Drugi najveći proizvođač u okviru OPEK-a sagoreva sopstveni gas, a zatim kupuje iranski

Rat u Iranu utiče na Irak podjednako kao i na bilo koju drugu zemlju. Irak, koji poseduje pete po veličini dokazane rezerve nafte u svetu, ne može pouzdano da se sam snabdeva hranom.

Takođe, ni da obezbedi električnu energiju za svoje domove niti, u ovom trenutku, da u potpunosti isplati svoje državne službenike.

Rat je možda doveo njegove probleme do vrhunca, ali oni se gomilaju decenijama kao posledica ratova još od osamdesetih godina. Zatim i lošeg finansijskog upravljanja i prevelike zavisnosti od suseda. Trenutni poremećaji u Ormuskom moreuzu smanjili su prihode Iraka od izvoza nafte.

Međutim, ispod te neposredne krize krije se stariji i samonametnuti problem. Onaj koji se vidi na nebu iznad njegovih južnih naftnih polja.

Irak gori. Doslovno – spaljivanjem prirodnog gasa.

Bio sam povremeni gost-voditelj u emisiji Cross Lines, programu na televiziji Al-Ahad koji se bavi ekonomijom zemlje, zajedno sa Bajrakom Faisalom Gazionom. Inženjer Ali Džabar, jedan od najuglednijih iračkih stručnjaka za upravljanje krizama, otvoreno je iznosio te stavove, naglašavajući da se zemlja nalazi na prekretnici.

Koliko Irak gubi zato što uvozi gas

„Gubimo između šest i osam milijardi dolara godišnje samo na uvoz gasa za napajanje elektrana. To je sramota za upravljanje energetskim sektorom zemlje“, kaže Džabar.

Svakog dana, više od 1.400 gasnih baklji gori na južnim naftnim poljima Iraka, ispuštajući ogromne količine prirodnog gasa u atmosferu kao nusproizvod vađenja sirove nafte. Irak dnevno proizvodi oko 3,1 milijardu kubnih stopa ovog gasa.

Gotovo trećina, oko jedne milijarde kubnih stopa, jednostavno se spaljuje i rasipa.

Prema izveštaju Svetske banke „Global Gas Flaring Tracker 2025“, Irak se ubraja među tri najveća „prekršioca“ u svetu kada je reč o spaljivanju gasa, iza Rusije i Irana.

Taj gas koji se rasipa, kada bi se prikupljao i koristio, mogao bi u velikoj meri da doprinese napajanju iračke električne mreže. Umesto toga, Irak uvozi gas iz Irana.

Sada dolazi intrigantni deo. Od septembra 1980. do avgusta 1988. godine, Irak i Iran vodili su jedan od najbrutalnijih ratova 20. veka.

Procene ukupnog broja žrtava vojnika i civila zajedno kreću se od jednog do dva miliona ljudi. Dve zemlje su ratovale zbog reke, granica i dominacije u Persijskom zalivu. Nijedna strana nije pobedila. A danas Irak plaća Iranu između četiri i osam milijardi dolara godišnje za uvoz gasa. On mu je potreban da bi održavao rad svojih elektrana gasa koji Irak istovremeno spaljuje na samom izvoru.

Problem koji se krije naočigled svih

Koliki deo električne energije Iraka zavisi od tog iranskog snabdevanja?Iračko Ministarstvo električne energije navodi da bi, ukoliko bi uvoz gasa iz Irana bio obustavljen, zemlja izgubila više od 30% svoje električne energije. Drugi procenjuju da je taj udeo bliži 40%.

U zemlji u kojoj letnje temperature redovno prelaze 120 stepeni Farenhajta (49 stepeni Celzijusa), i gde se porodice već oslanjaju na privatne dizel-generatore kako bi preživele svakodnevne nestanke struje, ta brojka nije samo teorijska.

„Zemlja poput Iraka, drugi najveći proizvođač i izvoznik u OPEK-u, a mi i dalje zavisimo od uvoza gasa iz Irana i električne energije od suseda. To nema smisla“, rekao je Džabar u emisiji.

Ovo nije samo pitanje gasa. Irak takođe zavisi od Turske, svog severnog suseda, za veliki deo svojih vodnih resursa. Reke Tigar i Eufrat, koje hiljadama godina održavaju civilizaciju u ovom delu sveta, pune se topljenjem snega i padavinama u turskim planinskim oblastima.

Turska je izgradila opsežnu mrežu brana uzvodno, a dve zemlje nikada nisu potpisale obavezujući sporazum koji garantuje Iraku minimalno snabdevanje vodom.

Nedostak vode pogađa mnoge

Zbog izgradnje brana uzvodno i smanjenog protoka reka, Irak sada dobija između 30% i 40% vode koja mu je zaista potrebna, prema Džabaru.

Taj nedostatak ne pogađa samo poljoprivrednike, on smanjuje količinu vode dostupne za hlađenje elektrana, umanjuje hidroenergetski potencijal zemlje i povećava troškove hrane koju Irak mora da uvozi.

„Ono što imamo u nafti i drugim resursima moglo bi da bude osnova za prosperitetnu ekonomiju“, kaže Džabar. „Umesto da uvozimo ove usluge i robu, trebalo bi da budemo ti koji izvoze svetu“.

Ovo je važno i izvan granica Iraka. Isti plovni putevi koji sada ometaju izvoz iračke nafte Ormuski moreuz i Crveno more prenose retke zemne metale i ključne komponente od kojih zavisi globalna tranzicija ka zelenoj energiji. Sirovine koje ulaze u baterije za električna vozila, solarne panele i vetroturbine prolaze tim istim koridorima. Kriza u Iraku je nagoveštaj ranjivosti koju deli čitav svet.

Za Irak, finansijski pritisak raste. Vlada je tokom poslednje tri godine trošila između devet i 11 milijardi dolara mesečno.

U dobrim vremenima zarađuje 6-8 milijardi dolara mesečno od nafte. Džabarova računica, izneta u emisiji Cross Lines, otrežnjuje. Sa oko 95 milijardi dolara rezervi i mesečnim manjkom od tri do pet milijardi dolara, ta finansijska „zaliha“ mogla bi da se iscrpi za tri do šest meseci.

Obećanja data, obećanja propuštena

Pošteno govoreći, Bagdad se bavi problemom spaljivanja gasa. Kompanija Basra Gas Company – zajedničko ulaganje iračke državne naftne kompanije, Šela i Micubišija, sada prikuplja 60% gasa sa tri najveća iračka naftna polja koji je ranije u potpunosti spaljivan.

TotalEnergies, Baker Hughes i GE Vernova imaju aktivne projekte za preusmeravanje spaljenog gasa u elektroenergetsku mrežu. Stopa prikupljanja gasa od vlade poboljšana je sa 53% na početku trenutne administracije na oko 67% danas, prema rečima iračkog nadležnog ministra.

„Po prvi put u istoriji Iraka postoji jasan plan i svakodnevne aktivnosti za rešavanje ovog problema, uz rok početkom 2028. za potpuno ukidanje spaljivanja gasa“, rekao je irački premijer Mohamed Šija al-Sudani za CNBC.

Ipak, dosadašnji rezultati su problematični. Prvobitni cilj da se spaljivanje gasa okonča bio je 2022. To je pomereno na 2025, a sada na 2028.

Nezavisni analitičari tvrde da su visoki nivoi spaljivanja opstali uprkos zvaničnim izjavama. Štaviše, nekim naftnim kompanijama je bilo jeftinije da plaćaju ekološke kazne nego da izgrade infrastrukturu potrebnu za prikupljanje gasa.

Dve verzije Iraka za narednu deceniju kada je gas u pitanju

Postoje dve verzije Iraka za 10 godina. Kako objašnjava Džabar, u svetlijem scenariju zasnovanom na odlukama koje još nisu donete obećanja o prestanku spaljivanja gasa se ispunjavaju. Strani energetski partneri ostaju, valuta se stabilizuje, a prihodi van naftnog sektora rastu. Irak postaje izvoznik rafinisanih energetskih proizvoda za zelenu ekonomiju.

U tamnijem scenariju, lideri Iraka se vraćaju starim navikama čim ova kriza prođe. Godišnja državna potrošnja iznosi između 140 i 160 milijardi dolara, dok prihodi od nafte variraju između 80 i 95 milijardi dolara. Loša vest je da najmanje 80% nafte koju Irak izvozi prolazi kroz Ormuski moreuz.

„Ako nastavimo da radimo ono što smo do sada radili ne mislim da će zemlja opstati do 2030. godine“, rekao je Džabar.

To nisu reči spoljnog kritičara. To su reči iračkog stručnjaka koji poznaje finansije svoje zemlje. I duboko brine o njenoj budućnosti.

Zemlja se nalazi na prekretnici. Zaista, Irak će na kraju morati da maksimalno iskoristi svoje resurse i smanji potrošnju. Ono što mu sada treba, međutim, jeste politička volja i dobro upravljanje. Pokretač koji može pomoći u obnovi njegove ekonomije.

Ken Silverstin, saradnik Forbes