Šta motiviše radnike da ostanu više decenija u jednoj firmi i zašto je to sve ređa pojava

Prvi posao na kojem ćemo provesti ceo radni vek i odatle otići u penziju, o čemu su nam svedočili roditelji, bake i deke čini se da polako i neizbežno postaje deo zaborava. Sve je ređa pojava da se radnici, naročito mlađi, zadržavaju na istom poslu toliko dugo.

Fluktuacije i promene na tržištu rada neizbežno su doprinele tome, a iako trenutno dominira stav da mladi sada imaju veća očekivanja što se plate i uslova tiče i da time vođeni često menjaju radno okruženje i poslodavca, stručnjaci ukazuju da je više faktora koji utiču na donošenje takvih odluka.

Iako nema precizne evidencije o tome koliko je u privredi Srbije radnika koji su na istom radnom mestu duže od decenije, 15 ili 20 godina, ali i duže, statistiku vode „pojedinačno“- njihovi poslodavci.

Šta radnika drži kod istog poslodavca

Mnoga istraživanja zadovoljstva radnika pokazala su da je najvažniji faktor planiranja dugoročnog ostanka kod poslodavca radna atmosfera, zatim sledi zarada i raspored radnog vremena, kaže Marko Reljanović iz Instituta za radno pravo za Forbes Srbija.

Svakako za radnika koji provede nekoliko godina kod istog poslodavca, prilikom odluke da li će kod njega i ostati ima težinu i koliko je napredovao u svom poslu, usavršavanju, samoj hijerarhiji kod poslodavca, koliko se uvećala njegova zarada, ali i kakva je perspektiva njegovog ostanka na tom poslu dugoročno, ističe sagovornik.

„Radnici su generalno skloni da budu verniji poslodavcima i vežu se za njih u dužim periodima, ukoliko su poslodavci prema njima iskreni i ukoliko sa radnicima srazmerno dele terete kriza kroz koje prolaze na tržištu u pojedinim periodima“, navodi Reljanović.

Kada je reč o razlikama u uslovima u kojima su radile pređašnje generacije i današnje, Reljanović kaže da su prethodne generacije bile manje opterećene uslovima rada koje će zateći na poslu, jer su oni bili dosta ujednačeni.

„Osnovna prava radnika bila su garantovana i nisu dolazila u pitanje. Neko ko je tek stupio na tržište rada, mogao je da računa da će početno iskustvo steći relativno lako, i tada u okolnostima rada koje nisu bile idealne, ali na radnim mestima koja su praktično garantovala da će se moći dalje napredovati u izabranom zanimanju. Danas nijedna od tih garancija ne postoji“.

Zašto mladi češće menjaju poslove

Govoreći o tome da radnici, naročito mlađi, danas češće menjaju posao, Reljanović kaže da je takav trend uzrokovan različitim faktorima, a ne samo time da mladi imaju posebna očekivanja:

„Ponuda i tražnja su u stalnim promenama, sa pojedinim periodima krize kada ponuda dostiže minimum i kada veliki broj radnika mora da napusti svoje poslove. Mi smo imali takve talase početkom 2000-ih tokom ubrzane privatizacije, potom 2008 – 2012. godine tokom trajanja svetske ekonomske krize, zatim ponovo tokom pandemije korone 2020. godine. Često radnici ne menjaju poslodavca svojevoljno, već su otpušteni kao višak zaposlenih. Mnogi poslodavci ni ne potraju 15-20 godina, i na tom polju postoji velika dinamika izražena u zatvaranju privrednih društava“, objašnjava Reljanović za Forbes.

Ističe i da ima i poslodavaca koji ne obezbeđuju dostojanstvene uslove rada svojim radnicima te da zato kod njih postoji značajna fluktuacija radne snage, odnosno radnici ih doživljavaju kao privremene „dok ne pronađu nešto bolje“.

Ipak, dinamično tržište rada ne mora nužno da podrazumeva česte promene zaposlenja.

Takođe, Reljanović ukazuje da poslodavci ne percipiraju više radnike kao investiciju, kao nekoga u koga bi trebalo ulagati kontinuirano – ne samo u uslove rada, već i u usavršavanje i ko će na povoljne uslove rada uzvratiti odličnim radnim rezultatima i dugoročnom vernošću poslodavcu.

Osim velikih poremećaja na tržištu rada koji su oblikovali ponudu i potražnju, na visoku fluktuaciju radnika kod poslodavaca utiče još jedan važan faktor:

„U industrijama i delatnostima koje su se forsirale u Srbiji u prethodnoj deceniji, radnici su uglavnom lako zamenjivi i obavljaju poslove koji zahtevaju nizak stepen kvalifikacije, i to bez posebne specijalizacije i dodatne obuke“. Poslodavac nema naročitu potrebu da u takve radnike ulaže i nudi im minimalne zakonske uslove rada.

Ističe i da je početak na tržištu rada za mlade ljude u ogromnoj većini slučajeva težak.

Reljanović je mišljenja da će prosečna mlada osoba promeniti nekoliko poslodavaca na samom početku karijere jer kod poslodavaca više ne postoji kultura razvoja mladih radnika, već se želi iskoristiti njihov ranjiv položaj na tržištu rada radi uvećanja profita.

Ističe i da je logično zašto mladi, nakon što odrade taj početni period, ne žele da ostanu kod poslodavca.

Javni i privatni sektor – nekad i sad

Iako se javni sektor računa kao „sigurica“ što se posla tiče, Reljanović ukazuje da ni to sada nije sličaj naročito nakon što je uvedena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.

„Rad po ugovorima van radnog odnosa je od statističkog izuzetka došao do veoma značajnog faktora u oblikovanju profila radnika u javnom sektoru. Ipak, činjenica je da se u javnom sektoru zaposlenima (radnicima sa zaključenim ugovorom o radu) garantuje stabilnost posla u većem stepenu nego u privatnom sektoru, kao i da – osim kada radnici sami ne požele da napuste poslodavca – ima daleko više primera dugoročnog angažovanja, nego u privatnom sektoru“, kaže.

Direktorka Infostuda Sonja Ćetković ukazuje na to da je primetan trend povećane zainteresovanosti zaposlenih da iz javnog sektora pređu u privatni.

Kaže da treba imati u vidu da za razliku od perioda od pre 20 godina sada živimo u vremenu rastućeg deficita kandidata na tržištu rada gotovo u svim industrijama što je značajno promenilo i svest poslodavaca.

“Kandidati na tržištu, a posebno oni mlađi koji nisu doživeli period visoke nezaposlenosti, dolaze na tržište rada sa različitim očekivanjima u odnosu na ranije generacije. Svesni su da je pregovaračka moć sve više na njihovoj strani i koriste tu priliku. Ohrabreni tržišnom situacijom i starije generacije rado prihvataju te trendove i polako se menjaju i njihova očekivanja. Prosto ljudi očekuju više fleksibilnosti i balansa, vrednovanje njihovog rada i ličnosti. Takođe, ovakva situacija utiče i na veću spremnost ljudi da traže drugi posao ukoliko nisu zadovoljni postojećim”, kaže Ćetković.

Kod mladih je to za nijansu izraženije, ali su sve starosne grupe zaposlenih svesne da nije više tako teško naći bolje, pa su i hrabriji da se upuste u tu potragu.

Ćetković, koja je u kompaniji Infostud punih 20 godina i sada je na poziciji direktora, kaže da joj i samoj deluje nestvarno da je toliko dugo u istoj kompaniji.

Ističe da je obzirom na to da je u Infostud došla na samom početku, imala prilike da radi širok spektar poslova i kako u šali kaže – gotovo sve osim programiranja.

„To iskustvo mi je izuzetno značajno jer mogu da razumem kompleksnost svakog pojedinačnog posla i da osetim kako treba praviti sinergiju između različitih sektora kako bi ukupan rezultat bio bolji”, kaže Ćetković za Forbes Srbija.

Priznaje da je proteklih 20 godina bilo perioda kada joj je motivacija varirala.

„To su uglavnom bile specifične razvojne faze kompanije koje su nosile sa sobom svoje izazove… Srećom, taj pad motivacije nikada nije trajao dugo i bilo mi je jasno da će se stvari menjati na bolje pa sam imala strpljenja i ostajala“, navodi.

Recept za dugoročni ostanak

Iskustva i razlozi za ostanak kod poslodavca dve decenije su različiti, a sagovornici Forbesa ističu da su to pre svega šanse za napredovanjem, odnos poslodavca, vrednosti koje kompanija neguje, kreativnost, a ništa manje nije važna ni ljubav prema poslu.

Krstinja Šćepanović, direktor direkcije za ljudske resurse u OTP banci, kaže da je od ukupnog broja zaposlenih, 55 odsto sa njima više od 10 godina, a više od 20 odsto zaposlenih duže od 20 godina.

“Imamo i 158 naših koleginica i kolega koji su sa nama duže od 30 godina, a u današnje vreme zvuči neverovatno da imamo i 30 zaposlenih koji u banci rade duže od 40 godina”, ističe sagovornica.

Ružica Jovanović u OTP banci je rekorder.

“Od trenutka kada sam počela da radim, banku sam prihvatila kao svoju drugu kuću… Učila sam i razvijala se kao pojedinac, ali ono što me je motivisalo da budem u OTP banci više od tri decenije jeste uzajamno poštovanje i podrška menadžera. Naučili smo da sarađujemo, razmenjujemo ideje, slušamo informacije i predloge kolega koji su u neposrednom kontaktu sa klijentima“, kaže Ružica.

Rad u banci započela je u ekspozituri. Nakon toga, prešla je u centralu banke na poziciju saradnika na poslovima sa stanovništvom, potom radila i kao šef za tehnologiju i izveštavanje, a onda direktor Odeljenja za restrukturiranje kredita stanovništva. Dalji razvojni put nastavila je na poslovima razvoja računa, depozita, proizvoda i usluga fizičkim licima, priča. Potom je poslovni put nastavila u Direkciji za operacije, Odeljenje za upravljanje računima, gde je trenutno na poziciji starijeg konsultanta za upravljanje računima klijenata privrede i SBB segmenta.

Kaže da je bez obzira na činjenicu što je više od 30 godina u OTP banci, i dalje radi sa elanom i da se i dalje usavršava.

Njen mlađi kolega Marko Đukić, koji u banci radi 13 godina i na poziciji je direktora Direkcije za mali biznis, kaže da se prednost dugogodišnjeg rada u okviru iste kompanije, ogleda u više faktora:

“Pre svega, to je bolje poznavanje samog posla, kolega, procesa, koji sa jedne strane akumuliraju baze znanja, a sa druge olakšavaju prenos znanja na nove kolege. Upravo to doprinosi većoj efikasnosti i produktivnosti timova unutar kompanije”, ističe.

Markov profesionalni put podrazumevao je i česte promene i nove izazove, što kaže, nije bilo lako.

Karijeru je počeo 2011. godine u tadašnjoj Sosijete ženeral banci, na radnom mestu saradnika za poslovanje sa pravnim licima u okviru poslovanja sa privredom, u ekspozituri u Valjevu, svom rodnom gradu.

Krajem 2011. godine, pružena mu je prilika da postane direktor ekspoziture Valjevo na kojoj je ostao više od šest godina vodeći tim u dinamičnom okruženju stalnih promena.

Nakon toga dobio je priliku koja je podrazumevala napuštanje rodnog grada i 2017. prelazi na poziciju direktora prodaje za segment malih preduzeća i preduzetnika u centrali banke u Beogradu.

Ova pozicija mu je omogućila da stekne strateške okvire planiranja i razvoja i da dodatno razvije i prenese stečena znanja na celu prodajnu mrežu.

„Vrlo brzo dobio sam priliku da preuzimem rukovođenja najvećim i najznačajnijim regionom prodajne mreže – Regionom Beograd, gde sam stekao direktne veštine i znanja upravljanja menadžerima“.

Trenutno je na poziciji Direktora direkcije za mali biznis, kojom rukovodi od 2021. godine.

“Trenutno pomatrano, prethodno radno iskustvo u okviru banke deo je jedne karijerne i životne slagalice na koju sam ponosan. Sebe vidim kao deo integralnog sistema kompanije, koji sa jedne strane ima obavezu i odgovornost da stečena znanja i veštine prenese na mlađe kolege, a sa druge strane da održi kontinuitet stimulativnog radnog okruženja u okviru koga će biti moguće i drugim članovima tima da napreduju i da se profesionalno razvijaju sličnom putanjom kojom sam i sam prošao“, zaključuje Marko.

Šta mogu da učine poslodavci da motivišu i zadrže radnike?

Biljana Bogovac, rukovodeća partnerka PwC kancelarija u Srbiji i u Crnoj Gori kaže da je veoma važno rukovodstvo bude otvoreno da sasluša potrebe zaposlenih i preduzima inicijative koje doprinose njihovoj dobrobiti.

“Zaposleni sa dugim stažom svojim iskustvom i uvidom tome mogu u mnogome da doprinesu, te je dobro uključiti ih i tražiti njihov doprinos. Na taj način oni osećaju da se njihovo mišljenje ceni i ostaju motivisani da dalje učestvuju u stvaranju pozitivne radne atmosfere. Važno je da, s vremenom, kompanija zaposlene s dugim radnim stažom podrži u preuzimanju uloge mentora, i prenošenju znanja i iskustva mlađim kolegama. Ovo mentorstvo značajno doprinosi jačanju timskog duha i stvaranju snažnih veza unutar organizacije.” kaže Bogavac, koja u kompaniji PwC karijeru gradi više od 15 godina.

Njen profesionalni put, kako kaže, razvijao se kroz različite faze.

Nakon završetka fakulteta, započela je karijeru kao revizor u Australiji. Kasnije se vratila u u Srbiju dok je PwC kancelarija u Beogradu bila još u fazi razvoja. Godinama je postepeno napredovala ka višim pozicijama, a prošle godine je preuzela ulogu rukovodeće partnerke za Srbiju i Crnu Goru u kompaniji PwC.

Prema njenim rečima, prednost dugogodišnjeg rada u kompaniji kao što je PwC ogleda se u kontinuiranom učenju, stalnom razvoju stručnih znanja, izgradnji stabilnih odnosa s klijentima i kolegama.

“Imam sreću da radim u dinamičnom okruženju i imam puno prilika da uvek učim nešto novo i ne upadnem u rutinu”.

Ranko Bjelanović, menadžer za javne poslove u kompaniji MSD (Merck, Sharp & Dohme) kaže da trenutno 11% zaposlenih rade 15 i više godina u MSD-u.

Veruje da su razlog odluke da ostanu duže od decenije u ovoj kompaniji dobri uslovi rada, dobra radna atmosfera i poslovni uspesi, koji su rezultat zajedničkog rada svih zaposlenih.

„Smatram, kao jedna od osoba koja u našoj kompaniji radi već 16 godina, da je biti zaposlen u MSD Srbija privilegija jer su pored ostvarenja poslovnih ciljeva, osećaj zadovoljstva i poštovanja naših zaposlenih deo naše svakodnevnice u MSD-u“, kaže Bjelanović.

Ipak, ističe da poslovni rezultati sami po sebi nisu dovoljni da ispune očekivanja zaposlenih, već je potrebno da radna sredina kontinuirano omogućava njihovu sigurnost izražavanja, lično i profesionalno zadovoljstvo, kao i rast i razvoj. „Ovo je, verujem, i razlog zašto naši zaposleni u velikom procentu, prema godišnjem anonimnom internom istraživanju, preporučuju MSD Srbija kao idealno mesto za rad“, kaže Bjelanović.

Bitno je i voleti ono što radiš

U agenciji za integrisane komunikacije Represent Communications, 12 odsto zaposlenih ima radni staž od 15 do 20 godina. Većina je na direktorskim ili menadžerskim pozicijama.

Kao najstariji član tima po stažu izdvaja se specijalista za odnose sa medijima Tanja Vdović, koja je 21 godinu deo Represent sistema, odnosno od samog početka razvoja ove agencije.

Govoreći o svojim iskustvima i tome šta je prevagnulo kod nje da ostane toliko godina na jednom radnom mestu kaže da je više faktora za to:

„To je svakako rad na drugačijim projektima, nekada dosta izazovnim, sa različitim klijentima i kolegama. Upravo takvo okruženje otvara prostor da uvek naučim nešto novo i o sebi, ali i o kolegama. Istovremeno mogu da kažem da je veliki motiv i samo okruženje, ljudi sa kojima delim iste ili slične vrednosti i sa kojima se međusobno gradi i poverenje i podrška“, navodi.

Ipak, ono što je neizostavno, kaže ona, je da treba imati u vidu i ljubav prema poslu te tako ona može da posvedoči da je to ključ, kao i prihvatanje inovacija u radu, dinamičnost.

U kompaniji Testeral iz Jagodine, koja spada u najveće proizvođače i izvoznike aluminijumske i PVC stolarije u Srbiji troje radnika deo su ove firme više od 20 godina.

Jedan od njih, Saša Ljubanić, takođe ima pozamašan radni staž – više od 25 godina. Trenutno je na poziciji komercijalnog direktora.

„Nakon završene srednje škole dobio sam priliku da se zaposlim u jednoj od većih privatnih kompanija. Čast i privilegija ukazana tada dala mi je signal da šansu treba iskoristiti u pravom smislu i da se kroz rast kompanije i ja razvijam “, priča za Forbes.

Na pitanje šta ga je sve ovo vreme najviše motivisalo da ostane u kompaniji, odgovara da su prevagnule pre svega porodične vrednosti koje kompanija neguje, spremnost ulaganja u edukaciju i razvoj zaposlenih, nesebična pomoć kako u lepim, tako i u teškim trenucima vlasnika kompanije, stabilnost u isplati zarade kao i druge stimulativne mere. “Takođe i mlađim kolegama koji dođu samo ta činjenica da sam ovoliko dugo u firmi daje jasan signal i ogroman podstrek da se posvete poslu”, ističe Saša Ljubanić.

Kreativnost i dinamičnost posla kao bitan faktor

U kompaniji Aura koja se bavi proizvodnjom i prometom kozmetike kažu da od ukupnog broja zaposlenih – 120, čak 35% njih radi u ovoj firmi duže od 15 godina.

Direktorka kompanije Mila Litvinjenko za Forbes Srbija ističe da je, od devetoro njih s kojima je krajem devedesetih krenula u poslovne poduhvate, sedmoro još u kompaniji.

Jedna od njih je Marina Milenović koja je u ovoj kompaniji gotovo od osnivanja – 1998. godine. Kaže da je to njeno prvo zaposlenje i praktično prvi konkurs na koji je aplicirala i dobila posao:

“Kao mlada, diplomirani ekonomista bez iskustva, veoma ozbiljno sam shvatila priliku da uđem u vode biznisa i pokažem svoje veštine. Kroz svoj životni vek kompanija je prolazila kroz različite razvojne faze, a i mi sa njom. Sada je izazov učestvovati u izgradnji nove generacije kolega koji će biti dalja pokretačka snaga i potencijal kompanije”, kaže Milenović.

Prva pozicija koju je imala u preduzeću je rukovodilac prodaje. Na toj poziciji stekla je iskustvo u oblasti organizacije, planiranja i analize prodaje. Od 2004. godine je direktor finansija.

Marija Zlatković, rukovodilac sektora za istraživanje i razvoj u kompaniji Aura, kaže da je u ovoj kozmetičkoj kompaniji praktično od „školske klupe” i da joj je to prvi posao.

Želja za učenjem i napredovanjem bila joj je, kako kaže, glavna motivacija i pokretač tada kada je počinjala da radi.

“Kasnije, kako sam savladavala procese, otkrivala sam da kroz lepotu kreativnosti, kojom, kroz proces stvaranja proizvoda, pružate korisnicima veliko zadovoljstvo. To je osećaj koji vas ispunjava, ali nosi i jednu vrstu odgovornosti, kako da to uradite iznova, odnosno kako da ne razočarate”, navodi ona.

Kaže da zahvaljujući kreativnosti posla kojim se bavi sada, nakon toliko godina rada može da kaže da nije imala dva identična dana provedena na radnom mestu i da joj upravo ta dinamika pružila mogućnost da se i posle toliko godina dobro oseća na svom poslu i da ga ne menja.