COP28 će praviti naslove, ali ne mnogo više od toga
Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, poznatija pod skraćenicom COP28, održava se u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i možete očekivati mnogo onoga što Greta Tunberg naziva ‘bla, bla, bla’.
Mediji će se fokusirati na nevažne stvari poput toga ko prisustvuje ili ne, povezanosti delegata (ili nepovezanosti) sa naftnom industrijom, koji bogati pojedinac će pozivati druge da jednostavno žive, i šta se nosi na crvenom tepihu. Pa, možda ne i to poslednje.
Siromašne nacije će ukazivati na ekološku štetu koju su bogate nacije prouzrokovale, a bogate nacije će tvrditi da rast emisije gasova s efektom staklene bašte u siromašnim zemljama postaje dominantan. (Obe tvrdnje su istina).
Obećanja finansijske podrške, ciljevi i zadaci će teći poput vode na Nijagari, ali stvarni novčani tokovi biće više nalik dolini smrti. Liberali će osuđivati negiranje klimatskih promena dok će konzervativci kritikovati klimatsku licemernost, a Stilovo (Simon Stiell) citiranje Jode dobiće više lajkova nego obećanja vredna milijarde.
Dve priče posebno govore o gotovo beskorisnosti sastanaka COP-a. Prvo, bogate nacije su obećale više od 400 miliona dolara pomoći siromašnim zemljama za pokrivanje štete od klimatskih promena – nakon 30 godina pritiska. S obzirom na proklamovanu hitnost klimatskih promena i potrebu za dramatičnim ubrzanjem akcije i investicija, glečerski napredak u ovome mora da zabrine kreatore politika i aktiviste.
Drugi izveštaj koji je barem jednu osobu (dobro, to sam ja) naterao da zakoluta očima je spor oko toga da li će konačni izveštaj pozvati na ‘fazu smanjenja’ ili ‘fazu ukidanja’ fosilnih goriva. Ovo je slučaj idealnog povlačenja dobrog, tj. odbijanje pola hleba kada se ne može postići ceo hleb.
Osim što će formulacija izveštaja konferencije imati malo uticaja na postupke emitera (uglavnom potrošača), potpuna eliminacija upotrebe fosilnih goriva je u najboljem slučaju aspirativna, u najgorem slučaju nerealna do te mere da obeshrabruje racionalna, troškovno efikasna smanjenja.
Razdor između bogatih i siromašnih nacija svakako će biti kontroverzan, s bogatim nacijama koje usvajaju stav ‘ne radite ono što sam ja radio, radite ono što ja kažem’, što neće uticati na mnoge donosioce odluka u siromašnim zemljama. I nije samo da bogate nacije izbegavaju odgovornost za prošle emisije, već pokazuju samo minimalno kretanje ka navodnim ciljevima ‘neto nula’ koji su nekako postali svetinja klimatske politike.
Na primer, Međunarodna agencija za energiju (IEA) je primetila u svojim Izgledima za svetsku energiju iz 2020. da će postizanje neto nula emisija do 2050. zahtevati mnoge promene ponašanja, uključujući obavljanje svih putovanja ispod tri kilometra peške ili biciklom, smanjenje ograničenja brzine za 7 km/h i revidiranje postavke za grejanje (i klimatizaciju) za tri stepena Celzijusa gore ili dole. Ne samo da nema pokreta u tom pravcu u bogatom svetu, već je njihova javnost sve manje voljna na žrtvovanje radi dostizanja globalnih ciljeva emisija. Ovo nije dobro za napore koji se ulažu u ubeđivanje siromašnih nacija da se odreknu razvoja pokretanog fosilnim gorivima.
Nažalost, stav ‘bolje ništa nego pola’ će ometati napore za promociju ekonomskog razvoja uz pomoć čistije, ali ne i čiste, energije. Na primer, na mnogim mestima povećana upotreba konvencionalne energije bi smanjila seču šuma, smanjujući tako emisije gasova staklene bašte i gubitke staništa, dok bi se poboljšao kvalitet vazduha u zatvorenom prostoru.
Ali neki zagovornici će se protiviti promociji nuklearne energije (iz neznanja) ili fosilnih goriva poput propana ili prirodnim gasom pokretane proizvodnje energije jer su apsolutisti. Siromašne nacije će nesumnjivo biti nevoljne da slušaju one koji putuju hiljade milja da im kažu da se odreknu ekonomske dobiti.
Na kraju, napadi na kompanije koje se bave fosilnim gorivima i vlade će delovati kao terapija za zagovornike, ali neće smanjiti potrošnju ni više ni manje nego što je ‘rat protiv droge’ smanjio upotrebu narkotika širom sveta.
Još važnije, sukobljeni ciljevi ublažavanja energetskog siromaštva i smanjenja emisija gasova staklene bašte verovatno će ostati nerešeni: bogate nacije će se fokusirati na potonje, a siromašne nacije na prvo.
Osnovna istina da ekonomski razvoj zahteva više energije i da su konvencionalni izvori obično pristupačniji biće zanemarena frazama poput ‘solarna i vetro energija su jeftinije od fosilnih goriva’, nešto što retko kada biva tačno. Pretvaranje skupih obnovljivih izvora energije u rešenje je poput reći gladnim ljudima ‘pustimo ih da jedu organski kolač’. Stav koji se prošli put nije dobro završio.
Majkl Linč, saradnik Forbes