EKSKLUZIVNO Tekst povodom pada nadstrešnice koji Inženjerska komora nije objavila u svom glasilu: Za sve je kriv zakon gravitacije…

Autor: Milan Milićević, diplomirani inženjer građevinarstva

Ovaj uvod započeću prepisom uvoda mog autorskog članka iz Inženjerskog Glasnika br. 30 (maj 2013, str. 68) – „Upravljanje građevinskim projektima“.

„Zadnjih decenija građevinska industrija u Srbiji trpi značajne promene. Cenu tih promena platile su skoro sve domaće firme koje učestvuju u građevinskoj industriji. Rezultat ovih promena je kolebanje vrednosti tržišta građevinskih proizvoda, i neretko kolaps mnogih učesnika ove industrijske grane. Posledice ovog kolapsa vidljive su u svakom gradu Srbije: pad cena nekretnina, neprimereno loš kvalitet građevinskih proizvoda (uključujući samourušavanje objekata), drastično probijanje rokova proizvodnje (uključujući obustavu radova) i dolazak stranih konkurentskih firmi na domaće tržište. Ovaj sramotan pad ne govori o nestručnosti inženjerskog kadra, jer on ni ne učestvuje u političkim odlukama koje su dovele do njega, već o činjenici da inženjerski kadar trpi posledice takvih odluka: od zemlje koje je bila uzor neimarstva, promene su dovele do toga da je inženjerski kadar toliko potcenjen, da inženjerske odluke prestaju da budu važne. Mnoge firme su platile i plaćaju visoku cenu takvog razmišljanja“.

Očigledno da ovaj članak nije imao uticaja na većinu učesnika građevinske industrije, ili nije shvaćen ozbiljno. Zbog toga, neophodno je da proširim i pojasnim prethodno rečeno. Pre svega, šta znače „promene nastale poslednjih decenija u građevinskoj industriji“, šta znače „političke odluke koje su dovele do kolapsa građevinske industrije“, kao i „potcenjenost inženjerskog kadra“ koje sam pomenuo u predmetnom članku?

Ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli posle samourušavanja nadstrešnice u Novom Sadu, osnovni je motiv autora da napiše ovaj članak. Pored želje da branim diplomu koju imam i koju sam zaslužio velikim radom, ipak ne mogu i ne želim da branim one kolege koji ponižavaju vrednost stečenih diploma zbog karaktera koji imaju (odnosno zato što prodaju diplomu bez uloženog rada).

Sistem vrednosti je ozbiljno narušen. Strah i pohlepa kao osobine nadjačali su sve vrline koje baštini naš tradicionalni sistem vrednosti. A koren svih obmana leži u ljudskoj pohlepi.

Korupcija je materijalizacija pohlepe. Mera korupcije se uglavnom opaža kao davanje novca. Međutim, ako se detaljno analizira postupak korupcije, dolazi se do drugačijeg pogleda: korupcija je isto tako i nedavanje novca. Šta to znači?

Osnovni predmet trgovine je da se uradi obim posla O (gde ulaze svi resursi i materijali) koji košta D dinara. Trgovci pokušavaju da, ako može, O/2 posla da se plati sa D/3 (ili još bolje sa D/4 dinara)? Na ovaj način opisana, česta je pojava prenosa rizika, odnosno mehanizam u kome poslodavac želi da od podizvođača napravi svog investitora, a sve to na uštrb kvaliteta koji se isporučuje korisniku.

Nažalost, decenijama i s desetinama mešetarskih tehnika građevinska industrija je građena i izgrađena na ovom štetnom i ponižavajućem konceptu. Obe strane su svesne svojih pozicija: prva zasnovana na političkoj i finansijskoj moći, a druga na podaničkom očaju i poniznosti. Pri tome očajni podizvođači (uglavnom zanatlije) moraju da veruju u laži da će se već nešto dogoditi, a najčešće da će O/2 da pređe u 2*O, a D/3 bar u D…

Vremenom su sva znanja i iskustva drastično opali, a zanovljeni zakoni su pratili taj pad. U ovom trenutku ni naručilac ni izvođač ne samo da ne znaju, nego ni ne razumeju od čega se sve sastoji organizaciona i stručna aktivnost da bi se realizovao O, pa samim tim i značenje troškova D. Prethodna rečenica zvuči tragično, a zapravo se radi o nezainteresovanosti, nemaru, nehatu ili nameri.

Posledica ovakvog pada dovela je do toga da građevinska preduzeća (posebno inostrana preduzeća) ne znaju da rade posao (od interesa je samo D, a o O niti brinu niti razumeju od čega se sve sastoji). U međuvremenu, domaća operativa formirana je od privatnika koji jednostavno nemaju znanje i obrazovanje neophodno za uspešno upravljanje građevinskim projektima (UGP). Tačnije, i naručioca i izvođača interesuje samo novac. A novac treba da bude posledica stvaranja (na osnovu veština stečenih tokom školovanja i rada u struci), a ne uzrok. Eto, to je koren pohlepe i korupcije.

Promene nastale poslednjih decenija u građevinskoj industriji

Da bi bilo moguće praćenje tranzicije koja se dogodila u Srbiji, izdvojio sam bitne prekretnice koje su uticale na naš „evropski put“:

1. Uvod:

• Pad berlinskog zida 1989.
• Blokada isplate „stare“ devizne štednje, sankcije UN 1992.
• Agresija NATO na SRJ 1999.
• Promena vlasti 2000.

2. Osnivanje Agencije za privatizaciju 2001.
3. Masovno gašenje 4 najveće banke u Srbiji 2002.
4. Gašenje SDK 2002.
5. Osnivanje Inženjerske komore 2003. („tehničarska družina“ je osnovana 1868.).
6. Uvođenje PDV-a 2004.
7. Osnivanje APR-a 2004.
8. Primena bolonjske deklaracije u obrazovanju od 2005. (formalno uvođenje odseka za „management“ Građevinskog fakulteta).
9. Usaglašavanje Instituta za standardizaciju sa EN od 2006. (komitet za normalizaciju je osnovan 1934.)
10. Rekonstrukcija sudstva 2008, 2009, 2010, 2011, 2013, 2015, 2016, 2017, 2018.
11. Konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine 2009.
12. Sukcesivno uvođenje i primena FIDIC ugovora od 2009. (osnivanje ACES, neusklađenost sa postojećim zakonom, kao i „Posebnim uzansama o građenju“ iz 1972.).
13. Izmene Zakona o izgradnji (2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2018, 2019, 2020, 2021, 2023.).
14. Izmene Zakona o vodama (2010, 2012, 2016, 2018.).
15. Izmene Zakona o javnim nabavkama 2012, 2015, 2019, 2023.
16. Masovno gašenje najvećih građevinskih preduzeća (od 2001, zaključno sa 2024.).
17. Ukidanje srednjih građevinsko-zanatskih škola zbog pada interesovanja od 2001. (armirači, tesari, zidari, keramičari …).
18. Nagli „uspon“ i „pad“ politički obojenih preduzeća (Gemax, Deneza, Monterra, Inter-Kop, Bauwesen…).

Uložio sam napor da izdvojim najznačajnije događaje koji su uslovili promene u građevinskoj industriji. Iako je kriza gradnje postojala i u 80-im godinama, pad Berlinskog zida označava i početak konačnog kolapsa građevinske industrije u Srbiji, a posebno od uvođenja sankcija UN.

Očigledno je da su navedene promene pre svega političke, ali i geopolitičke prirode. Figurativno rečeno, oni koji su „prodavali benzin“ 90-tih (odnosno trgovci), kupili su šljunkare i betonjerke i „postali“ građevinci. Inženjeri su se zapošljavali kod njih, prilagodili su svoj vokabular i znali su ko je gazda… Sa druge strane, „gazde“ da bi opstali, nisu mogli da budu domaćini. Ipak, uspeli su da naprave lobije u različitim pratećim industrijama: šljunkare, ciglane, gvožđare, betonjerke, plastičare i slično.

Političke odluke koje su dovele do kolapsa građevinske industrije

Relativno mali broj diplomiranih inženjera građevine (DIG) je imao preduzetničku ulogu u vremenu tranzicije. Političkom odlukom za uvođenje bolonjske deklaracije ozbiljno je degradiran obrazovni sistem. Stariji inženjeri i zanatlije koji znaju kako se radi posao, polako odlaze u penziju. Tržište je ostalo „gladno“ dobrih zanatlija, brigadira, poslovođa i inženjera. Kriterijumi akademskih studija svedeni su na praktični nivo (strukovni master), i ako se ne zaustave započeti procesi, uskoro će diploma građevinskog inženjera da se stiče na tromesečnom kursu na MIT-u!

Taj opšti pad obrazovanosti politički je morao da bude propraćen pisanjem novih zakona, podzakonskih akata, pravilnika i standarda koji treba da zamene sve one knjige i vežbe koje je inženjer morao da nauči da bi dobio diplomu. Standardi koji do tada nisu pokriveni JUS-om, jednostavno su uvezeni iz EU (tzv. SRPS-EN linija standarda), čime je nastala potpuna konfuzija na našem tržištu. Tako je došlo do toga da se kvalitet inženjera više vrednuje poznavanjem zakona nego poznavanjem otpornosti materijala ili betona. Na taj način degradirani su svi profesori koje je inženjer morao da „prođe“ do dobijanja diplome. Drugim rečima, kao u narodnoj priči: „pustio bih ja njega, ali neće on mene“!

Organizacija i tehnologija građenja je takođe morala da bude praćena novim ugovornim formama. Pre svega, postojeći „Savez inženjera i tehničara“ (naslednik „tehničarske družine“ iz 1868.) je zvučao retrogradno i tako je nastala Inženjerska komora. Inženjerska komora je uložila ogroman napor da se uvedu „svetske“ forme ugovora sa nazivom: FIDIC (postoji takozvana „crvena“, „žuta“, „bela“ i „zelena“ varijanta FIDIC ugovora). Prema informacijama koje imam, konkretan projekat je rađen prema „žutom“ FIDIC-u, odnosno Izvođač je istovremeno i projektant (mi smo to zvali „ključ u ruke“).

Iz zakonske definicije ugovora o građenju sledi da su FIDIC bitni elementi prema našem pravu: a) predmet ugovora; b) cena; v) rok; g) pismena forma.

Međutim, građevinska industrija Srbije se i danas nalazi u „pravnom vakuumu“ u odnosu na FIDIC ugovore, jer „pismena forma“ po našem zakonu podrazumeva upis u „Građevinski dnevnik“, dok FIDIC forma podrazumeva slanje izveštaja o neusaglašenosti izvršenja radova. Sa tim elementima je prilagođen i Zakon, pa prema tome, stručni nadzor nema moć da obustavi radove dok se neusaglašenost ne ispravi, već prema pravilniku mora „bez odlaganja da obavesti investitora i Izvođača“ da je došlo do odstupanja. Jedino republički inspektor ima pravo da obustavi predmetne radove (što je proces koji može da traje više meseci). Naravno, obustava radova bi koštala (finansijski, a posebno politički), i zato se obustave radova po pravilu ne primenjuju na infrastrukturnim objektima, a funkcija stručnog nadzora je potpuno degradirana. Izvođač to jako dobro zna, i nesmetana je njegova samovolja na gradilištu.

Navešću primer jednog „malog“ četvorospratnog objekta u Višnjičkoj Banji, za koji je opštinski inspektor „progledao kroz prste“. Oslonac je pokriven stiroporom, izvedena je fasada koja pokriva 20cm nedostajućeg betona, zgrada je sada useljena i u njoj živi 16 porodica. Oni i ne znaju da žive u „mrtvačkom kovčegu“.

Takođe, jedna od obaveza stručnog nadzora je da vrši kontrolu i overu količina izvedenih radova (overa građevinskih knjiga, privremenih i okončanih situacija, računa za izvedene radove i dr.), ili stepena izvedenosti radova, ukoliko je to predviđeno ugovorom o vršenju stručnog nadzora sa investitorom. Posebno napominjem da je osmišljeno nekoliko mehanizama da do potpisivanja mesečnih situacija dođe (pa samim tim i plaćanja), a da nadzor nema uvid u količinu radova po „predmeru i predračunu“ (odnosno ugovorenim količinama), a koji su sastavni deo projektne odnosno ugovorne dokumentacije. Isto se odnosi i na uvid u jedinične cene ugovorenih radova. Napominjem da su prethodne rečenice potpuno zakonski punovažne.

Sakrivanje stavki ugovora, odnosno pozicija prema „predmeru i predračunu“ ima drugu ozbiljnu implikaciju – onemogućavanje izrade „dinamičkog plana radova“. O čemu se zapravo radi?

Izvođač (odnosno njegova služba planiranja i pripreme proizvodnje) je dužan da posle izvesnog vremena (mereno u nedeljama) od zaključenja ugovora, dostavi naručiocu, odnosno njegovom nadzornom organu ili predstavniku, dinamički plan realizacije radova, koji se zajednički usaglašava. Izvođač radova sačini odgovarajući projekat organizacije i tehnologije građenja, čiji je sastavni deo detaljan dinamički plan izvođenja radova i realizacije objekta u celini. Tok i dinamiku realizacije radova na objektu treba da prati ciklično (mesečno) inoviran dinamički plan. Iz tog detaljnog dinamičkog plana treba da sledi i detaljan finansijski plan.

Kao posledica prethodno napisanog, dolazi se do toga da građevinsko preduzeće ne mora da ima službu „planiranja i pripreme“! Na taj način smanjuje režijske troškove i samim tim ima kurentniju cenu D. Posledice političkih odluka, koje su primenom Zakona, dovele do ove tačke su veoma ozbiljne. Zašto?

Planiranje predstavlja viziju mogućih događaja u budućnosti i predviđanja aktivnosti koje će biti neophodno izvršiti da bi se ti događaji ostvarili.

Činjenica je da se svaki projekat nalazi u nekom okruženju i na nekoj mikrolokaciji koja ima svoje specifičnosti. Okruženje je podložno stalnim promenama, kao uostalom i sam projekat, kao svaki organizacioni sistem. Iz prethodnog sledi da projekat čije izvođenje se planira mora da bude proces stalnog preispitivanja i usaglašavanja aktivnosti. Zato je planiranje veoma složen posao koji zahteva visoku stručnost i iskustvo.

Proces planiranja svodi se na donošenje odluka koje će da dovedu do željenog stanja u budućnosti (slika). Svaka odluka koja je doneta predstavlja vezu između poznate prošlosti i neizvesne budućnosti. Planiranje zapravo predstavlja pokušaj da se neizvesna budućnost, na osnovu poznate prošlosti pretvori u prihvatljiv rizik.

Treba ukazati na činjenicu da se UGP i upravljanje poslovnim procesima nalaze u odgovarajućim korelacijama. Koordinacija (prostorna i vremenska) između poslovnih procesa u UGP (kao i njihova optimizacija) i odgovarajućih funkcija, mora da rezultira dostizanjem planiranih strateških ciljeva.

Ukoliko građevinsko preduzeće nema službu „planiranja i pripreme“ u sastavu operative, projekat će da bude ozbiljno kompromitovan. Zapravo, objekat se „gradi“ dok se planira, i to je poslednja instanca koja mora da uvidi propust ili grešku u projektovanju.

Na velikim (infrastrukturnim) državnim projektima povećanje D i/ili smanjenje O, u toku realizacije projekta (odnosno izvođenja radova), predstavnici Izvođača i/ili Podizvođača (direktori, vlasnici: fiktivni ili stvarni) podstiču (uglavnom motivišući novčanim sredstvima – korupcijom) one (namerno ne kažem Nadzor) koji im direktno overavaju finansijsku dokumentaciju, da im zauzvrat u građevinskim knjigama i situacijama overavaju neistinite – uvećane količine radova (pa time i novčane iznose), u odnosu na one stvarno izvedene u zakonom i/ili ugovorom traženom kvalitetu. Tako se dolazi do toga da danas u Srbiji postoje poslovi koji su plaćeni (čak i preplaćeni), a nikada nisu izvedeni/završeni.

Ovaj odomaćeni mehanizam je (između ostalog) posledica političke odluke o donošenju „Zakona o javnim nabavkama“, u kome je (u skoro svim javnim konkursima) glavni element za dobijanje posla najniža cena. Dakle, ova „najniža cena“ (imajući u vidu tehničke uslove, standarde i za, prema pravilima struke, utvrđeni kvalitet radova), u toku izvođenja radova pretvara se u najveću cenu za izvedeni kvalitet radova koji je znatno ispod inženjerski prihvatljivog.

Prema „Posebnim uzansama o građenju“, „izvođač odgovara za nedostatke objekta u pogledu njegove stabilnosti i sigurnosti, koji bi se pokazali za vreme od 10 godina od dana primopredaje radova. Izvođač se oslobađa od odgovornosti, ako su nedostaci posledica grešaka u projektu koji je obezbedio naručilac i ako on te greške nije mogao da uoči. Za nedostatke u pogledu stabilnosti i sigurnosti objekta izvođač odgovara naručiocu i svakom drugom korisniku objekta. Naručilac i svaki drugi korisnik objekta dužni su da o utvrđenim nedostacima obaveste izvođača, bez odlaganja“.

Takođe, u delu Zakona o obligacionim odnosima koji se odnosi na odgovornost izvođača i projektanta za solidnost građevine, „izvođač odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti, ukoliko bi se ti nedostaci pokazali za vreme od deset godina od predaje i prijema radova“.

Međutim, dva prethodna pasusa su napisani prema našoj zakonskoj regulativi. Ali, FIDIC ugovor ne priznaje naša podzakonska akta, validna je verzija ugovora na engleskom jeziku, a arbitraža je obično u Parizu (formiranje odbora za rešavanje sporova – DAB). Osim toga, prema „žutom“ FIDIC-u, izvođač je istovremeno i projektant.

Potcenjenost inženjerskog kadra

U uvodu sam se osvrnuo na sistem vrednosti. Dekartovo: „Mislim, dakle postojim“, polako je prenošeno u surogat: „Imam, dakle postojim“! Naša tradicionalna vrednost nije nijedno od ovoga, već: „Dajem, dakle jesam“. Dakle, osnovna vrednost je znanje i znanje o upotrebi znanja (opet znanje). Svaki poslodavac će inženjera da ceni tačno onoliko koliko on misli da mu on vredi.

Ako poslodavac preceni inženjera, posledica može da bude razočarenje ili trošak. Ali, ako ga potceni, onda će da poštuje njegovo mišljenje tačno onoliko koliko ga plaća, i tu nastaje problem – inženjer gubi inicijativu, nezainteresovan je za bilo šta van domena njegovih obaveza i ne priča više nego što mora. On može da bude poverljiv radnik, ali loš inženjer: ne mora da primeti šta je primetio i ne mora da vidi šta je video. Poslodavcima takav najviše odgovara.

Sa druge strane, do pre par decenija (koliko ja znam) Građevinski fakultet je proizvodio veoma dobre inženjere, negovana je kritička misao. Školovani smo da budemo „dežurni pesimisti“ (što reče moj profesor Branislav Đorđević: „ako mi nismo, ko će da bude, ko će da razmišlja o tome šta ako“). Umesto kritike, hvalospevi i samozadovoljstvo je postalo uobičajeno.

Dosadašnje iskustvo ne pomaže mnogo u uslovima turbulentnog okruženja u kome su poremećaji takvi, da ukoliko se inženjeri ne bave očekivanjem i predviđanjem rizika, nikada neće uspeti na srpskom tržištu. Međutim, pronicljivost kao osobina nije potrebna za dobrog inženjera – potrebno je realno sagledavanje okruženja, znanje i hrabrost da se posao počne i dovede do završetka.

Što se tiče rukovodećeg kadra, tu je stvar mnogo složenija. Da bi neko mogao da donese odluku, pored znanja neophodno je da ima odgovarajuće informacije na osnovu kojih može da donese ispravnu odluku. Tu se postavlja mnogo pitanja: da li razume o čemu treba da donese odluku (posledice)? Da li zna šta ne zna? Da li zna šta da pita? Da li je svestan da ne zna dovoljno? Da li zna ko zna? Da li ima dobre informacije?

Mogu da ispričam i anegdotu iz prakse. Kao nadzor tražio sam od Odgovornog izvođača da mi dostavi dinamički plan u obliku ortogonalnog plana. A on me je onda pitao: „A šta je to ortogonalni plan“? Nije me pitao kako da napravi ili koliko „usitnjeno“, već je pitanje bilo „tabula rasa“. Očigledno, on i ja nismo završili iste škole. Ja sam ga uputio na profesore – da traži pare nazad. A mogu tek da zamislim njegovog direktora – on samo ima jedno pitanje: kad će pare? Ova anegdota potvrda je tragičnog pada obrazovanja.

Zaključak

Činjenica je da organizaciona šema građevinskog preduzeća mora da bude komplementarna sa procesima koje ona mora da sprovede u cilju dobijanja gotovog proizvoda. Svaki građevinski projekat ima svoju opštu vrednost koja je komponovana od tri osnovna elementa: kvaliteta, rokova i novca potrebnog za realizaciju (slika). Investitor i izvođač čine osnovne ugovaračke strane sa potpuno oprečnim odnosom prema svakom od ovih elemenata. Rezultat trgovine prilikom ugovaranja je da od ova tri elementa jedna strana dobije jedan, a druga dva elementa. Da, ali koja?

Razlike su izražene u meri u kojoj nijedna postavka kao ni proizvodni proces u okviru građevinskog preduzeća ne može da reši problem optimuma (poznato je da “bezlični” optimum ne postoji), ali sama realizacija projekta mora da odgovori na pitanje fleksibilnosti mogućih praktičnih rešenja.

U konkretnom slučaju „nadstrešnice“, očigledno je naručilac tražio pare i vreme, a izvođaču prepustio kvalitet. I dobio ga je.

I, šta sad?

Iz svega do sada rečenog, ispada da niko ko je stvarno kriv, neće da bude ujuren, odnosno, obim krivice je toliko veliki da je za sve kriv ZAKON GRAVITACIJE… Oni sitniji, a koji su naši državljani (koji isto jesu krivi), biće osuđeni. Možda, samo možda se tu nađe i neki (bivši) ministar. A zapravo, kriv je ceo sistem (svi ministri od 2000. koji su predlagali i svi poslanici od 2000. koji su za te promene glasali) koji je građevinsku industriju doveo u ovo stanje. Po meni, to je par hiljada ljudi, od 2000. do 2024, svi ministri i poslanici, uključujući i celu opoziciju koja je dala legitimitet takvim odlukama. Svi, u „paketu“, a ja znam za sigurno da to nikad neće da bude ostvareno…

Pravno gledano, slučaj je jasan: odgovorni su direktori svih preduzeća čiji se potpis nalazi na ugovorima, a u okviru tih preduzeća sva odgovorna lica koja imaju rešenja da učestvuju na radovima (odgovorni projektant, odgovorni izvođač, reviziona komisija, tehnička kontrola, stručni nadzor, razni inspektori…), a koji svojim nemarom ili nehatom nisu primetili i pisanim putem upozorili neposredne rukovodioce na uočene probleme.

Međutim, sve te policijske aktivnosti, tužilaštvo i sud neće rešiti problem u građevinskoj industriji, odnosno sprečiti da se slična pojava ne ponovi. Problem je mnogo dublji i vezan je za preoblikovanje mnogih odnosa koji su u zadnjih par decenija ukorenjeni. Potrebno je promeniti zakone, praksu, a samo za obrazovanje stručnog kadra neophodan je isti vremenski period koji je bio potreban da do ove degradacije dođe – dakle, bar četvrt veka. Tek tada može da bude povraćen i sada već ozbiljno narušen autoritet građevinskog inženjera.

Građevinski proizvod je jedan od najskupljih proizvoda široke potrošnje. To je jasan signal mešetarima različitih vrsta za visoke „zarade“. Razmere pljačke su prosto neverovatne. Priča se da Srbija ima 47 milijardera. Svaki od njih je direktno ili indirektno „vrcao med“ u građevinskoj industriji. Običan čovek ne razume kolika je vrednost od jedne milijarde evra (giga evra). Kada bi neko hteo da „zaradi“ 1G evra za 10 godina, njegova dnevnica treba da bude 274.000! Ili, ako svaki dan „zarađuje“ 1.000 evra, trebalo bi mu 3.000 godina da dođe do milijarde evra!

Lenjin je napisao knjigu korak napred, dva koraka nazad“. Ta sintagma se odnosila zapravo na „utvđivanje gradiva“ u boljševičkom prevratu. Za rešenje problema u građevinskoj industriji, ja bih predložio drugu sintagmu: „dva koraka nazad, znače korak napred“. Svi znaju da kad ulaziš u more, i voda ti dođe do nosa, dva koraka nazad znače vodu do grla, a to je već korak napred. Šta znače dva koraka nazad? Po meni, na građevinsku industriju iz 1960-tih.