže da je vreme da bacite udžbenike iz Ekonomije 101 jer bi stari način procene ekonomije mogao da prestane da ima smisla. Oko dve trećine nacionalnog dohotka istorijski je odlazilo radnicima kroz plate, dok su vlasnici uzimali veliki deo ostatka kroz profit. Mnogi ekonomski modeli jednostavno pretpostavljaju takvu podelu jer je ona toliko dugo bila stabilna. Ali ta ravnoteža proizlazi iz istorije, a ne iz prirodnog zakona. Ako AI omogući kompanijama da proizvode više sa manje radnika, veći deo koristi mogao bi da ode vlasnicima, a manji zaposlenima.
Snažnu ekonomiju sa slabim tržištem rada bilo bi teško ignorisati. Nezaposlenost iznad približno 5% već izaziva nelagodu među ekonomistima. Dodajte tome snažan rast BDP-a koji uglavnom pokreću profiti i rastuća nejednakost i slika se menja. Da ne govorimo o širim društvenim posledicama. „Ovde biste mogli da imate zdrav rast BDP-a“, kaže Madovic, „ali ovo nije zdrava ekonomija“.
Ne verujte hajpu
Postoji i umirujuća verzija ove priče.
Džo Brusuelas, glavni ekonomista kompanije RSM US, koja pruža usluge revizije, poreza i konsaltinga srednje velikim preduzećima, seća se da je njegova majka radila kao telefonski operater, ručno povezujući pozive. Napredak u telekomunikacijama na kraju je taj posao učinio zastarelim. Ona je prešla u zdravstveni sektor. Ekonomija je nastavila da raste.
Brusuelas veruje da taj obrazac i dalje važi. Svaki veliki tehnološki skok izazivao je strah da će radnici postati suvišni. Do sada su se ipak pojavljivale nove industrije i nova radna mesta. Skeptičan je prema tvrdnjama da će AI uskoro primorati ekonomiste da potpuno redefinišu pojam recesije.
On takođe upozorava da ne treba slepo verovati svakoj tvrdnji o AI. Tehnologija jeste stvarna, ali je stvaran i hajp. „Ne verujte hajpu“, poručuje on.
AI još nije stvorio ekonomiju eksplozivnog rasta BDP-a i istovremeno naglog rasta nezaposlenosti. Neka otpuštanja koja se pripisuju AI verovatno imaju više veze sa preteranim zapošljavanjem ili pritiskom akcionara.
Fokusirati se na produktivnost
Brusuelas smatra da je produktivnost trenutno važnije pitanje. Rast produktivnosti u SAD dugo se zadržavao blizu 1,5% pre nego što je porastao ka 2,3%. Veliki deo tog rasta, kaže on, rezultat je nedostatka radne snage tokom pandemije. To je nateralo kompanije da usvoje bolju tehnologiju. Alati poput ČetGPT-a još su previše novi da bi dominirali zvaničnim podacima.
Ipak, ulaganja u AI već su dovoljno velika da utiču na statistiku. Brusuelas kaže da je potrošnja na AI opremu pomogla rast BDP-a u prvom kvartalu, iako nije bila jedini faktor.
Jedna zemlja može postati bogatija dok mnogi ljudi postaju siromašniji. BDP može, barem teorijski, da raste dok je sve teže pronaći posao sa dobrom platom. Profiti mogu da rastu dok zapošljavanje usporava. Berza može da nagradi iste promene zbog kojih se porodice osećaju manje sigurno.
AI možda neće izazvati sledeći veliki ekonomski pad. Prema tradicionalnom okviru, verovatnije je da će izazvati procvat. Ali ako BDP nastavi da raste dok milioni ljudi imaju problem da pronađu kvalitetan posao, to će samo dodatno pojačati rastuće nepoverenje u zvanična vladina saopštenja o ekonomiji i metrike poput BDP-a.
Brendon Kočkodin, novinar Forbes