Amerika krenula po veliko blago sa dna Pacifika: Otvoren novi front s Kinom u borbi za kritične minerale
Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA) uradila je nešto što nijedna američka savezna agencija nije uradila više od tri decenije. Objavila je u Federalnom registru formalni zahtev jedne američke kompanije za eksploataciju dna Tihog okeana u potrazi za metalima koji se koriste u proizvodnji baterija. Takođe, i zahtev za istraživanje još jednog dela morskog dna, gotovo dvostruko većeg od Zapadne Virdžinije.
NOAA je 19. avgusta objavila objedinjenu prijavu kompanije The Metals Company za dozvolu za istraživanje i dozvolu za komercijalnu eksploataciju. Ona obuhvata oko 65.000 kvadratnih kilometara morskog dna, na kojem se, prema procenama, nalazi oko 619 miliona metričkih tona mineralnih nodula veličine krompira koji su rasuti po dnu Pacifika. Dva dana ranije, NOAA je pokrenula formalnu procenu uticaja na životnu sredinu za još jedno, veće područje – površine 122.000 kvadratnih kilometara, sa procenjenih 1,02 milijarde metričkih tona nodula.
Zajedno, to je oko 1,6 milijardi metričkih tona stena koje sadrže nikl, kobalt, mangan i bakar. Zahtev je podnet na osnovu američkog zakona iz 1980. koji gotovo nijedna druga država ne priznaje kao pravni osnov za ostvarivanje nadležnosti nad međunarodnim vodama.
Važna priča
Nastavite da čitate, jer je ovo mnogo veće od jedne male kompanije čije se akcije kotiraju na berzi. Ovo je stvarni test pitanja ko kontroliše dve trećine planete koje nisu pod suverenitetom nijedne države. I najava načina na koji će se tokom naredne decenije voditi borba za resurse sa Kinom.
„Izdavanje izvršne uredbe Vlade Sjedinjenih Američkih Država koja se odnosi na mineralne resurse dubokog morskog dna izaziva određenu zabrinutost“, rekla je Letisija Reis de Karvaljo. Ona je generalna sekretarka Međunarodne uprave za morsko dno (ISA). To je institucija koju svet priznaje kao jedinu nadležnu za međunarodne vode.
Kako je navela, SAD su više od 30 godina bile „pouzdan posmatrač i značajan doprinosilac“ radu ISA, pre nego što su odlučile da im njena dozvola više nije potrebna.
Gde se ovo zapravo događa
Da bude jasno, ovo nije u blizini bilo čije obale. Morsko dno nalazi se u zoni Klerion-Kliperton, ravnici duboko u moru približno veličine kontinentalnog dela SAD, usred Tihog okeana, između Havaja i Meksika – hiljadama kilometara od kopna.
Prema Konvenciji UN o pravu mora iz 1982. godine, taj deo okeanskog dna ne pripada nijednoj državi. On predstavlja zajedničku baštinu čovečanstva.
Niko ne osporava da se minerali tamo nalaze niti da je morsko dno u međunarodnim vodama. Ono što druge države ne priznaju jeste legitimnost dozvole NOAA, izdate na osnovu američkog zakona. Njom bi bila odobrena eksploatacija u području za koje međunarodno pravo kaže da samo ISA može da izdaje dozvole.
Da bi opravdale ovakav potez, SAD se pozivaju na Zakon o resursima tvrdih minerala dubokog morskog dna iz 1980. godine (Deep Seabed Hard Mineral Resources Act). Međutim, taj zakon decenijama je bio neaktivan jer eksploatacija nije bila komercijalno isplativa.
Sada je taj 45 godina star zakon postao osnova za najbrže pokrenutu inicijativu za dubokomorsko rudarstvo u istoriji.
A jedna kompanija gotovo savršeno se uklapa u tu priču.
Ulazak kompanije
The Metals Company je čitavu deceniju gradila istraživačka prava u zoni Klarion-Kliperton, uz podršku tri pacifičke države: Naurua, Tonge i Kiribatija.
Kompanija je 2021. izašla na berzu. Od tada je uložila stotine miliona dolara u istraživanje morskog dna i razvoj vozila za prikupljanje mineralnih nodula. Sve uz pretpostavku da će ISA jednog dana završiti izradu pravila koja bi omogućila njihovu eksploataciju.
Iste godine Nauru je pokrenuo proceduru kojom je zahtevao od ISA da završi propise u roku od dve godine. ISA je probila taj rok, a sporovi oko naknada i zaštite životne sredine od tada su sprečili završetak pravila.
Umesto da nastavi da čeka, Metals Kompani je 2025. osnovala američku podružnicu i preusmerila deceniju rada na američki pravni put koji je upravo otvorila Trampova izvršna uredba. Time je jedna kompanija postala testni slučaj za čitav spor.
Jedno pitanje još niko nije odgovorio: ko će dobiti novac ako ovo uspe?
Prvobitna prava kompanije Metals Kompani uključivala su obaveznu podelu koristi sa Nauruom u okviru sistema ISA. To je obaveza koju američka dozvola NOAA ne sadrži. Kako je rekao aktivista protiv dubokomorskog rudarstva Fil Mekejb, prema američkom modelu „ne postoji mehanizam niti potreba da bilo kakva korist ode pacifičkim ostrvskim državama sponzorima“.
Hitnost ima ime: Kina
Potražnja za niklom odgovarajućeg kvaliteta za proizvodnju baterija trebalo bi da se približno utrostruči do 2030. godine. Kina kontroliše ogromnu većinu svetske prerade kobalta, bez obzira na to gde se ruda iskopava.
To su metali koji se koriste u baterijama. Nikl, kobalt i mangan koriste se za proizvodnju baterija za električna vozila i sisteme za skladištenje energije, a ne solarnih panela ili vetroturbina. Zato je ovo priča o lancu snabdevanja baterijama, a ne o opremi za obnovljive izvore energije.
Za administraciju koja pokušava da izgradi taj lanac snabdevanja bez oslanjanja na Kinu, 1,6 milijardi metričkih tona takvih minerala na dnu okeana izgleda manje kao ekološka kocka, a više kao strateški izlaz.
Ne slažu se svi s tim.
Portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Guo Đijakun rekao je da ovaj potez „krši međunarodno pravo i nanosi štetu ukupnim interesima međunarodne zajednice“.
Francuski specijalni izaslanik za okeane Olivije Poavr d’Arvor bio je još direktniji:
„Okean nije tu da potvrđuje liderstvo jedne zemlje na štetu svih drugih i multilateralnog procesa“.
Nauru, čije je sponzorstvo omogućilo nastanak prvobitnih prava, nije se suprotstavio američkom modelu – već ga je naplatio.
U sporazumu iz 2025. sa kompanijom Metals, koji je van okvira ISA, Nauru je obezbedio početne isplate od 265 miliona dolara, koje mogu porasti do 515 miliona dolara, u zamenu za podršku prelasku na sistem dozvola NOAA.
Ko će zapravo kupovati te minerale?
Evo problema koji priznaju čak i zagovornici rudarstva: američka dozvola ne garantuje kupca.
Šezdeset četiri kompanije – među kojima su BMV, Folksvagen, Gugl i Samsung – obavezale su se da neće nabavljati metale za baterije sa morskog dna dok ne bude postojao međunarodno priznat regulatorni okvir.
„Svaki pokušaj kompanija koje žele da se bave dubokomorskim rudarstvom i njihovih državnih sponzora da pokrenu takve operacije bio je osujećen finansijskim i logističkim izazovima, brigom za životnu sredinu i široko rasprostranjenom zabrinutošću javnosti“, napisao je u saopštenju Metju Đani. On je suosnivač Koalicije za zaštitu dubokog mora.
Ta grupa se zalaže za moratorijum na dubokomorsko rudarstvo.
Kompanija koja je u centru svega ovoga za sada ne dokazuje da on nije u pravu. Metals Kompani još nije ostvarila profit. Dve kompanije koje su se ranije bavile istim poslom, Lokid Martin i Maersk, već su prodale svoje udela.
Ipak, taj skepticizam možda nije opravdan.
Trampova izvršna uredba nije samo ubrzala izdavanje dozvola. Ona je takođe naložila državnim agencijama da prouče mogućnost formiranja strateških zaliha i sklapanja ugovora o otkupu minerala izvađenih sa morskog dna.
Država prvi kupac?
Administracija se zasebno pozvala na ovlašćenja iz Zakona o odbrambenoj proizvodnji u vezi sa izvozom „kritičnih minerala koji se mogu eksploatisati“. I usmerila je Pentagon ka formiranju zaliha kobalta i drugih kritičnih minerala vrednih milijardu dolara, sa ciljem smanjenja zavisnosti od Kine.
Drugim rečima, prvi pravi kupac ovih minerala sa morskog dna možda neće biti Detroit ili Tokio.
Možda će to biti Vašington, koji bi strateške zalihe formirao na isti način na koji je nekada pravio zalihe nafte.
Izvršni direktor Metalsa Džerard Barun izneo je ovog meseca sličan argument:
„Bezbedan američki lanac snabdevanja kritičnim mineralima sa morskog dna prelazi sa političke ambicije na fizičku realizaciju“.
Ovo nije priča o tome da li će jedna kompanija dobiti svoju dozvolu.
Radi se o tome da li SAD mogu da sprovedu jednostrano prisvajanje resursa sa okeanskog dna – komercijalno, diplomatski i pravno – bez uključivanja međunarodne zajednice.
Kina, Francuska i ISA već su poručile da ne mogu.
Vašington se kladi da mogu.
Kako god da se završi, borba oko toga ko kontroliše dno okeana je iz teorijske prešla u stvarnu fazu. Bez obzira na to što je većina ljudi to jedva primetila.
Ken Silverstin, saradnik Forbes