Život i rad na kraju sveta: Zašto se smanjio broj radnika koji iz Srbije odlaze na Aljasku
Veliki broj radnika iz Srbije poslednjiih desetak godina odlazio je na Aljasku da nekoliko meseci radi poslove u fabrikama za preradu ribe od kojih se može dobro zaraditi.
Ipak, ekspanzija tokom koje je hiljade radnika godišnje odlazilo put Aljaske zastala je od 2022. godine. Sada ih odlazi znatno manje. Tačnije, ne odlaze novi radnici već uglavnom oni koji su već bili na Aljasci ranije.
Tako kažu radnici koji su odlazili i nekoliko sezona radili u nekim od mesta poput Valdeza, Nakneka, Kodijaka, ali i predstavnici agencije koja u njihovom zapošljavanju posreduje.
Forbes Srbija istraživao je šta su razlozi za to. U jednoj od agenciji u Beogradu kažu da taj trend više nije aktuelan kao ranije. Kako su objavili i na sajtu – trenutno nemaju aktuelnih konkursa za rad na Aljasci.
Prednost domaćim radnicima
Dešavalo se u poslednje vreme da radnici odu, a da se ispostavi da moraju da se vrate zbog smanjenjog obima posla, jer nema ribe. To se dešava periodično jer riblji fond mora da se obnovi.
Takođe, tamošnji poslodavci, odnosno fabrike za preradu ribe pokušavaju sve više da zapošljavaju domaće stanovništvo. To im je jeftinije, a tako nastoje da podstaknu smanjenje nezaposlenosti u SAD.
Osim toga, treba imati u vidu da dovođenje stranih radnika za poslodavce podrazumeva da moraju da plate vizu i put, pa u novonastalim geopolitičkim okolnostima i ekonomskoj situaciji nastoje da smanje te troškove.
„Interesovanja nema već tri godine. Posle kovida poskupela je radna snaga i to su sada veliki troškovi za njih“, navode u agenciji Work Abroad.
Bilo da se radi u ribarnicama, na preradi morske hrane ili u logistici, posao na Aljasci pruža šansu da se zaradi znatno više nego u Srbiji. Poslovi su raznovrsni – od prerade ribe, supervizora, kontrolora kvaliteta, do održavanja higijene, osoblja u kuhinji i tehničkog održavanja, pakovanja ribe….
Može se zaraditi i oko 7.000 dolara mesečno
Kako su za Forbes Srbija podelili iskustva oni koji su se odlučili na ovaj nimalo jednostavan i lak korak, može se zaraditi od 2.000 do 7.000 dolara mesečno (u zavisnosti od obima posla i broja prekovremenih sati).
Rad u fabrici za preradu ribe u hladnoj Aljasci nije nimalo lak. Kako zbog udaljenosti od doma i porodice, tako i zbog posla i svega što podrazumeva rad od makar 12 sati dnevno.
Tako se navodi i na sajtu jedne od najvećih kompanija za preradu ribe Silver Bay Sea Foods – da je moguće da će biti potrebe da se radi 16 sati dnevno u zavisnosti od količine ribe, bilo da je u pitanju losos, haringa, bela riba, koja pristiže tokom sezone.
Navode da je početna plata za nove radnike 16,85 dolara po satu. Iskusniji radnici mogu zarađivati i do 18,35 dolara, uz besplatan smeštaj i hranu (ali u zavisnosti od broja sati koje su ranije radili u industriji). I naši radnici, sagovornici Forbes potvrđuju da su imali takve uslove.
Privremena viza za Aljasku
Iako nije lako, zadovoljni su zaradom i ponovo se vraćaju na Aljasku.
A kako odlaze? Reč je o tipu privremene radne vize koja omogućava rad na nekom od sezonskih poslova u Americi. Programu H2b koji funkcioniše tako da se najpre raspiše konkurs u SAD.
Ako se ne javi dovoljan broj ljudi onda kompanije traže od vlade da im odobri da dovedu radnike iz inostranstva. Oni svake godine popunjavaju peticiju i dostavljaju spisak ljudi (starijih od 18 godina) agenciji koja u tome posreduje.
Razgovor se obavlja prvi put kada se odlazi, a kada se ide ponovo, razgovor nije neophodan jer se smatra da su veštine radnika već poznate.
Ostaju oko tri meseca, vrhunac sezone u julu i avgustu
Radnici obično ostaju oko tri meseca. Troškove vize i puta, kako za odlazak, tako i povratak snosi poslodavac koji ih zapošljava.
Radi se gotovo svaki dan. Jul i avgust su meseci kada ima najviše posla, pa često nemaju ni jedan slobodan dan tokom tog perioda.
Tada dolazi najviše brodova sa ribom. Iako su poslovi takvi da se traži snaga i jača fizička konstitucija, u programu mogu učestvovati i žene. Njih je između 20 i 30 odsto od ukupnog broja radnika, navode za Forbes sagovornici.
Iako put do tamo nije jednostavan, kao ni uslovi rada, ono što mnoge privuče jeste mogućnost da se za oko tri meseca zaradi suma koja kod kuće nije dostižna ni za godinu dana. Ipak, ne postoji garancija da će tako sigurno i biti.
Snalažljivost, upornost i volja za radom su osobine koje se tamo najviše cene, priča za Forbes Srbija Milan Gardović.
On je na Aljasku odlazio tri puta – 2021. i 2022. kada je ostajao od tri do pet meseci, kao i ovog leta.
Ovaj put morao je da se vrati već posle mesec dana jer nije bilo ribe. Čekali su, kaže, nekoliko sedmica, ali ribe nije bilo, pa se vratio u Srbiju.
„Ima onih koji takav tempo ne izdrže“
Milan je radio u Nakneku i Valdezu na poslovima pakovanja smrznute ribe u džakove. Potom i u kontejnere koji se šalju brodovima. Radi se, kako kaže, i po 16 sati kada ima dosta posla.
Vremenom svi koji žele da rade se uigraju i mogu da procene koliko im vremena treba za sva zaduženja.
Navodi primer da su on i nekoliko kolega uspevali da utovare u kamion čak 25 tona ribe za sat vremena. Kaže da među stranim radnicima, pored Srba, ima dosta Moldavaca, radnika iz Poljske, Meksika, zatim Filipinci dolaze u velikom broju… Najviše ih je iz Portorika, odakle dolaze i cele porodice da rade.
„Rad jeste naporan, ima ljudi koji prosto ni fizički ni psihički ne mogu da podnesu pa odustanu. Ipak, mislim da je važan cilj i da se mentalno najpre čovek pripremi za ovakav posao jer dešava se da se 24 dana radi po 16 sati“, kaže.
Tokom rada imaju pravo na pauze na svaka četiri sata od po 15 minuta koje su plaćene. Ukoliko bi neko da napravi dužu pauzu, treba da računa na to da ona nije plaćena.
Strani radnici bolji od domaćih
Ono što je primetio kada je otišao na Aljasku je da poslodavci gledaju da zapošljavaju radnike koji su im poznati odnosno već su bili ranije i dobro se pokazali.
Poslednja masovna godina za odlazak radnika iz Srbije bila je 2022. U međuvremenu je nastalo i dosta promena među američkim kompanijama za preradu ribe jer je najveća od njih kupila manje firme.
Kako kaže jedan od radnika koji još od 2016. odlazi na rad u Aljasku, u početku je bila velika ekspanzija i nekoliko hiljada ljudi je odlazilo iz Srbije na rad tamo. Trenutno kaže, svega dve kompanje odvode po 50-ak ljudi iz naše zemlje.
Ističe da se tamošnji radnici nisu pokazali tako dobro kao strani te se dešava da rade desetak dana pa daju otkaz jer im je posao težak, dok naši radnici ostaju celu sezonu.
Božidar skoro 10 godina ide na Aljasku
„Nadam se da će se najave koje smo čuli od najveće firme da će se otvoriti ponovo za naše nove radnike i obistiniti. I da će to biti početak ponovnog odlaska novih radnika jer se mnogi stariji polako povlače. Svi se pozitivno izražavaju o našem radu. Fizički smo jaki, možemo dosta da potegnemo i izdržimo“, kaže Božidar Perović.
Božidar, koji je prvi put kročio na tlo Aljaske 2016. godine, na odluku da ode na rad u inostranstvo se opredelio nakon, kako kaže, ozbiljnog sagorevanja na poslu menadžera u jednoj kompaniji u Srbiji.
„Želeo sam sebe da spasem od stresa i pretećeg infarkta jer sam tada imao 130 kilograma i radio gotovo ceo dan. Imao sam i službeni auto, dobru platu, sve pogodnosti, a nisam imao ni subotu ni nedelju ni vreme za porodicu“, kaže naš sagovornik.
Burn out, pa nova poslovna avantura
Kada je skala na vagi pokazala 130 kilograma odlučio je da je dosta sa takvim stilom života.
Ipak, kako nije bilo lako dugoročnije biti bez posla, nakon informacije koju je čuo od brata, da na Aljasci traže radnike, odlučio je da se prijavi iako tada nije poznavao mnogo judi koji su išli da rade tamo.
Uglavnom je radio poslove na pakovanju smrznute ribe, u kutije ili kese. Bio je u Nakneku, Kečikanu, Akutanu, Kodijaku…
Povremeno je radio na čišćenju ribe, što je kaže, dosta komplikovaniji posao. Tri meseca radio je i na brodu Independence.
„Te prve godine u Nakneku gde sam prvo otišao, posle mesec i po dana doneo sam novac koji se ni za šest meseci ne bi mogao zaraditi u Srbiji“, priča.
Onda je usledio još jedan konkurs odnosno poziv da se ode na ostrvo Akutan, u srcu Beringovog mora.
Tu radi 1.400 ljudi, a dnevna produkcija pakovane ribe je 300 tona. Tada je ostao duže od pet meseci.
Iz Srbije „na kraj sveta“: Hladnoća, pingvini padaju u nesvest
Put je trajao tri dana i imao je osećaj kao da putuje na kraj sveta. „Ludačka je to avantura. Kada sam stigao bilo je toliko hladno da, kako u šali ljudi kažu, pingvini padaju u nesvest. U početku uopšte nismo bili pripremljeni na to, čak nismo znali ni šta sve treba da ponesemo, ni od lekova, odeće… Sada je već drugačije i navikao sam se posle toliko godina“, priča iskustva.
Osim toga, sinula je jedna nova ideja koju je mu je dao sin. Ona je sada i glavni razlog što sa takvim entuzijazmom na Ajasku ide već deceniju.
Sa zarađenim novcem pokrenuo sopstveni biznis
„Sin je tražio drvene slagalice i kako ih tada nigde nismo našli odlučio sam da ih poručim iz Kine. Potom mi je rekao: a zašto mi tata ne otvorimo našu radnju. Počeo sam da razmišljam u tom pravcu, da zarađeni novac uložim u taj posao i nakon nekoliko godina otvorili smo radnju drvenih igračaka“, kaže.
Sada se poslom u „Čarolija šopu“ kako je radnju nazvao bavi preko zime, a preko leta odlazi na Aljasku i sve što zaradi ulaže u taj biznis.
Kaže i da među radnicima iz Srbije ima onih koji idu godinama i sada bi da se povuku jer su se već snašli, pokrenuli biznise poput njega, završili planirane poslove, vratili dugove, rešili stambeno pitanje…
A kako je živeti na Aljasci?
Božidar priča da su, ako se izuzmu niske temperature preko zime, leta veoma prijatna, a ono što posebno prija je čist vazduh i netaknuta priroda.
Za koji dan se vraća u Srbiju, ali kaže da uprkos tome što je sada lepo vreme, za mesec dana može da bude snega do kolena u nekim mestima.
Što se tiče druženja i smeštaja sve je kao u vojsci, kaže. „Svako ko je služio vojsku može da se prilagodi“, nastavlja priču.
Stižu kada imaju slobodno vreme i da se prošetaju i obiđu neka interesantna mesta. U barakama u okviru fabrike bude ih najčešće smešteno po troje ili četvoro radnika koji rade u različitim smenama. Kaže da je cimerima uglavnom bio zadovoljan.
Svi se trude da težak rad i odvojenost od porodice olakšaju sebi dobrom atmosferom i druženjem.
Odlična atmosfera kada ima ribe
„Dobra atmosfera vlada kada ima posla jer dosta posla nosi i dobru zaradu. Ipak, nerasploženje nastaje kada se desi da po 20-ak dana nema ribe“, kaže iskreno.
Hrana i smeštaj za radnike besplatni su ukoliko rade osam sati. Pravilo je da im se, ako rade prekovremeno, naplaćuje 15 dolara po danu.
Božidar kaže da mu se, kako ima više od 14.000 radnih sati dešavalo i da mu poslodavac isplati tri dolara veću satnicu od novajlije. Što se tiče hrane, ni na to nema žalbi.
Slično potvrđuje i Milan.
„Ima svega i svačega, od mesa, hleba, voća, povrća, sve što je potrebno. Zaista svega dovoljno, samo je razlika u tome da li je kuvar Meksikanac ili Filipinac, zbog začina“, šaljivo priča Božidar.
Božidar kaže da sa skoro 48 godina i 10 godina rada na Aljasci misli da je vreme da se povuče i posveti preduzetničkoj, a kako sa ponosom kaže – influenserskoj karijeri.
Naime, on iskustva sa Aljaske i atmosferu predstavlja i na svom instagram profilu calac.digitalac, gde često odgovara na pitanja svima koji se interesuju u vezi rada na Aljasci, odnosno SAD.
„Nadam se da ću Aljasku u budućnosti obilaziti ipak u nekom drugom svojstvu, odnosno turistički“, kaže za kraj razgovora.