Da li treba saslušati ili ignorisati one koji se protive energiji
Da rezimiramo: Cilj je ubediti umerenu populaciju. Da, treba debatovati, ali samo pred širokom publikom, a ne pred onima koji se specijalizuju za protivljenje; budite upoznati sa argumentima onih koji poriču kako biste mogli da im odgovorite, posebno tako što ćete opovrgnuti anegdote sveobuhvatnim podacima; osudite napade ad hominem kao dokaz nedostatka sigurnosti; priznajte greške, ali objasnite njihovu uzročnost.
Termin „negatori energije“ će verovatno izgledati kao internet rasprava oko haljine koju su neki videli kao plavu, a drugi kao zlatnu, ili možda kao primer „gde stojite zavisi od toga gde sedite“. Za neke, svako ko ne veruje da možemo 100% da pređemo na obnovljive izvore energije će biti nazvan „negatorom“, dok će za druge to biti svako ko ne podržava nuklearnu energiju.
Prvo, priznajmo da se epitet „negator“ previše olako koristi. Upotreba ovog termina je naglo porasla sa rastom zabrinutosti zbog klimatskih promena, ali se proširila i na mnoge druge teme, kao što je skepticizam prema vakcinama. Lično su me više puta nazvali „negatorom vrhunca nafte“ zbog mog odbacivanja nekih njihovih (činjenično netačnih) argumenata.
Suočavanje sa negiranjem se čini važnim zato što se odnosi na predsedničku kampanju Roberta F. Kenedija mlađeg, ekološkog advokata i člana istaknute političke porodice.
On je takođe otvoren kritičar vakcina, uglavnom zbog nerazumevanja hemije, što sugeriše da bi razumna debata bila korisna. Zanimljivo je da je jedan istaknuti zagovornik vakcina primetio da se protivi debatovanju sa Kenedijem jer bi to njegovim stavovima dalo određeni legitimitet. Ne bih se složio.
Ustvari, neki idu dalje i zalažu se za suzbijanje teorija i istraživanja koja im se ne dopadaju. Krajem četrdesetih, brojni naučnici su pokušali da spreče objavljivanje knjige Imanuela Velikovskog „Svetovi u sudaru“ koja je iznosila fantastične tvrdnje.
Na primer, tvrdio je da je skoro prolaženje planete Venere izazvalo pauzu u rotaciji Zemlje, što objašnjava biblijsku priču o Jošui koji moli Boga da zaustavi sunce na nebu kako bi dovršio vojnu pobedu. Ogorčenje glavnih astronoma i arheologa je razumljivo, ali sprečavanje objavljivanja knjige ne samo da bi bilo u suprotnosti sa naučnim načelima otvorene debate, već bi bilo i nepotrebno. Popularnost knjiga (bila je na vrhu liste bestselera 11 nedelja) nije imala trajan uticaj na javna uverenja ili bilo koju vladinu politiku.
Veći razlog za zabrinutost su slučajevi ideološke cenzure i pokušaji cenzurisanja. Na primer, demograf Pol Erlih je tvrdio da Džulijanu Sajmonu ne treba dati forum jer njegovo odbijanje Erlihovih predviđanja o nadolazećoj, nepovratnoj globalnoj gladi smatra opasno pogrešnim. (Sajmon je bio u pravu, Erlih je pogrešio).
U oblasti energije, neki su početkom osamdesetih sugerisali da je verovanje da bi cene nafte mogle da padnu štetno jer obmanjuje potrošače, a moj članak iz 2009. u Njujork Tajmsu pod naslovom „Vrhunac nafte je rasipanje energije“ (nije moj naslov) izazvao je ogorčenje mnogih koji su mislili da nije trebalo da bude objavljen.
U mnogim slučajevima, oni koji pokušavaju da suzbiju navodne dezinformacije to čine jer nisu u stanju da odgovore na legitimnu kritiku, ili možda bolje rečeno, njihov odgovor na legitimnu kritiku je bio pokušaj cenzure. Ovo može da se razlikuje od odbijanja debate, koja obično ne sprečava da se čuje suprotno mišljenje, već ga ignoriše.
Zaista, odbijanje debate može da ima racionalno obrazloženje: skeptik vakcinacije ili zagovornik „vrhunca nafte“ može nakon debate da tvrdi da je pobedio, znajući da će malo ko proveravati činjenice. Međutim, koliko će ljudi prihvatiti tvrdnju skeptika vakcinacije da je pobedio u debati bez da postave pitanja? Debate koje su zabeležene i u kojima se pobijaju lažne tvrdnje o vakcinama ili klimatskim promenama vredne su jer će dopreti do otvorenijeg auditorijuma koji je relativno prijemčiv za činjenice i logiku.
Ozbiljnija prepreka debatama proizilazi iz pitanja brojeva i vremena: negiranjem često dominiraju ljudi koji su u suštini hobisti i provode sate pretražujući internet tražeći činjenice i anegdote koje podržavaju njihove teorije.
Protivnici su često profesionalci koji nemaju vremena za individualne debate sa gomilom skeptika. Glavni ekonomista jedne naftne kompanije mi je rekao da je besmisleno prihvatati brojne pozive na debate, delom zato što je previše zauzet da bi trošio vreme na trivijalne teme. Lično, mnogi su želeli da debatujemo pojedinačno, uvek ponavljajući iste argumente na koje sam već odgovorio.
Vreme takođe služi kao ograničenje u strukturi debata. Oni koji promovišu teorije zavere ili patološku nauku često iznose brojne anegdote i klišee, kao što je „mnogi su se razboleli od kovid vakcine“.
Stručnjaku možda neće biti dato dovoljno vremena da odgovori sa sveobuhvatnim podacima (stotine miliona se nije razbolelo). Još gore, stručnjak za vakcine obično nije stručnjak za skepticizam prema vakcinama i verovatno će se suočiti sa neočekivanim tvrdnjama ili činjenicama.
U mom slučaju, ne samo da sam istraživao naftne rezerve decenijama, već sam i čitao radove mnogih zagovornika „vrhunca nafte“ i imao spremne podatke da odgovorim na njihove argumente.
Kada zagovornici „vrhunca nafte“ napomenu da većina zemalja koje proizvode naftu prolazi svoj zenit, implicirajući da će njihova proizvodnja nastaviti da pada, mogao sam da komentarišem da se to isto moglo reći u gotovo bilo kom trenutku proteklih nekoliko decenija. Ili kada kažu da iscrpljenost znači da nam je potrebna nova Saudijska Arabija svake dve godine, mogao sam da ukažem na sličnu tvrdnju Džimija Kartera iz 1977.
Šta pokreće još jednu strategiju suočavanja: imati potpune podatke. Ako neko napomene neobičan snežni pad, odgovorite sa podacima o globalnim prosečnim temperaturama. Ukazivanje na sušu kao razlog za verovanje da je globalna proizvodnja hrane dostigla vrhunac može se pobiti istorijskim podacima o sušama – i dugoročnim, kontinuiranim rastom proizvodnje hrane bez obzira na povremene suše.
Takođe, dosadašnji rezultati su važni, ali nisu sve. Kao što je Tomas Kun istakao u „Strukturi naučnih revolucija“, Ptolemejski model Sunčevog sistema je bio tačniji od ranih radova Kopernika – ali potpuno pogrešan. Slično, činjenica da nije došlo do predviđene masovne gladi, ne bi trebalo da se koristi da se ignorišu aktivisti koji govore o prenaseljenosti, već da se pruži doza skepticizma.
Jer ono što je važno jeste izvor greške (ili zaista, tačnog predviđanja). Aktivisti za populaciju su pretpostavljali da će poljoprivredna produktivnost prestati da raste. Na primer, racionalizacija je bila ništa više od „Ne mogu da shvatim kako možemo da nastavimo da napredujemo“. Suša ili bogata žetva mogu da deluju kao potvrda ili pobijanje njihovog rada, ali pogrešna osnovna pretpostavka je bila relevantna greška.
Slično, zagovornici „vrhunca nafte“ često ukazuju na skok cene nafte kao dokaz da je nestašica resursa stigla, ignorišući uticaj Drugog zalivskog rata. U oba slučaja, greška je bila interpretacija kratkoročnih događaja kao trajnih, implicirajući ne samo loše vreme već i pogrešnu teoriju.
Metode debate su važne, ali ne garantuju pobedu. Razumnost je taktika koju smatram privlačnom, ali nisam siguran da je ubedila publiku. Udarce u prsa treba ostaviti nižim primatima, ali se prečesto viđaju u navodno ozbiljnim debatama. Nažalost, onaj glasniji može da deluje ubedljivije, kao da glasnoća znači sigurnost ili validnost.
I s obzirom na to da su ovo složena pitanja, korisno je priznati nesigurnost. Podaci o temperaturi su nesavršeni, ali ipak vredni. Predviđanja o usvajanju električnih vozila oslanjaju se na mnoge subjektivne elemente, ali brojevi prodaje mogu da budu informativni. I tako dalje.
Nažalost, istraživanja sugerišu da ljudi preferiraju sigurnost, kao kad je Heri Truman želeo ekonomistu sa jednom rukom jer je bio umoran od slušanja „S jedne strane … s druge strane…“. To je sjajan vic, ali teško da pogoduje pouzdanom donošenju odluka.
Ad hominem ili lične napade treba izbegavati, jer su obično oblik izbegavanja neslaganja o suštini. Ljudi često napadaju onog ko debatuje jer njihove stavove čini da koriste potencijalnom donatoru: gotovo svako ko se smatra negatorom klimatskih promena, kaže se da je u džepovima fosilne industrije, dok se aktivisti klimatskih promena često optužuju da usvajaju popularne stavove kako bi privukli sredstva za istraživanje. Obe strane se optužuju da žele honorare za govore.
Bez obzira na istinu oko optužbi za pristrasnost, relevantnost za validnost njihovih argumenata je minimalna do nikakva. Sunce neće izaći na zapadu sutra bez obzira u šta naftna industrija ili ekološki lobisti žele da verujete. Ovo nije argument protiv skepticizma.
Skepticizam treba da se fokusira na tvrdnje, a ne na njihov izvor, kao deo naučnog procesa. Velike farmaceutske kompanije zarađuju novac prodajom vakcina, ali da li su vakcine efikasne je empirijsko pitanje, koje je proučeno i odgovoreno.
Na kraju, debatovanje sa onima koje smatrate neinformisanim može biti važan deo kreiranja politike, ali shvatite da ćete retko kada preobratiti istinske vernike i možda ćete, na kratki rok, izgubiti od onih koji su glasniji i sigurniji. Ali nauka uspeva zbog agregacije dokaza i debate, i svaki doprinos tome je važan.
Iako možda nikada nije postojalo zlatno doba kada su političari i donosioci odluka vodili debate zasnovane na činjenicama, debate su važne, barem ponekad.
H. Ros Perot je bio poznat po predstavljanju činjenica i brojki o budžetskom deficitu u svojoj nezavisnoj predsedničkoj kampanji 1992. godine, ali njegovo isticanje problema čini se da je pomoglo u vođenju javne politike.
Majkl Linč, saradnik Forbes