Da li Saudijska Arabija postaje balansirajući proizvođač nafte?

Nakon Iranske revolucije i naftne krize, Saudijska Arabija se složila da stabilizuje naftna tržišta i cene tako što će postati „balansirajući proizvođač“, tj. da će dozvoliti da njihova proizvodnja fluktuira u skladu sa promenama u potražnji.

To je bila dobra ideja u teoriji: zemlja je bila najveći proizvođač, dominantna firma u ekonomskoj terminologiji, koja je mogla lakše da podnese varijacije u prihodima od mnogih manjih članova OPEK-a. Takođe je izbegla potrebu za stalnim sastancima kako bi se rešavale manje promene u potražnji za naftom iz OPEK-a.

Jedno je teorija, drugo je praksa

Ali, kao i sa mnogim idejama, praksa se pokazala problematičnom. Konkretno, ono što je počelo kao proces stabilizacije tržišta, pretvorilo se u napor za podršku ceni, koji je na kraju propao. Kao što sam dokumentovao na drugom mestu (previše opširno), pre 1979. godine postojala je ozbiljna debata o tome koja je održiva cena nafte, ali Iranska revolucija je pogrešno tumačena kao znak oskudice resursa, a ne prolazni politički događaj. To je značilo da se konsenzus formirao oko verovanja da će cene nafte stalno rasti na duže staze, iako se nijedna cena minerala nikada nije ponašala na taj način.

Uticaj podrške ceni koja je bila previsoka može se videti na slici ispod; dok je proizvodnja OPEK-a pala za 50% tokom pet godina, proizvodnja Saudijske Arabije je pala za 75%, a većina preostale saudijske ponude krajem 1985. bila je ili za domaću potrošnju ili korišćena kao plaćanje u barter poslovima. Saudijci bi morali da počnu da uvoze naftu kako bi podržali cenu, što je očigledno neodrživo (i iskreno, apsurdno).

Tokom ovog perioda, Saudijci i OPEK su konstantno bili uveravani da cene nisu previsoke, već su verovatno i preniske. Čak i kada je potražnja za OPEK naftom opala početkom 1980-ih, stručni konsenzus je bio da je preokret neizbežan i da će OPEK uskoro ponovo biti za volanom, i to po znatno višim cenama. Još u oktobru 1985, neposredno pre nego što su cene nafte pale, OECD Observer je objavio članak tvrdeći da cene nafte nisu dovoljno visoke da omoguće širenje proizvodnje van OPEK-a i da zbog toga moraju rasti. Dva meseca kasnije, cene su pale i nisu se oporavile narednih 15 godina.

Uticaj na saudijsko razmišljanje (i ovo je pretpostavka) bio je da prvo, razviju zdrav skepticizam prema stručnom mišljenju, ali i da stvore averziju prema tome da budu glavni podržavalac cena nafte. Ovo je bilo vrlo jasno krajem 1990-ih, kada saudijska proizvodnja nije opadala, ali su drugi članovi OPEK-a, najvišee Venecuela, proizvodili znatno iznad kvota, oslanjajući se na Saudijce da podrže cenu čak i kada je proizvodnja van OPEK-a rasla.

Kada su Saudijci prestali to da rade, rezultat je bio još jedan pad cena 1998. godine. Cene su se oporavile nakon što je nova vlada u Venecueli došla na vlast i preokrenula prethodnu politiku pune proizvodnje. Proizvođači van OPEK-a kao što su Meksiko, Oman i Rusija su se složili da smanje ponudu kako bi izbalansirali tržište, vraćajući cene na nivo pre 1998. godine… i dalje.

Uticaj obnovljivih izvora energije

Sada stižemo do 2024. godine i tržište se suočava sa neizvesnošću posle pandemije (koliko ljudi radi od kuće) i prelaska na obnovljive izvore energije, sa nekima koji tvrde da će rast prodaje električnih vozila uskoro dovesti do vrhunca potražnje za naftom. Istovremeno, proteklih nekoliko godina došlo je do novih smanjenja od strane OPEK-a i OPEK+, čak i pored sankcija na ruski izvoz, od preko tri miliona barela dnevno (sa vrhunca u septembru 2022. do aprila 2024. godine, prema najnovijim podacima).

Promene u proizvodnji

	Septembar 2022	April 2024	Promena	Udeo smanjenja
OPEK	29,83	27,05	-2,78
OPEK+	44,85	41,7	-3,15
Saudijska Arabija	11,03	9,02	-2,01	72,3%
Irak	4,55	4,26	-0,29	10,4%
Kuvajt	2,82	2,47	-0,35	12,6%
UAE	3,48	3,22	-0,26	9,4%
Rusija	9,74	9,42	-0,32	11,5%
Ostali	13,23	13,31	0,08	-2,9%

Ali zabrinjavajuće za proizvođače nafte je činjenica da je većina smanjenja došla od Saudijske Arabije: dva miliona barela dnevno od ukupno 2,8 miliona barela dnevno OPEK-a i ukupno 3,15 miliona barela od OPEK+.

Pored niže ruske proizvodnje, na Saudijsku Arabiju se odnosi 70% smanjenja i OPEK-a i OPEK+. Suštinski, saudijski doprinos je duplo veći od grupe u celini. Od glavnih članova OPEK+, samo je Kuvajt smanjio proizvodnju za dvocifreni procenat, a značajan deo preostalog smanjenja odražava nesposobnost manjih članova da ispune svoje kvote.

Stvar je u tome da količina proizvodnje četiri člana iznad kvote u aprilu izgleda da iznosi oko 800.000 barela dnevno (vidi tabelu), što znači da se saudijska dobrovoljna smanjenja od milion barela uglavnom koriste da pokriju „varanje“ drugih članova. Moguće je da su Rusi, Iračani ili UAE ponovo obećali smanjenje proizvodnje, ali dok prošli učinak nije indikator budućeg ponašanja, često je način za klađenje, kao što bi Dejmon Ranjon rekao.

Prekomerna proizvodnja nafte

	Ukupno	Prekomerna proizvodnja	Udeo
Irak	4,24	0,24	5,7%
Kazahstan	1,59	0,13	8,2%
Rusija	9,3	0,2	2,2%
UAE	3,15	0,24	7,6%
Ukupno	18,28	0,81	4,4%

Četiri rezona Saudijaca

Nameće se pitanje: Koliko dugo će Saudijci ograničavati svoju proizvodnju da bi održali trenutne nivoe cena? Čak i ako misle da je trenutna cena neodrživo visoka, to ne znači da će dozvoliti da padne kao 2014. godine. Postoje četiri vrlo legitimna razloga koja bi mogla objasniti njihovu ograničenu aktivnost.

Prvo, želja da se prihodi održe na visokom nivou kako bi se finansirali njihovi ambiciozni ekonomski ciljevi.

Zatim, s obzirom na planove za prodaju više akcija u Saudi Aramku, viša cena nafte bi značila višu cenu akcija.

Treće, i najverovatnije, mogli bi verovati da su cene trenutno pod pritiskom zbog ekonomske slabosti, koja će uskoro popustiti. Ovo je istorijski bila logika iza kartela u Evropi i šire (pomislite na čelik), i ima ekonomsku logiku iza sebe, iako se u stvarnosti pokazalo da praksa nije optimalna, kao što je pokazala prethodna politika balansirajućeg proizvođača Saudijske Arabije.

Na kraju, moguće je da Saudijska Arabija veruje u scenario IEA Net Zero 2050, koji predviđa pad cena nafte ispod 40 dolara do 2030. godine (pauza za smeh).

Mogući scenariji

Čak i ako se takav scenario smatra malo verovatnim, ideja da će tehnološki napredak i politike klimatskih promena uzrokovati pad potražnje i cena nafte mogla bi sugerisati da je bolje iskoristiti trenutne prilike dok traju, kako kaže poslovica. Zaista, još 2004. godine, bivši generalni sekretar Frenk Para je sugerisao da se cena poveća i višak prihoda odloži za buduću slabu potražnju. (Istorija moderne nafte)

Činjenica da cene nafte uglavnom nisu relevantne za potražnju za električnim vozilima (koja su najveća pretnja za dugoročnu potražnju za naftom), podržava ovaj pristup. Ako ćete ionako izgubiti prodaju, zašto ne biste pokušali da postojeću prodaju učinite što profitabilnijom?

Ali, druga strana medalje je uticaj viših cena na ponudu, posebno u američkoj proizvodnji škriljaca. Iako mnogi misle da proizvodnja škriljaca u SAD neće značajno rasti bez obzira na cenu nafte, evidencija sugeriše da bi čak i po trenutnim cenama, proizvodnja mogla ponovo početi da raste kasnije ove godine, dovoljno da izvrši pritisak na OPEK+ da napravi dodatna smanjenja.

U tom slučaju, neuspeh nekih članova da obuzdaju svoju prekomernu proizvodnju mogao bi naterati Saudijce da odustanu od svojih dobrovoljnih smanjenja proizvodnje da bi ili smanjili podsticaje za bušenje van OPEK+, ili da primoraju članove koji odstupaju da se vrate u red.

Dva ključna pokazatelja (kako kažu veliki konsultanti) će biti prvo, da li će jači ekonomski rast dovesti do bržeg rasta potražnje za naftom, povećavajući prodaju OPEK-a, i drugo, da li će se povećati bušenje i proizvodnja u američkoj proizvodnji škriljaca.

Prvo bi pomoglo da se održe cene na trenutnim nivoima, dok bi drugo otežalo to i potencijalno ohrabrilo Saudijce da pokušaju da smanje cene i tako smanje kapital za investicije proizvođača škriljaca. Ali uvek imajte na umu upozorenja saudijskog ministra energije upućena prodavcima naftnih fjučersa.

Majkl Linč, saradnik Forbes