Domaći film zarobljen između festivala i prazne kase: Kako je filmska industrija dospela do ivice opstanka

Vest da je srpsko-crnogorski dokumentarac „Planina“ nedavno dobio Veliku nagradu žirija za najbolje međunarodno dokumentarno ostvarenje na čuvenom Sandens filmskom festivalu u Americi obradovao je filmsku javnost u Srbiji.

Ali, izgleda samo na kratko. Veliki uspeh ipak nije uspeo da skrene pažnju sa svih problema koji muče filmsku industriju.

Naime, već godinu i po dana Filmski centar Srbije (FCS) nije raspisao nijedan konkurs. Sredstva opredeljena na prethodnom, poslednjem raspisanom u 2024. još nisu isplaćena.

Proizvodnja filmova u Srbiji sada je praktično anulirana. Aktuelni su oni koji su finansirani ranijih godina, upozoravaju filmski radnici.

Sagovornici Forbes tvrde da ima i filmova za koje na konkursu iz 2023. još nisu isplaćena sredstva.

Ni strani producenti koji snimaju ili bi da snimaju u Srbiji nisu bolje prošli. Uprkos tome što je Uredba o podsticajima investitoru da u Srbiji proizvodi audiovizuelno delo doneta prošle godine i, kako kažu domaći autori, naklonjenija njima nego ovdašnjim, i oni čekaju na isplatu sredstava.

Zato je i pokušaj da pišemo o receptu za uspeh dokumentarnog filma u ovakvim okolnostima i temu odveo u drugom pravcu. Do velikog nezadovoljstva filmskih radnika i pitanja šta će biti sa domaćim filmom u budućnosti.

Pogled kroz kameru, ali različit

Da srpska kinematografija proživljava možda i najveće probleme do sada upozorili su ovih dana domaći producenti i reditelji. Skretali su pažnju i u prethodnom periodu, ali bezuspešno jer odgovora nadležnih nije bilo.

Podeljeni u dve grupe i sa različitim stavovima, izneli su i različite poglede na ovu situaciju.

Nakon što je (kako su mediji preneli, na intervenciju Ministartstva kulture) otkazan prvobitno zakazan sastanak srpskih filmadžija u Jugoslovenskoj kinoteci, filmska udruženja održala su sastanak 6. februara, ali na Fakultetu dramskih umetnosti.

Predstavnici vodećih strukovnih udruženja zaključili su da se srpski film nalazi pod „potpunom institucionalnom blokadom“. Nju karakterišu netransparentnost rada Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije, hronični nedostatak konkursa i kontinuirani pritisci na umetničku i profesionalnu slobodu, tvrde.

Zatražili su i momentalno podnošenje transparentnog izveštaja o realizaciji budžeta FCS i Ministarstva kulture za 2025. godinu. Uz obrazloženje šta se dogodilo sa sredstvima namenjenim za konkurse, produkciju i festivale.

Zahtevaju i hitno raspisivanje konkursa, kao i razmatranje i usvajanje predloga uredbe o rešavanju statusa nezavršenih filmova i povraćaja sredstava, na kojoj su udruženja radila proteklih godinu dana. Ono što traže je i prestanak govora mržnje i targetiranja umetnika, uz insistiranje na punoj transparentnosti rada institucija.

Paralelno sa ovim sastankom na Zlatiboru je 6. februara održana panel diskusija „Problem sufinansiranih nezavršenih filmova i kako ga rešiti?“. Nju su organizovali Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture u saradnji sa Nacionalnim festivalom filma i televizije.

„Ističu ugovoreni rokovi za film“

Tokom diskusije istaknuto je da mnogim filmovima u narednom periodu ističu svi ugovoreni rokovi, kao i da značajan broj projekata ulazi u fazu u kojoj će biti neophodno traženje produženja roka realizacije.

Navode da je „FCS u prethodnom periodu izlazio u susret producentima odobravanjem aneksa ugovora i do sedam godina“.

Učesnici su naveli da je potrebna suštinska reorganizacija rada Filmskog centra Srbije. Takođe, i veća odgovornost producenata u poštovanju preuzetih obaveza.

U Jugoslovenskoj kinoteci ipak se pojavio ministar kulture. Na naučno-stručnom skupu „Srpska kultura danas: istorijsko iskustvo, problemi, perspektive“ u Državnom audiovizuelnom arhivu Srbije govorio je o ulaganjima i rezultatima u ovoj oblasti od 2012.

Osvanula je kasnije i njegova izjava iz jednog od gostovanja gde je između ostalog rekao da je „svaki peti dinar uložen u film jalovo potrošen“ i da su se od „državnih para snimali filmovi koji su otvoreno antisrpski“. Naveo je između ostalog da je u proteklih 10 godina izdvojeno više od 11 miliona evra za sufinansiranje 53 domaća filma koji nisu snimljeni.

Domaći autori objašnjavaju da je razlog u tome što na konkursima FCS za sufinansiranje dobijaju dva ili tri puta manja sredstva od potrebnih i u odnosu na to koliko dobijaju njihove kolege u regionu. Za preostala sredstva moraju da se snađu tako što će dodatno konkurisati za druge fondove i projekte.

Poslednji konkurs za film pre dve godine

Iz Filmskog centra Srbije uprkos nekoliko razmenjenih mejlova i poziva nisu odgovorili na upit Forbes Srbija.

Ono što se može videti na sajtu ove ustanove je da od 2024. nije bilo novih konkursa za snimanje filmova. Te godine je na konkursima ukupno za sva ostvarenja opredeljeno 654.200.000 dinara.

Najviše za dugometražni igrani film i to 150.000.000 dinara. Za dokumentarni film opredeljeno je pet puta manje sredstava odnosno 30.000.000.

Kako se može videti u javno dostupnim podacima, za stimulaciju učestvovanja filmova na stranim festivalima opredeljeno je svega dva miliona dinara.

Sredstva koja su opredeljena tada i za koja su potpisani ugovori još nisu isplaćena. To kažu za Forbes Srbija reditelji, među njima i oni koji su na spisku autora čiji su filmovi izabrani na konkursu.

Zabrinjava, kažu, to što imaju utisak da nema nade da može uslediti pomak ka rešenju situacije. Naprotiv, svakodnevno se situacija i odnos prema filmskim radnicima samo zaoštrava, upozoravaju.

Pobednici na Sandens festivalu zbog obaveza nisu imali vremena za razgovor.

Oni koji su ga našli, kažu da Srbija može da se pohvali jakom dokumentarnom scenom, ali da aktuelna situacija narušava tu reputaciju. Kako kažu, srpski dokumentarci su na nekim festivalima pokazali da mogu da „stanu rame uz rame“ sa igranim filmovima.

Neki projekti snimaju se godinama, neophodna podrška

Snežana van Hauvelingen iz producentske kuće „This and that“ potvrđuje za Forbes Srbija da je Srbija poslednjih godina imala veoma uspešne dokumentarne filmove koji su premijerno prikazani na A-festivalima. Takođe i nagrađivani.

Postoji veća vidljivost i razumevanje značaja dokumentarnog filma, ali sistem i dalje ostaje finansijski ograničen u odnosu na realne potrebe ove forme, ukazuje ona.

Zbog toga su međunarodne koprodukcije i pristup evropskim fondovima za većinu ozbiljnijih projekata postali gotovo neophodni, objašnjava.

Navodi da nedostaje stabilniji sistem podrške razvoju. On je ključan za dokumentarne projekte koji se često razvijaju i snimaju 10 godina, kaže ona.

„U okolnostima kada godinu i po dana nema konkursa teško je govoriti o stabilnom sistemu podrške. Bez kontinuiteta u konkursima praktično ne postoji institucionalni okvir koji bi omogućio dugoročno planiranje i razvoj projekata“, navodi.

Ukazuje i da su tokom prošle godine podsticaji za domaće producente i investitore iznenada ukinuti. Naime, izmenama uredbe domaće produkcije stavljene su u nepovoljniji položaj u odnosu na strane projekte, tvrdi Snežana.

„Od trenutka kada su ove izmene uvedene, došlo je i do zastoja u isplati već odobrenih zahteva za podsticaje, uključujući projekte koji su u potpunosti završeni“, kaže naša sagovornica.

Kašnjenja u isplatama utiču na imidž Srbije

Za međunarodne produkcije od presudne važnosti nije samo visina podsticaja, već i njihova predvidivost.

Kašnjenja u isplatama negativno utiču na poverenje partnera i dugoročno se odražavaju na reputaciju Srbije kao pouzdane destinacije za snimanje i servis produkcije, upozorava Snežana van Hauvelingen.

Za strane partnere, posebno televizije i striminge, ključna je predvidivost sistema.

„Kada nje nema, takva situacija se u međunarodnom kontekstu percipira kao neizvesnost, što direktno utiče na poverenje i na odluke o budućim (ne)snimanjima u Srbiji“, pojašnjava.

Dugoročno, kaže, ovakva praksa šteti razvoju domaće filmske industrije, slabi lokalne produkcijske kuće. Takođe, dovodi u pitanje održivost celog sistema.

Bez stabilne i predvidive institucionalne podrške teško je govoriti o kontinuiranom razvoju filmske proizvodnje, kako u kulturnom tako i u ekonomskom smislu, navodi. To je velika šteta jer se, kako kaže, Srbija posebno ističe raznovrsnim i lako dostupnim lokacijama, iskusnim filmskim ekipama i velikom fleksibilnošću u radu.

Dokumentarni film više ispašta

Produkcija „This and that“ konkretno je svojevremeno radila servis na dokumentarnom filmu „Jugoslavija – zemlja koje nema“, realizovanom za nemačku televiziju ZDF, koji se bavi istorijom Jugoslavije i njenim raspadom.

Kako sagovornica objašnjava, rad nije bio jednostavan i takav projekat je zahtevao kompleksnu logistiku, rad sa arhivskim materijalima i preciznu koordinaciju sa međunarodnim partnerima. To je dodatno potvrdilo kapacitete domaćih ekipa za ovakve vrste produkcija, dodaje.

Kada je reč o dokumentarnim filmovima, i dalje dominiraju domaće produkcije i evropske koprodukcije. Većina finansiranja obezbeđuje se kroz javne fondove i televizije. Veliki striming servisi pokazuju interesovanje za dokumentarne projekte, ali su u tom segmentu znatno selektivniji nego kada je reč o igranim serijama. Dokumentarni filmovi se najčešće finansiraju kroz kombinaciju domaćih javnih fondova, emitera, međunarodnih fondova i koprodukcija. Za razliku od igranog filma, dokumentarci retko imaju pristup privatnom kapitalu. Oni se razvijaju duže i nose veći finansijski rizik, kaže Snežana van Hauvelingen.

Filmski reditelj i nekadašnji predsednik Asocijacije filmskih reditelja Ivan Ikić kaže da je osim problema sa isplatama sredstava proteklih godina problem i to što su konkursi FCS kompromitovani izborom članova komisija koje su odlučivale o projektima.

„Predstavnici naših strukovnih udruženja i koji su pristali da budu članovi komisija preglasavani su od kandidata koje praktično niko iz naše profesije nije poznavao“, tvrdi Ikić.

Tada je, kaže, sve krenulo u lošem smeru, a kulminacija toga je da se ukine finansiranje.

„To je problem za ljude koji se bave filmom, kako će dalje da rade projekte. Ovo je problem koji će imati dugoročne posledice imajući u vidu da snimanje filmova traje tri do sedam godina“, kaže Ikić.

Ukazuje da je problem i to što su budžeti, imajući u vidu inflaciju i rast svih troškova od kovida, na nivou od pre osam ili devet godina.

„Sredstva sa konkursa FCS nisu dovoljna, dobijemo svega 30%“

Ikić objašnjava i da ta sredstva koja dobiju na konkursu svakako nisu dovoljna. Dodatna se moraju tražiti kroz druge fondove u inostranstvu što je veoma težak proces.

To sve usporava i produžava vek koji je potreban od ideje do prikazivanja filma.

„Sredstva i kada dobijete ne možete da potrošite dok ne krenete u snimanje. Sam sistem je takav da su sredstva na vašem računu, ali nemate pravo da ih trošite odmah već fazno. Ugovorom je definisana dinamika, koliko ide za predprodukciju, koliko tokom snimanja, koliko kad završite…“, navodi Ikić.

Kaže i da pokušaj da se razgovara sa nadležnima nije doveo ni do kakvih rezultata.

„Ne postoji ni želja nadležnih niti pozitivan odgovor filmskih udruženja. Do sada nismo naišli na pozitivan odgovor ni po jednoj temi“, navodi naš sagovornik.

Ističe da se ne sme zaboraviti to da se kvalitet naših filmova može videti upravo po tome kako prolaze na festivalima. „Imamo svake godine neki dokumentarac koji ostvaruje veliki uspeh bilo da je reč o festivalu u Roterdamu, Karlovim Varima, Veneciji, evo sada i Sandensu obzirom na ograničena sredstva kojim raspolažemo“, ističe. I dokumentarni film „Oaza“ čiji je reditelj upravo on, pre nekoliko godina prošao je veoma zapaženo. Između ostalog osvojio je nagradu „Evropa Sinemas Lejbl“ na Venecijanskom festivalu.

„Situacija alarmantna“

Filmska rediteljka i producentkinja Mila Turajlić čiji je film (radni naziv Građani lepote) izabran na poslednjem konkursu za sufinansiranje proizvodnje filmova manjinskih koprodukcija za koji su rezultati objavljeni 2025. kaže da je tek šest meseci kasnije potpisala ugovor. Sredstva za početak snimanja još čeka.

Takav je status i svih tada potpisanih projekata, kažu sagovornici.

„Iako sada postoji organizovana filmska zajednica u Srbiji, nama se niko nije zvanično obratio niti rekao šta će biti sa našim projektima“, kaže Turajlić.

Odgovore, kaže, treba tražiti od onih ustanova koje su zaustavile ovaj proces, ukazuje.

U poslednjih 10 godina strukovna uruženja radila su na tome da se stvori sistem finansiranja i vidiljivost autora. Do aktuelne situacije je došlo iz razloga koji filmskoj zajednici nisu jasni, dodaje.

Priseća se da se slična situacija desila pre desetak godina.

„Upitna je politička pozadina odnosa prema glumcima“

„Ta rupa u isplatama sredstava tada, 2015. godine, na neki način dovela je i do nečeg pozitivnog, a to je da smo se svi iz ove branše udružili u želji da učestvujemo i borimo se zajedno da se obezbedi stabilan sistem finansiranja filmova“, kaže Mila Turajlić.

Navodi da je poslednjih dana situacija „postala alarmantna“. „Ne samo da nema rešenja niti razgovora, već predstavnici državnih ustanova javno prozivaju glumce i reditelje“, dodaje.

„To dovodi do toga da se pitamo da li je razlog politička pozadina budući da situacija ne ide ka rešenju već ka pogoršanju“, kaže Turajlić.

Srbija, kako ističe, gubi renome i narušava se profesionalni ugled svih onih koji bave ovom strukom.

I ona ukazuje da sredstva koja se dobiju na konkursima nisu dovoljna da se finansiraju filmovi u potpunosti. Većina filmova koja ide na međunarodne festivale nastala je iz koprodukcija.

Reditelj i scenarista Srđan Dragojević ovih dana u izjavi za N1 izrazio je sumnju da su sredstva namenjena srpskoj kinematografiji prenamenjena za Ekspo.

Na tvrdnje nadležnih da projekti nisu realizovani odgovara da novac za filmove koji su dobili sredstva pre nekoliko godina stoji na posebnim računima producenata.

Ne može se snimiti film sa 300.000 evra

„Ti su filmovi zastali u produkciji jer su dobili veoma malo, između 250.000-300.000 evra. Mi ne možemo ništa da uradimo sa tim… U proseku snimanje filma košta jedan milion i ispada da ste od države dobili 20 do 30 odsto“, pojašnjava.

Reditelji onda moraju tražiti sredstva iz fondova u Evropi da bi se uopšte počela snimanja.

Kaže da manjinske koprodukcije, svi fondovi u regionu, u Evropi, podrazumevaju da u svojoj zemlji imate obezbeđeno 50% sredstava.

Zemlje u regionu, kaže, ulažu mnogo veće budžete. Autori imaju saradnju sa svojim javnim servisima, koji odmah koproduciraju njihove filmove. Navodi da u Hrvatskoj, Sloveniji, pa i Makedoniji za filmove izdvajaju makar 50% od ukupnih sredstava. To ih čini konkurentnijim da dalje mogu da dobiju novac u Evropi i u regionu, ističe.

Navodi primer filma „Svadba“ koju je nakon tri nedelje od početka prikazivanja pogledalo više od milion ljudi. Za taj film je, kako kaže, izdvojeno 800.000 evra od tamošnjeg Filmskog centra. Takođe i 200.000 evra od Hrvatske televizije, javnog servisa.

I možda je najbolje objašnjenje cele situacije dao glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić, koji tumači jednu od glavnih uloga, kada je na pitanje novinara šta mu je bilo najizazovnije u procesu rada na ovom filmu odgovorio:

„Izazovno je to što veći broj nas glumaca iz Srbije, koji rade na ovom filmu, poslednjih nekoliko godina ne može da radi u Srbiji. Mi smo na crnoj listi, mi smo zabranjeni. Onda smo otišli u Hrvatsku i sa našim kolegama napravili film koji će voleti ceo region, a mi to u Srbiji danas ne možemo da uradimo“.