Moramo li da radimo posao koji volimo da bismo bili srećni?

Za jedne, posao je strast i izvor zadovoljstva. Za druge, to je način da se obezbedi stabilnost. U realnosti često „posao iz snova“ ustupa mesto „poslu koji je dovoljno dobar“. Međutim, gde je granica između prihvatljivog kompromisa i dugoročnog nezadovoljstva? Kako se osećamo i kakve posledice to ostavlja po nas? Kada veliki deo dana provodimo u nečemu što nas ne ispunjava, granica između „navikli smo“ i „polako nas iscrpljuje“ postaje sve tanja.

Klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja Kristina Pota Radulović kaže da možemo da radimo posao koji ne volimo i da pored toga „funkcionišemo“. Ali, po koju cenu?

„Ako svakodnevno provodimo veliki deo vremena u nečemu što nas ne zanima ili iscrpljuje, to se vremenom ne vidi samo u umoru, već i u osećaju praznine i gubitka kontakta sa sobom. Nije isto kada radimo posao koji ne volimo, ali nam ne smeta, i kada radimo posao koji nas polako troši. Postoji razlika između posla koji nije naš prvi izbor i posla koji nas svakodnevno iscrpljuje“, objašnjava Kristina.

Osećaj smisla je važan, ali ne dolazi uvek iz posla

„’Posao koji nas ne ispunjava’ ne mora da bude savršen niti moramo da ga volimo svakog dana. To je pre posao u kome imamo osećaj da koristimo svoje kapacitete, da imamo određeni stepen slobode i da nismo potpuno odvojeni od onoga što jesmo. Nije pitanje samo da li nešto volimo, već i da li u tome možemo da budemo ‘mi’ i da vidimo neki smisao“, kaže Kristina.

Ukoliko ne volimo svoj posao, veoma je važno da u životu imamo druga mesta na kojima se osećamo živo i iz njih crpimo osećaj smisla. Problem nastaje, kada nam posao nije izvor zadovoljstva, a ni u ostalim segmentima života nemamo neki prostor u kome se osećamo povezano sa svetom i sobom, ljude i ideje sa kojima nam je ugodno i sa kojima osećamo pripadnost.

„Osećaj smisla je veoma važan, ali ne mora uvek da dolazi iz posla koji radimo. Neki od nas smisao pronalaze u odnosima sa drugim ljudima, porodici ili stvarima koje radimo van radnog vremena. Ipak, kada makar mali deo onoga što radimo u sklopu našeg posla ima za nas smisao i lično značenje, svakodnevica postaje podnošljivija. Kao kada znamo zašto negde idemo – put može biti naporan, ali ima svoj cilj i pravac koji nas ka tom cilju vodi“, ističe.

Dobar posao ne mora da nas ispunjava u potpunosti

Ne moramo svi da radimo posao iz snova. „Dovoljno dobar posao“, ističe, može biti vrlo zdrav i realan kriterijum. Važno je da to „dovoljno dobro“, zaista bude dovoljno dobro, a ne nešto na šta smo se navikli.

„Možda je najjednostavnije da se upitamo da li nas taj posao ostavlja sa dovoljno energije za život van njega, ili nas toliko iscrpljuje da za život više nema prostora. Dobar posao ne mora da nas ispunjava u potpunosti, ali ne bi trebalo ni da nas polako prazni“, navodi Kristina.

Ponekad je realnije da težimo poslu koji je održiv, nego poslu koji je idealan. Život se retko dešava u idealnim uslovima. Češće se dešava da moramo da pravimo izbore i donosimo odluke.

„Ideja da svi treba da rade posao koji vole je inspirativna i podsticajna, ali i može da bude i opterećujuća. U realnosti, mnogi od nas biraju sigurnost, stabilnost i predvidivost. Problem nastaje kada tu ideju pretvorimo u merilo naše vrednosti, pa počnemo da verujemo da sa nama nešto nije u redu ako ne volimo svoj posao“, priča Kristina.

Pregorevanje nastaje iz osećaja da mnogo dajemo, a malo dobijamo

Pregorevanje (Burnout), ističe ona, nije samo posledica količine rada, već i osećaja da mnogo dajemo, a malo dobijamo.

„Ako ne volimo posao koji radimo, ali nam taj posao pruža stabilnost, jasne granice i mogućnost da se od njega odmorimo, on može biti manje iscrpljujući od posla koji volimo, ali koji nas potpuno preplavi. Važno je i šta nam posao vraća. Ako stalno imamo osećaj da samo dajemo, bez prostora da se obnovimo, tada će se neminovno javiti iscrpljenost. Bez obzira na to koliko taj posao volimo ili ne“, objašnjava.

Kada dugo obavljamo neki posao, to može da dovede do osećaja da stojimo u mestu. Iako se, s druge strane, „spolja“ sve odvija kako treba.

„Ono što se često dešava je da nastavljamo da funkcionišemo, ali sa sve manjim osećajem pravca i kontakta sa sobom. To je kao da godinama hodamo istim putem, a da nikada ne zastanemo da proverimo da li nas taj put vodi tamo gde želimo. Spolja gledano, sve je stabilno, ali iznutra može da se javi osećaj da nešto nedostaje“, kaže Kristina.

Nezadovoljstvo poslom retko ostaje samo u okvirima radnog vremena. Ono se prenosi kroz umor, razdražljivost i manjak energije za odnose i aktivnosti koje su nam važne.

„Kada smo dugo u nečemu što nas ne hrani, teško je da ostatak života to u potpunosti nadoknadi. Kao kada pokušavamo da nadoknadimo energiju koju stalno gubimo, ali nikada nemamo priliku da je zaista obnovimo“, kaže Kristina.

Posledice ne dolaze naglo

Posledice po mentalno zdravlje, najčešće, ne dolaze naglo. Važno je i da promene koje nam se dešavaju ne shvatamo kao nešto što je „normalno“, već kao signal da je potrebno da zastanemo i preispitamo šta se dešava.

„Počinjemo da osećamo stalni umor, gubimo motivaciju, postajemo razdražljivi i imamo utisak da nas stvari koje su nam ranije prijale više ne ispunjavaju. Može da se javi i osećaj praznine ili besmisla, kao da ono što radimo nema stvarnu vrednost za nas“, navodi.

Čak i ravnodušnost prema poslu može biti normalna. Kristina ističe da ne moramo svi osećati strast. Za neke ljude, posao je stabilan deo života koji im omogućava druge važne stvari.

„Ali ako ravnodušnost preraste u potpuni gubitak energije, interesa i osećaja svrhe, tada može biti znak da smo se udaljili od sebe. Nije problem u tome što ne volimo posao, već ako kroz njega polako gubimo kontakt sa onim što nam je važno“, zaključuje.

Perspektiva „dobrog posla“ je doživela tektonski poremećaj

Osnivačica platforme za karijerno savetovanje Career Launch i HR Andrea Darabašić za Forbes Srbija ističe da je pitanje dobrog posla uvek bilo individualno. Njen lični osećaj je da je perspektiva „dobrog posla“ doživela „tektonski poremećaj“. Dok su prethodne generacije uspeh merile vertikalnom hijerarhijom i simbolima moći (poput titule menadžera ili posedovanja službenog automobila), danas dominira subjektivni osećaj svrhe i autonomije.

„Mladi, naročito pripadnici Generacije Z i kasni milenijalci, sve češće odbijaju menadžerske uloge. Prema istraživanjima, mladi vide da pozicija menadžera donosi disproporcionalno više stresa i administracije u odnosu na finansijsku nadoknadu. Oni biraju horizontalni razvoj (postajanje ekspertom u svojoj oblasti), umesto vertikalnog“, ističe Andrea.

A kada je reč o izboru između ljubavi i nužde – istina je na sredini.

„Istraživanja pokazuju da je tzv. ‘Passion Economy’ u porastu, ali ja smatram da je najodrživiji model onaj koji spaja ono u čemu ste dobri sa onim što tržište plaća. Čak i ako posao počne iz nužde, razvoj kompetentnosti (mastery) prema teoriji samodeterminacije (Self-Determination Theory) može dovesti do toga da zavolimo posao jer se u njemu osećamo sposobno i uticajno“, kaže.

Vaspitani smo u duhu „ne talasaj“

Danas, ističe Andrea, nije dovoljno imati „voće u kancelariji“. Mladima su ključni iskrenost, transparentnost i odgovornost.

„Živimo u eri ‘Employee Experience-a’ gde je radno mesto proizvod koji kompanija prodaje kandidatu. Ako se realnost na poslu ne podudara sa onim što je iskomunicirano tokom regrutacije, mladi su spremni na ‘brzi otkaz’. Ne plaše se promene jer više ne veruju u lojalnost firmi koja ne uzvraća istom merom. Specifično za naše prostore je to što su mladi, uprkos želji za modernim uslovima, često vaspitavani u duhu ‘ne talasaj’. Postoji urođena barijera ka preuzimanju rizika jer se greška i dalje doživljava kao neuspeh, a ne kao lekcija“, navodi Andrea.

To, kaže ona, stvara generaciju koja želi inovativne poslove, ali se u praksi često odlučuje za sigurnije, manje rizične opcije na početku karijere.

Možete biti profesionalac, a da ne osećate strast prema poslu

Andrea ističe i da se opasna zabluda krije u frazi „ako voliš ono što radiš, nećeš raditi ni dan u životu“. Ističe da neko može biti vrhunski profesionalac, a da pritom ne oseća strast prema svakodnevnim zadacima.

„Mnogi vrhunski stručnjaci, od programera do administratora, svoj posao obavljaju sa hirurškom preciznošću jer imaju razvijenu radnu etiku i disciplinu, a ne nužno emocionalnu povezanost sa industrijom. Međutim, dugoročni rizik je kognitivni zamor. Bez unutrašnje motivacije, teže je održati visok nivo fokusa tokom decenija rada“, kaže.

Ipak, realno je očekivati da čovek voli aspekte svog posla. To su možda kolege. Možda je to rešavanje problema, a možda stabilnost koju taj posao pruža porodici.

„Posao ne mora biti vaš ceo identitet; on može biti ‘platforma’ koja vam omogućava da budete strastveni umetnik, roditelj ili sportista van radnog vremena“, dodaje.

„Dovoljno dobar posao“ postaje ključan za zdrav balans. Sreća ne dolazi nužno iz maksimalnog karijernog uspona, već iz usklađenosti sa trenutnom životnom fazom.

„U dvadesetim nam je možda potreban izazov i učenje; u tridesetim stabilnost i fleksibilnost zbog porodice; u pedesetim mir i mentorstvo. ‘Dovoljno dobar posao’ je onaj koji ne oduzima više nego što pruža. On ne izgleda kao 50/50 podela vremena. To je stanje u kojem posao nudi dovoljno intelektualnog podsticaja da se ne osećate kao mašina, ali ostavlja dovoljno emocionalne energije za privatni život. Ljudi su bića koja tragaju za izazovom (tzv. ‘Flow’ stanje), i bez obzira na platu, ako nema ni najmanjeg izazova koji nas tera na rast, postajemo apatični i nezadovoljni“, zaključuje Andrea.

„Od onoga što volim“ do „onoga što moram“

Dvadesetčetvorogodišnj Nikola Čairović koji se bavi održavanjem vizuelnog identiteta i performansi prodajnog prostora za Forbes Srbija kaže da nema motivacije za svoj posao. Ono što ga drži na tom mestu jeste stečeno iskustvo.

„U ovoj kompaniji radim već 11 meseci. Konkretno, na ovoj poziciji dva meseca. Ovde me drži stečeno iskustvo, to što sam napredovao i što imam priliku da radim na novoj poziciji i steknem iskustva koja će mi značiti za budućnost. Nisam tu samo zbog plate, više je iskustvo to koje me drži“, objašnjava Nikola.

Posao koji obavlja je nešto što mu je s početka bilo zanimljivo i gde je uvideo priliku da iskaže svoju kreativnost.

„Ipak, konkretno, ovaj posao je postao više nešto što moram, nego nešto što volim da radim, s obzirom na to da su u kompaniji dosta počeli da se oslanjaju na brojke, te je taj vizuelni deo zanemaren. Samo je važno da je sve potkrepljeno brojkama. Tako je to od nečega što sam voleo i što je bilo zanimljivo, napravljeno nešto što mora“, dodaje Nikola.

Najvažnije je da se osećate prijatno

Na poslu mu je najvažnije da se oseća prijatno.

„Važno mi je da se na poslu ni na koji način ne osećam loše. To onda pokreće mnogo drugih problema gde moram da razmišljam kako moram da idem na posao, da teram sebe, da jedva ustajem i preokupiram se time da se plašim da idem na posao. Odlučio sam da stavim svoje mentalno zdravlje na prvo mesto. Najbitnije mi je da se osećam lepo, prihvaćeno i da mi je kolektiv dobar“, kaže.

Kolektiv mu je najvažniji, nakon čega sledi plata, a što se posla tiče – može da se prilagodi.

Slobodno vreme jedan od važnijih kriterijuma

Prethodne pozicije na kojima je bio nisu ostavljale dovoljno slobodnog prostora za život van posla.

„Imao sam jedan slobodan dan, smene su svakog dana bile različite i vraćao sam se kući iscrpljen i umoran. Nisam imao uopšte toliko prostora za privatan život, a čak i kada sam imao, jednostavno nisam imao dovoljno snage. Sada, sa ovom pozicijom, to je malo drugačije. Ipak, sada utiču neki drugi faktori na celokupno nezadovoljstvo“, ističe.

Kao i Andrea, Nikola smatra da „dobar posao“ zavisi od prioriteta i od toga šta je kome važno. On svoju tvrdnju iznosi iz perspektive mlade osobe koja gradi svoju karijeru i kojoj je važno da obavlja posao koji voli. Ipak, s druge strane, veruje da postoje ljudi koji imaju porodicu i kojima posao nije toliko važan, kao ni to da se karijerno ostvare.

„Što se mene lično tiče, najbitnije je da obavljaš posao koji voliš. U suprotnom, ukoliko radite posao koji ne volite, a uslovi su dobri, vi biste i dalje bili nezadovoljni time što radite. Veoma je važno obavljati ono što volite. I ne, ne mora to biti neki životni poziv, ali barem nešto što vam je u tom trenutku zanimljivo, što volite, što želite. Sve pored toga nije kompletno. Kada bilo šta od navedenog nije ispunjeno, nije kompletno, ni vi nećete onda nikada biti 100% zadovoljni“, zaključuje Nikola.

„Plata nije ni prosečna, ali mi je sačuvano zdravlje“

Vladimir Jovanović, nastavnik u dve stručne škole u Beogradu, za Forbes Srbija kaže da uživa u svom poslu. Prija mu što se oseća prihvaćeno i što je posao dinamičan.

„Trenutno posao koji radim ne radim zbog ‘moranja’. Razumem ljude koji moraju da rade neke poslove koji nisu u njihovoj struci ili ih ne zanimaju, ne pronalaze se trenutno u dostupnim poslovima. Ja sam trenutno u prosveti gde se plata ne može izjednačiti sa prosečnom u Srbiji ali je moje mentalno zdravlje sačuvano“, ističe.

Najvažnija mu je fleskibilnost u poslu i što mu radno vreme nije striktno osmočasovno.

„Pored redovnih časova, pripremu za nastavu možete da uskladite sa svojim obavezama i lepo je rasporedite u toku radne nedelje. Jednostavno znači ta fleksibilnost i sigurnost u tome da možete da stignete do banke ili obavite neke od administrativnih poslova na mestima koja rade od devet do pet, a do kojih ne biste mogli da stignete kada biste radili u klasičnom osmočasovnom radnom sistemu“, objašnjava Vladimir.

Prostor za život

Veoma mu je važno što i nakon posla ima vremena za slobodne aktivnosti van njega.

„Kada radite nešto što volite, vi se i ne umarate psihički. Jeste da je ovaj posao umno veoma zahtevan, ali kada volite da radite, u mom slučaju sa decom, i kada volite da radite u takvom okruženju, jednostavno koji god posao da radite, a da ga volite, nije vam teško ni privatno bilo šta drugo da radite. Niste depresivni. Niste nezadovoljni. Naravno u svemu tome postoji želja za napretkom, da se povećaju plate. Ipak, ne treba ni stalno kukati, govoriti da je sve loše kada ima i dosta lepih i pozitivnih stvari u ovom poslu“, kaže Vladimir.

Najviše ga, kaže, motiviše rad sa mladima i osećaj da utiče na njih, njihovo vaspitanje i obrazovanje.

„Prosveta generalno ostavlja određeni prostor za privatni život, što mi je veoma važno. Naravno, ima perioda kada ima više obaveza, ali u globalu postoji balans. Dovoljno dobar posao je onaj koji me ispunjava, pruža stabilnost i omogućava mi da imam balans između poslovnog i privatnog života“, dodaje.

Sebe u prosveti vidi – kako kaže – do penzije.