Brzo i lako dobili smo pozitivan odgovor na upit da Forbes Srbija obiđe radove na izgradnji kompleksa EXPO 2027 i Nacionalnog stadiona. Da li je to pozitivna promena u stavu organizatora da bude otvoreniji prema medijima koji profesionalno i kritički sagledavaju sve aspekte ovog poduhvata, ne može se suditi na osnovu jednog gesta, ali sigurno ohrabruje.

Nekoliko je ključnih pitanja koja sve vreme kruže iznad Ekspo priče. Da li je ovo opravdana investicija? Da li je bila potrebna? Da li su realni troškovi izgradnje kompleksa koji se, zajedno sa Nacionalnim stadionom, procenjuju na gotovo dve milijarde evra? Zašto je glavni izvođač radova izabran u netransparentnom procesu? Zašto dosad komunikacija s javnošću, posebno medijima, nije mogla da bude transparentnija? I na kraju, šta će s ovim kompleksom biti kada se tromesečna manifestacija završi i „cirkus ode iz našeg lepog grada“?

Udaljenost

Ako krenete ka Ekspo kompleksu automobilom iz centralnog dela grada, put do lokacije u Surčinu autoputem ka Šidu pa obilaznicom može da deluje nešto duži nego što bi bilo prihvatljivo za običnog posetioca utakmice ili sajma. Ako se opredelite za odlazak kroz ulice Jurija Gagarina i Vojvođansku, što je trasa koju smo testirali u povratku, razdaljina je dosta razumnija.

Ono što je slika usput jeste da Nacionalni stadion dominira prostorom i da će sigurno skretati pogled onima koji prolaze duž okolnih putnih pravaca.

Dočekuje nas Boban Veličković, zamenik direktora Građevinske direkcije Srbije, koji je prvi čovek na gradilištu i vođa projekta izgradnje. Zato mu je i (improvizovana) kancelarija izmeštena na ovu lokaciju. Na velikoj karti nam pokazuje sve delove kompleksa. Projekat je radi realizacije podeljen u pet manjih – stadion, hale, stanovi, nacionalni paviljon i okolne građevine…

Surčin ili Ada Huja

Jedna od kritika iznetih u poslednjih nekoliko godina jeste da se, makar za stadion, neopravdano odustalo od lokacije bliže gradu – kod Ade Huje. I da je izabrana ova, ipak znatno udaljenija. Veličković kaže da nema dilemu da je prostor u Surčinu neuporedivo bolja opcija. Objašnjava da bi gradnja kod Ade Huje bila loš izbor zbog infrastrukture odnosno ulica koje bi teško mogle da opsluže saobraćaj ka stadionu i bilo bi potrebno uklanjati brojne objekte.

Kao dodatni argument poteže to da lokacija u Surčinu nije napamet odabrana. Rezultat je izrade studija i procena na osnovu kojih je najlogičnije bilo ovaj kompleks smestiti na ukrštanju Beogradske obilaznice i autoputa kao bitnog čvorišta.

Stepen završenosti

Iz onoga što se vidi na terenu, nesumnjivo je da je ovaj projekat pri kraju. Veličković pojašnjava da je stepen završenosti objekata za manifestaciju (hale i Nacionalni paviljon) u građevinskom smislu iznad 80%. Najviše se odmaklo sa zgradama u kojima će biti smešteni učesnici – one su izgrađene više od 95%.

Nešto drugačija slika je po pitanju potrošnje sredstava jer skuplji radovi, na unutrašnjosti objekata, tek slede.

Hale će biti gotove tokom jeseni, Nacionalni paviljon i objekti uz njega do marta ili aprila 2027, a Nacionalni stadion početkom 2028, potvrđuje nam domaćin.

Pokazuje nam i dve prilično masivne knjige. Jedna je ugovor o izgradnji, a druga specifikacija svih radova koje je izvođač dužan da realizuje. Kako kaže, ugovor je koncipiran po tzv. žutom FIDIC-u što obavezuje kinesku kompaniju da projektuje i izgradi objekte za Ekspo i Nacionalni stadion. Druga priča je sa stambenim zgradama za koje su zadužena tzv. SPV preduzeća koja su za taj posao angažovala konzorcijum domaćih građevinskih kompanija.

Zašto Kinezi

Neizbežno pitanje je zašto PowerChina? Veličković kaže da ovako veliki građevinski projekat ne bi mogle da realizuju domaće građevinske kompanije. Jednostavno, nema ih više ni približno sa tim kapacitetima. I to je jedna od ključnih refleksija Ekspa na situaciju u građevinskom sektoru – nestanak velikih domaćih građevinskih kompanija u Srbiji. Veličković pojašnjava da nijedna od postojećih, a pet najvećih jesu prisutne na Ekspu kao podizvođači, ne bi mogla da obezbedi bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla. Nema banke koja bi im izdala garanciju na toliku vrednost. PowerChina takav problem nema.

Ono što nam otkriva, a što je javnosti moglo i ranije da bude poznato jeste organizacija izvođača i podizvođača na gradilištu. Kaže da Milenijum tim nije jedini i glavni podizvođač PowerChina. Ima ih više, među njima i kineskih. Svaki od njih „grana“ se dalje i ima svoje podizvođače. Ali, kako nam objašnjava, svi su oni morali da dobiju saglasnost predstavnika države. I nije dozvoljeno da postoji više od tri nivoa podizvođača. Pitamo ga da li ih je onoliko koliko je pokazalo istraživanje CINS-a (oko 200 podizvođača i dobavljača). Iz odgovora zaključujemo da ih je i više. Ali, brojku nismo dobili. Dodaje da je očekivano da kroz ovako veliki projekat prođe veliki broj podizvođača, od malih kao što su preduzetničke radnje do velikih kompanija. Prisutni su u različitim fazama gradnje.

Vrednost projekta

Druga dilema koju nema, jeste da izgradnja kompleksa Ekspo (bez Nacionalnog stadiona) zaista košta 1,3 milijardi evra. Na ponovljeno pitanje odgovara da je to realan iznos imajući u vidu cene materijala i radova. Kao što tvrdi i da stadion neće koštati više od predviđenih 460 miliona evra.

Objašnjava to na primeru cene čelika kojeg je bilo potrebno ugraditi u količini od 60.000 tona. Takođe, nas poziva da izračunamo i koliko košta materijalom nasuti više od 200 hektara terena kako bi se izdigao za dva do tri metra zbog stabilizacije i podzemnih voda. Pojašnjava da je reč o sremskoj depresiji i da je tako nešto moralo da bude urađeno kada se gradio Novi Beograd pa je bilo potrebno i ovde. Takođe i zbog zaštite podzemnih voda (što je bilo jedna od tačaka koju su aktivisti za zaštitu životne sredine posebno „napadali“ u javnoj raspravi o prostornom planu).

Pitamo ga da li je Nacionalni stadion najfundiraniji objekat u zemlji. Odgovara da je tu ugrađeno 2.300 šipova od čega 1.200 većih dimenzija kako bi se osigurala stabilnost objekta. Dodaje da upravo zbog nasipanja terena i obezbeđivanja da sve bude urađeno kako treba došlo do kašnjenja i situacije da stadion neće biti spreman za Ekspo. Ali, kako objašnjava, time je postignuto da stadion ne može da „tone“. Prati se snimanjima sa nekoliko tačaka i pomeranja nema.

Inače, otkriva da je deo ugrađenog materijala morao da se doprema iz inostranstva što utiče na cenu. Pre svega čelik, koji dolazi iz Kine. Ali, negira da je to bila ugovorna obaveza prema kineskoj strani.

Organizacija

Vodi nas u obilazak kontejnera pored glavne zgrade na gradilištu. U delu koji smo posetili, smešteni su inženjeri. Svakom od njih poveren je po jedan od projekata (stadion, hale, budući akvatik centar…). I direktno odgovaraju Veličkoviću. Ekipa mlađih inženjera.

Pokazuje nam i glavnu konferencijsku salu gde se održavaju sastanci sa kineskim izvođačem.

Kako smo na drugim projektima dobijali negativne komentare o načinu rada kineskih kompanija, isto pitanje postavili smo i ovde. Veličković kaže da su izazov kulturološke razlike u odnosu prema poslu. Međutim, kako dodaje, kada se sve dogovori, Kinezi su veoma produktivni.

Stadion

Prva lokacija koju smo mogli da obiđemo bio je stadion. Završava se čelična konstrukcija oko objekta. I trebalo bi da bude gotova početkom jula. Na nju dolazi krov koji će štititi gledaoce od sunca uz pomoć posebnog materijala koji će biti ugrađen. Na podizanju konstrukcije radi dizalica nosivosti veće od 1.000 tona. Veličković objašnjava da takve nema u Srbiji pa su je Kinezi dopremili.

Usput smo videli radnike iz različitih zemalja. Prvi čovek projekta kaže da ima više od 10 nacija. Tu su Kinezi, Turci, radnici iz Uzbekistana, Azerbejdžana, Kirgistana, Tadžikistana, ima ih iz Brazila…

Ukupno ih je na gradilištu u Surčinu tokom jednog dana oko 5.000. Na stadionu je u prvoj smeni oko 450, u ostatku dana nešto manje.

Dočekuje nas gospodin Ho. Kinez koji je zadužen da vodi gradnju stadiona. Pre ovog projekta radio je na izgradnji metroa u Brazilu. Kaže da su razlike značajne. Brazil kao velika država mogao je da im obezbedi materijal i dovoljno radnika.

Ušli smo na prostor gde će biti fudbalski teren. Na stadionu se uveliko radi na postavljanju prefabrikovanih elemenata koji će činiti tribine. Prefabrikovani elementi su korišćeni i na drugim objektima kako bi se dobilo na brzini. I na svim objektima se radi istovremeno iz istog razloga.

Glavnog kineskog operativca pitamo kako je raditi sa našima. Smeje se. Kaže da ima teških momenata, ali dodaje da je najvažnije doneti odluku. Makar i pogrešnu. Uči srpski, jede srpsku hranu. Vrlo je otvoren za priču, kao i drugi kineski inženjeri s kojima ćemo kasnije razgovarati.

Hale

Nakon stadiona stigli smo do hala Ekspa. I tu je veliki broj radnika. Ovde će jednog dana biti Beogradski sajam. Hale su ogromne. Da li nam je bila potrebna ovolika grandioznost pokazaće se kada sajam bude morao da „živi“ od sopstvenog rada.

Isto kao što je jasno da stadion neće moći da uspešno posluje ako na njega ne pređu Partizan i Crvena zvezda, i buduće sajamske hale zahtevaće ozbiljnog upravljača da ih uposli makar do „pozitivne nule“.

Kada se pogledaju samo najposećeniji sajmovi u Beogradu (knjiga i automobila) jasno je da su i za njih ove hale prevelikog kapaciteta. Biće potreban dobar menadžment.

Ali, već sada se nazire, sa postavljanjem fasada i stakla na hale, da će izgledati moderno. Unutar jedne od njih, koja je najbliža završetku, radnici postavljaju privremene zidove u kojima će biti smešteni pojedini paviljoni. Zemlje učesnice su odredile koju površinu prostora će zauzeti tokom Ekspa i u kojim halama. Po završetku objekata, biće im prepušteno da naprave paviljone.

U centralnoj, upravnoj zgradi sajamskog dela, radi se na enterijeru. Već se po prvim postavljenim materijalama da naslutiti da će se forsirati moderan i luksuzni dizajn. Kroz nju će posetioci ulaziti u sajamski kompleks. Nije nerealno očekivati da će ovde vrveti tokom tri meseca Ekspa. Organizator već sada pokazuje da traži razna rešenja za dolazak posetilaca.

Nacionalni paviljon

Saobraćaj improvizovanim ulicama kroz gradilište Ekspo je prilično gust. Za razliku od stadiona i hala gde radove nadziru kineski inženjeri, kod Nacionalnog paviljona i foruma dočekali su nas naši ljudi. Kako objašnjava jedan od njih, Nacionalni paviljon je iz građevinskog ugla bio vrlo zahtevan objekat zbog svoje neobične forme.

Forum koji će moći da primi oko 3.000 ljudi je praktično završen kada je reč o tribinama. Sada se radi na konstrukciji krova.

Najdalje se odmaklo sa izložbenim prostorom u susednoj zgradi. Tu je arhitekta s kojim se radi na unutrašnjosti. Pri kraju je i četvrti objekat u tom delu koji će biti posvećen sportu.

Leks specialis, upotrebne dozvole i tehnički pregled

Jedna od najspornijih tačaka dosadašnje analize Ekspo teme bilo je pitanje potrebe za donošenjem leks specijalisa, odlaganja obaveze pribavljanja upotrebnih dozvola za objekte i korišćenje objekata na osnovu tehničkih pregleda.

Veličković nam pojašnjava da se na prikupljanju dokumentacije odnosno tehničkim pregledima uveliko radi kako bi se sve završilo na vreme. Otvoreno kaže da je rešenje sa leks specijalisom bilo neophodno zbog kompleksnosti, da bi bio realizovan tako veliki projekat i da bi bile poštovane obaveze prema rokovima i drugim zahtevima BIE.

Ekspo, simbol

Ekspo, voleli ga ili ne, deluje grandiozno i impresivno. Ekspo događaj koji će tu biti organizovan od maja do avgusta sigurno će građanima Srbije približiti kulture s kojima možda nikad ne bi imali kontakt. I to na jednostavan način, putem tema koje većina razume – muzika, sport, hrana… Što se može smatrati pozitivnom stranom cele priče.

BIće i simbol grada, samo je pitanje na koji način. Vreme nakon događaja će najbolje pokazati kome je projekat bio potreban. Ako postojeće hale sajma na obali Save budu obnovljene i iskorišćene na dobar način, možda je i bilo smisla ceo kompleks pomeriti u Surčin. Ako Nacionalni stadion bude mogao da ugosti dovoljno događaja, logično je da stadioni Partizana i Zvezde dobiju predugo čekano renoviranje (nadamo se ne i da budu srušeni).

Međutim, ako ne dobijemo jasne odgovore i brojke koliko je na sve ovo otišlo novca, da li je bilo svrsishodno i, pre svega, „čisto“, kompleks Ekspa može ostati ružan podsetnik. Na vlastima, ovim ili onim, je da odluče.

Beograd i Srbija će dobiti novo „dete“ kojim će morati dobrano da se bave. A finalnu ocenu svega daće posetioci… i ostali građani.