Više od 100.000 u Srbiji, svaki treći na gradilištu: Kako žive i u kakvim uslovima rade strani radnici

Odluka Amerike da stopira uvoz guma iz kompanije Linglong u Zrenjaninu krajem prošle godine zbog sumnji da su proizvedene uz korišćenje prinudnog rada otvorila je ponovo pitanje u kakvim sve uslovima rade i sa čime se suočavaju strani radnici u Srbiji.

Nevladine organizacije upozorile su na kršenje prava više desetina radnika iz Bangladeša. Konkretno za fabriku u Zrenjaninu već godinama kruže spekulacije o zloupotrebama radnika.

Kako za Forbes Srbija kaže Marija Anđelković, direktorka organizacije Astra, reč je o više desetina radnika iz Bangladeša koji su u Srbiju došli u junu 2025. preko posredničkih i regrutnih agencija, uz velike lične troškove.

Strani radnici i niz kršenja radnih propisa

Iako je država menjala zakonski okvir kako bi ubrzala i pojednostavila njihovo zapošljavanje i ako su njihova prava praktično izjednačena sa pravima domaćih radnika situacija na terenu je drugačija.

„Prema njihovim izjavama, neki su se zadužili i do 10.000 američkih dolara. Formalno su bili zaposleni preko posredničke firme u Srbiji. U praksi su obavljali redovne proizvodne poslove unutar fabrike Linglong u Zrenjaninu“, kaže Marija Anđelković.

Radnici su prijavili niz ozbiljnih kršenja. „Oduzimanje pasoša po dolasku, neisplaćivanje i umanjenje zarada, neplaćeni prekovremeni rad, pritiske i pretnje, kao i pokušaje da se obeshrabre od obraćanja institucijama“, ističe ona.

Živeli su u kolektivnom smeštaju u okolini Zrenjanina. Uslove su i sami opisali kao neadekvatne, nehumane i ispod minimalnih standarda, a koji im nije bio stvar slobodnog izbora, dodaje.

Astra je slučaj prijavila Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, policiji, tužilaštvu, inspekciji rada i drugim nadležnim institucijama. U Višem javnom tužilaštvu u Zrenjaninu za pojedine medije ovih dana saopštili su da ispituju optužbe.

Marija Anđelković kaže da je Centar za zaštitu žrtava reagovao i nakon pravnog i javnog pritiska, uz pomoć advokata i nevladinih organizacija, radnicima su vraćeni pasoši i isplaćen je deo zaostalih zarada.

Istovremeno su im uručeni sporazumni raskidi ugovora o radu, kaže Marija Anđelković.

Nekoliko radnika je privremeno zbrinuto u alternativnom smeštaju. Tu, međutim, nisu sigurni.

Pretnje ako strani radnici prijave problem nadležnima

„Kao i žrtve seksualne ekploatacije, tako i žrtve radne, dobijaju konstantne pretnje od momenta kada eksploatator shvati da je žrtva u kontaktu sa državnim organima“, ukazuje sagovornica.

Ako sa druge strane nema odgovarajuće reakcije institucija, to je i najčešći razlog zbog čega žrtve odustaju od svedočenja, postupka i borbe za svoju slobodu.

Nakon eskalacije ovog slučaja, deo njih je ostao bez posla, dok se neki nalaze u postupku procene potreba i dalje zaštite, kaže Marija Anđelković.

„Vraćanje dokumenata i delimična isplata zarada ne otklanjaju osnovanu sumnju da su bili izloženi eksploataciji. Takođe ne rešavaju pitanje njihove dugoročne pravne i socijalne sigurnosti“, objašnjava.

Kako se nisu osećali dovoljno zaštićeno deo radnika je odlučio da potraži bolji život u drugoj zemlji. Ipak, veći deo radnika, zastrašen onim što su videli, odlučio je da i dalje ćuti i trpi, kaže Marija.

Ovo nije usamljen slučaj.

Podaci i iskustva ove organizacije ukazuju na ponavljajuće obrasce kršenja prava stranih radnika u Srbiji. Naročito onih angažovanih u industriji, građevinarstvu i poljoprivredi.

Oduzimanje pasoša, prekovremeni rad, neuslovni smeštaj…

Najčešći prekršaji uključuju neisplaćivanje ili kašnjenje zarada, oduzimanje ličnih dokumenata, fiktivne, nezakonite i netransparentne ugovore, prekovremeni rad bez naknade.

Takođe i ograničavanje slobode kretanja i zastrašivanje radnika koji pokušaju da traže zaštitu, dodaje sagovornica.

„Ovi obrasci su dokumentovani u slučajevima radnika iz Vijetnama, Indije, Bangladeša, Kine, ali i drugih zemalja. U više velikih infrastrukturnih i industrijskih projekata u Srbiji. Uključujući fabrike u vlasništvu ili pod kontrolom stranih kompanija“, dodaje Anđelković.

Naglašava da veliki proj pojedinaca i pravnih lica učestvuje u posredovanju pri zapošljavanju radnika migranata, a da za to nema odgovarajuću dozvolu.

„Ipak, postoje i poslodavci, kao i agencije za posredovanje koji su sasvim korektni i pokušavaju da ispune sve zakonske obaveze i prava radnika“, dodaje.

Osim toga, dešavalo se da radnici kojima su platili put i smeštaj, obezbedili dokumentaciju, za manje od 24h, uz pomoć krijumčara odlaze u zemlje EU što im je od početka bio cilj, kaže Marija.

„Dužničko ropstvo i strah“

U najvećem broju slučajeva radnici se i ne usude da prijave da imaju probleme.

„Često se nalaze u teškim i zavisnim prilikama, opterećeni dugovima, bez stabilnog boravišnog statusa i uz realan strah od gubitka posla, deportacije ili odmazde. Nije retka situacija da radnici ne prepoznaju kršenja ovih prava usled neinformisanosti“, ističe Anđelković.

Takođe, i usled nepoznavanja našeg radnog i krivičnog zakonodavstva ili usled nižeg obrazovanja i nepoznavanja jezika odustanu od svega, navodi Marija.

Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda ukazuje takođe da je najlošiji položaj stranih radnika koji su došli na rad u Srbiju u potpuno zavisnom položaju, dužničkom ropstvu prema „agencijama“ koje su ih dovele.

Oni po pravilu rade u uslovima koji su ispod svakog minimuma i zakonom propisanih standarda, naglašava Reljanović. Mnogi rade bez odgovarajuće prijave i dozvole, praktično „na crno“.

Kada je reč o stranim radnicima koji su došli na regularan način, teško je naći zajedničku karakteristiku. Neki od njih rade i na pozicijama srednjeg i višeg menadžmenta.

Takođe, mnogi koji rade na hijerarhijski nižim pozicijama posao obavljaju u velikim kompanijama koje nisu sklone diskriminisanju po osnovu zemlje porekla radnika, navodi Reljanović.

Tu treba praviti razliku.

Nepoznavanje jezika i prava veliki problem

Među onima koji rade kao nekvalifikovana ili niskokvalifikovana radna snaga, najčešća kršenja su u pogledu trajanja i rasporeda radnog vremena. Zatim i obračuna i isplate zarade (naročito uvećane zarade).

„Postoje i druga kršenja propisa koja se vezuju za faktičko ukidanje prava na plaćeno odsustvo, godišnji odmor, i slično. Zabeleženi su i slučajevi diskriminacije na radu po osnovu nacionalnosti, odnosno zemlje porekla“.

Takvi radnici su uvek zanemareni kada je reč o bezbednosnim merama, opremi, protokolima, a veoma često rade na građevini ili na drugim rizičnim poslovima.

Reljanović kaže da ipak ne treba generalizovati jer ima poslodavaca koji u tom pogledu primenjuju sve propisane mere.

Kada je reč o smeštaju, u mnogim slučajevima strani radnici prepušteni su sami sebi. Tada naravno nalaze najjeftiniji oblik kolektivnog smeštaja, koji je neuslovan- Često i nehuman za život.

Slična je situacija i kada im smeštaj traže nesavesni poslodavci. Uslovi su veoma često ispod svakog higijenskog i socijalnog minimuma, dodaje Reljanović.

On kaže da ipak postoje i drugačiji primeri. Poslodavci zabrinuti što im radnici dolaze na posao prljavi i umorni preuzeli su ovu obavezu na sebe iako nisu morali. Obezbedili su radnicima daleko kvalitetniji smeštaj nego što su oni sami izabrali.

Šta kontroliše inspekcija rada?

Ukazuje da inspekcija rada uglavnom odbija da izvrši nadzor nad kvalitetom smeštaja i ishrane radnika (ako se odvija van prostorija poslodavca) jer za tako nešto nema nadležnost.

Inspekcija rada, kako kaže, ima najviše uspeha u identifikaciji rada na crno stranih radnika (što je slučaj i sa domaćim) dok u ostalim slučajevima kršenja propisa retko napravi neku značajnu razliku.

To nažalost nije dovoljno. „Ne prepoznaje se rizik zapošljavanja stranih radnika koji nužno podrazumeva obavljanje pojačanog nadzora“, dodaje Reljanović.

Iz Inspektorata za rad i resornog ministarstva nisu odgovorili na upit Forbes koliko često i šta sve inspektori kontrolišu kada su u pitanju strani radnici.

Iako su izmene i dopune Zakona o strancima i Zakona o zapošljavanju stranaca bile ocenjene kao kvalitetne od dela stručne javnosti, praksa je pokazala da postoji izuzetno veliki prostor za zloupotrebe.

Reljanović ukazuje na nekoliko takvih primera. Najpre zloupotreba sistema rada sa vizom D pre izdavanja jedinstvene dozvole, kada je konačan rezultat da poslodavac primora stranog radnika da radi na crno nakon isteka vize.

„Rupe u zakonu“

Zatim postavljanje diskriminatornih uslova tokom izvođenja testa tržišta rada.

„Diskriminišu se domaći radnici kako bi poslodavci došli do stranog radnika na nezakonit način, što uopšte nije prepoznato kao kršenje zakona od strane NSZ iako bi moralo da bude“, dodaje.

Tu je i neregulisanost agencija za privremeno zapošljavanje (takozvani lizing radnika) u sistemu zapošljavanja stranaca.

To se obilato koristi za zloupotrebe kod promene poslodavaca korisnika, veštačko upućivanje radnika, kada dolaze misleći da će obavljati rad kod jednog poslodavca. On ih praktično od prvog dana prosledi drugom poslodavcu, kaže Reljanović.

Strani radnici koji imaju dobra iskustva sa poslodavcima u Srbiji, žele da ostanu ovde što duže. Oni koji su žrtve kršenja prava odlaze iz Srbije veoma brzo.

I porodice u strahu

Stručnjak za radno pravo Olga Kićanovic ukazuje da je status stranih radnika kao da su u dužničkom ropstvu, koje počinje i pre nego što krenu, pod patronatom često divljih firmi koje ih šalju.

Njihove porodice (u Aziji, Africi, Bliskom i Dalekom Istoku…) obavezuju se da moraju da plate kazne ako se rođak koji je otišao u inostranstvo na rad samoinicijativno vrati, upozorava sagovornica.

Dešava se, kako dodaje, i da strani radnici ovde moraju da potpišu da se njihovi dugovi, koje navodno naprave, prenose na porodice.

Poslodavci ih plaše tužbama ako napuste posao ili ne prihvataju sve nehumane uslove. Oni ne znaju jezik, nemaju prevodioce, ne znaju svoja prava, pa uplašeni sve veruju“, dodaje Kićanović.

Rad na crno najčešći oblik zloupotrebe

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić koji je nedavno inicirao i uputio nadležnima Deklaraciju o položaju i pravima stranih radnika angažovanih u Srbiji, a u kojoj je ukazano na brojne nepravilnosti i probleme kada je u pitanju njihov angažman kaže da su najčešća kršenja prava radnika rad na crno, odnosno to što mnogi strani radnici rade bez Ugovora o radu.

Deklaracija je dostavljena Vladi Srbije, Ministarstvu rada i Skupštini Srbije. ASNS je dobio odgovore ovih institucija. Kako kaže Ranka Savić, konstatovano je da je potrebno dalje usklađivanje ovih propisa sa direktivama EU, shodno obavezi iz Poglavlja 24 – Pravda, sloboda i bezbednost. Takođe i da je tokom perioda od dve godine, koliko su poslednje izmene i dopune zakona u punoj primeni, uočena potreba za analizom odredbi zakona. Konstatovano je da se budućim izmenama i dopunama zakona pojedina pitanja i instituti preciznije definišu. Među njima su postupanje agencija za zapošljavanje, zaštita prava stranih radnika, ali i zaštita domaćeg tržišta rada.

U ovom sindikatu tvrde da imaju saznanja da je čest slučaj oduzimanja lične dokumentacije. Poslodavci, neretko, radnicima oduzimaju pasoše i na taj način ih sprečavaju da napuste posao, kaže Savić.

Podaci članstva ovog sindikata na terenu pokazuju da poslodavci često ne isplaćuju zarade radnicima. Takođe isplaćuju niže iznose u odnosu na zaključeni Ugovor o radu.

Osim toga, dešava se da im se ne plaća prekovremeni rad, a obuke za neke poslove su neadekvatne i nedovoljne.

Trenutno u Srbiji oko 100.000 stranih radnika

Prema procenama ASNS, u Srbiji je trenutno oko 100.000 stranih radnika. Prema dostupnim podacima najviše je građana Rusije. Zatim, sledeći po brojnosti su radnici iz Kine, Turske, Egipta, Pakistana, Šri Lanke, Kube. I dok su do sada najčešće radnici dolazili iz Azije, sada sve veći broj dolazi iz afričkih zemalja.

Njihov problem predstavlja jezička barijera, nepoznavanje propisa države u kojoj borave, strah da ne izgube radno mesto. Sve ovo mnogi poslodavci itekako koriste da bi radnici radili prekovremeno. Nekada i subotom i nedeljom bez plaćanja prekovremenog rada, kaže Savić.

Uglavnom loši uslovi smeštaja

Kada je reč o uslovima u kojima borave, ona kaže da su različiti. Ipak, prema saznanjima ovog sindikata, preovladavaju loši i neadekvatni smeštaji. Radnici su uglavnom smešteni u barakama koje se nalaze u blizini njihovog radnog prostora.

„Po našim informacijama, tu boravi veliki broj radnika, neretko i po 10 u jednoj prostoriji. Uslovi za održavanje higijene su na nivou “srednjeg veka”, često bez tople vode“, ističe Savić.

Neki poslodavci smeštaju radnike u hostele, gde su uslovi bolji i primereniji 21. veku.

„Prema mojim informacijama, radnici koji rade na gradilištama Beograd na vodi uglavnom su smešteni u hostelima ili drugim povoljnijim smeštajima“, tvrdi Ranka Savić.

Sindikat radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije ukazuje na nepravilnosti u pristupu zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju koji mogu da budu problem za strane državljane. Posebno ako nemaju odgovarajuće osiguranje ili dokumentaciju.

Ipak, kako kaže predsednik sindikata Saša Torlaković, treba imati u vidu da neki od probema sa kojima se suočavaju stranci muče i naše radnike.

To su problemi u vezi sa aspektima bezbednosti i zdravlja na radu, zatim nedostatak obuke, zaštita od hemikalija, oprema ili radni prostori koji se ne održavaju na odgovarajući način. To sve povećava rizik od povreda i bolesti….

Broj stranih radnika u Srbiji beleži rekordan rast, kaže Torlaković.

Svaki treći radnik na građevini stranac

Najveći deo njih angažovan je upravo na velikim infrastrukturnim projektima (putevi, EXPO 2027, stambeni kompleksi). 

Što se sektora građevinarstva tiče, prema procenama resornog ministarstva i sindikata, u sektoru građevinarstva u Srbiji svaki treći radnik je stranac. Stvarni broj stranaca na terenu je veći od zvaničnog, kaže.

„Mnogi rade preko agencija ili u okviru tranzitnih aranžmana koji nisu uvek u potpunosti obuhvaćeni registrom zaposlenih“, kaže Torlaković za Forbes.

Radnici iz Rusije i Kine, često su vezani za projekte koje finansiraju ili izvode njihove kompanije). Iz Turske je najveći broj kvalifikovanih majstora i operativaca. Radnici iz zemalja poput Indije, Nepala, Pakistana, Uzbekistana, Tadžikistana, Bangladeša, Vijetnama, uglavnom su pomoćna i nekvalifikovana radna snaga, kaže sagovornik.

Torlaković upozorava i da nepoštovanje prava stranih radnika stvara novi standard koji poslodavci pokušavaju da primene i na domaće radnike. To je pre svega pritisak da se radi više za isti novac, manje tolerancije za bolovanje i odmor, veća očekivanja od radnika u sezoni…

Olga Kićanović podseća da ima i naših radnika sa sličnom sudbinom. Oni su radili u stranim kompanijama koje su koristile domaće subvencije.

„Inspekcijski nadzor se u takvim firmama najčešće najavi, kako bi poslodavac uredio dokumentaciju“, tvrdi Kićanović. Na tome se i završi, odnosno tako poslodavac najčešće prođe bez konsekvenci.

Neki poslodavci traže hale za smeštaj ali su one neuslovne

Kada je reč o smeštaju za strane radnike stručnjak za nekretnine Kaća Lazarević kaže da ima poslodavaca koji traže hale u koje bi smestili radnike. Ipak, kaže da ni to nije jednostavno budući da se u njima moraju obezbediti uslovi za život, od mokrog čvora, grejanja, tuš kabina i slično.

Vlasnici hala najčešće neće da se time bave niti ulažu iako bi tako više zaradili nego da ih samo izdaju. Prepuštaju to poslodavcima. Takve hale teško je inače naći, naročito u blizini javnog prevoza i mesta rada.

Sagovornici Forbes kažu da se stranim radnicima često traži da plaćaju deo smeštaja poslodavcima ili agencijama koje su ih dovele. Ipak, ima i drugačijih primera, da smeštaj plaća poslodavac ili im daje novac pa sami nalaze smeštaj.

Sporadično se na sajtovima, ali i društvenim mrežama, u ponudi mogu videti pristojno opremljeni stanovi za strane radnike.

Ima i pozitivnih primera

Pozvali smo vlasnika jednog takvog stana i on kaže da u zgradi imaju više stanova. Trenutno su u dva smeštena po četiri radnika iz Indije i Nepala.

On su, kako kaže, prijavljeni, imaju dokumenta i poslodavac koji ih je angažovao plaća 650 dinara po danu za njih. U tu cenu uključena je struja i radnici su tu već godinu dana.

Vlasnik ovog stana kaže da je svestan da ima svačega kao primer, ali da oni u tom smeštaju na svakih 10 dana čiste prostorije i menjaju posteljinu radnicima.

U još jednom smeštaju koji može da primi 200 radnika imaju smeštene uglavnom građevinske radnike i nekolicinu onih koji rade u pekarama. Takođe kažu da troškove boravka snosi poslodavac.

Ima i onih koji nude uslugu keteringa i prevoza do gradilišta.

Nepoznanica je međutim u kom procentu poslodavci biraju takav smeštaj za svoje radnike.

U jednoj firmi iz Beograda kažu da su nedavno za potrebe dela posla angažovali nekoliko radnika iz Kine.

Kako kaže jedan od radnika koji je bio zadužen da ih usmeri i pomogne u snalaženju, čekali su ih na aerodromu, zatim svakodnevno prevozili iz hostela do lokacije gde su radili. Organizovali su im ketering kao i ostalim radnicima. Povremeno su ih vodili i u restorane, često kineske, donosli cigarete i sve ostalo što zatraže.

„Ne znam kako je kod ostalih poslodavaca i na šta su sve nailazili, ali oni su od nas otišli prezadovoljni“, kaže sagovornik Forbes.