„Holandska bolest“ je naštetila Venecueli uprkos bogatstvu naftom: O čemu je reč
Često se u brzoj promeni situacije koju je iskusila Venecuela zaboravlja duga istorija naftne industrije zemlje i njene lekcije za industrijsku politiku. Ogromni resursi ove nacije odigrali su značajnu ulogu u njenom ekonomskom razvoju. Ali, mnogi tvrde da su često bili više prokletstvo nego blagoslov. Naravno, nafta nije odgovorna za postupke ljudi u njeno ime, niti za one koji su, zahvaljujući prihodima od nafte, mogli da sprovode nepromišljene politike.
Opis političke ekonomije zemlje ponekad uključuje ideju da su građani bogatstvo smatrali nečim što jednostavno postoji (tj. u obliku dragocenih resursa u zemlji) umesto nečim što se stvara ljudskim trudom i inovativnošću. U ovom pogledu, političari, poput loših ekonomista, „pretpostavljali su bogatstvo“. I mnoge politike bile su posvećene njegovom raspodeljivanju. Ovo je pojednostavljeno, ali u tome ima istine. I povezano je s fenomenom poznatim kao „holandska bolest“, prema kojem brzo povećanje prihoda od prirodnih resursa šteti drugim delovima ekonomije zemlje.
Svaki kurs industrijske politike, kao i svaki venecuelanski političar, trebalo bi da prouči izvanrednu knjigu Terija Lina Karla The Paradox of Plenty: Oil Booms and Petro-States, objavljenu neposredno pre nego što je Ugo Čavez stupio na funkciju. Knjiga opisuje kako je jedan od njegovih prethodnika, Karlos Andres Perez, nasledio naftni bum 1970-ih i katastrofalno loše upravljao. To je kasnije i sam priznao. Delimično, greške su proizašle iz ogromnog priliva novca koji je zemlja primila kada su cene nafte porasle sedamdesetih. On je, kao i skoro svi izvoznici nafte, mislio da će taj rast trajati beskonačno. To mu je omogućilo da planira masovne izdatke, uveren da prihodi od nafte ne samo da će pokriti investicije, već i finansirati naknadne operacije.
Pokušaj industrijalizacije zemlje
Kada cene nisu porasle posle 1981, a zatim su naglo pale 1986, vlada se našla s velikim kapitalnim projektima, mnogi nedovršeni, koje nije mogla da finansira. Venecuela nije bila jedinstvena. Građevinski bum u dalekim regionima, od Bliskog istoka do Aljaske, stali su naglo. Cene nekretnina u Teksasu su pale, a sama naftna industrija se drastično smanjila. Uprkos mnogim glasovima koji su tvrdili da je „ovog puta drugačije“ i da bum nikada neće pući.
Retrospektivno, Perez je previše trošio na socijalne programe, čemu mnoge vlade podležu. Ali važnije za ovu diskusiju bili su Perezovi pokušaji da pokrene industrijski razvoj zemlje. Stručnjaci su tvrdili da zemlja ne može preskočiti u modernu ekonomiju samo odlukom vlade. Ali, on ih je odbacivao kao „dinosauruse“ koji nisu prepoznali sposobnost nove liberalne vlade da prevaziđe praktične prepreke.
Što se tiče nafte, nacionalizovao je strane investicije i, kako su mnogi primetili, proizvodnja je potom naglo pal. To pokazuje priloženi grafikon. Veliki deo pada odražavao je opštu slabost tržišta, posebno posle 1980. Vlada je takođe bila spremna da pusti proizvodnju da opada kako bi sačuvala resurse. Mnogi su primetili da je posle nacionalizacije naftna industrija, prvenstveno Petroleos de Venecuela, bila smatrana modelom dobro vođene državne mineralne kompanije. Sa velikim brojem visokokvalifikovanih zaposlenih i dobro cenjenim menadžmentom.
Značaj privatnog sektora
Kako je potražnja za naftom OPEK-a porasla krajem 1980-ih, venecuelanska nafta je povećala proizvodnju od najnižih nivoa. Ali, samo približno do nivoa postignutog pri nacionalizaciji, u skladu sa ukupnom proizvodnjom OPEK-a. Ipak, to je i dalje bilo oko 40% manje od nivoa koji su privatne naftne kompanije dostigle početkom 1970-ih. Sledeći rast desio se kada je vlada ublažila regulacije i dozvolila privatnim kompanijama da ponovo investiraju. Većina pažnje bila je usmerena na mega-projekte za proizvodnju i unapređenje venecuelanskog resursa teške nafte Orinoko. Starija polja u opadanju, iznajmljena su privatnim kompanijama koje su ih rehabilitovale i dodale oko 400.000 barela dnevno konvencionalne proizvodnje.
Za ovu analizu, važno je istaći jednu ključnu poentu. Najbolji rezultati venecuelanske naftne industrije postignuti su pod privatnim vlasništvom, a ne državnom kontrolom. Baš kao što su sve socijalističke vlade pribegle reformama slobodnog tržišta da bi generisale ekonomski rast, tako bi većini zemalja bilo bolje da maksimalno uključi privatni sektor u svoj naftni sektor kako bi postigla najveću efikasnost i inovativnost.
Ovo ne znači da naftne kompanije ne bi trebalo regulisati da pružaju javne usluge, uključujući čiste operacije i bezbednost radnika, kao što je slučaj u ovoj zemlji. Naftom bogate zemlje Bliskog istoka obično nemaju dovoljno bogat privatni sektor. Niti su troškovi proizvodnje toliko niski da efikasnost nije važna.
Potrebna zaštita investitora
Venecuela i njeni zakonodavci upravo su ubrzali zakonodavstvo koje bi reformisalo naftni sektor. Uključujući davanje autonomije privatnim vlasnicima i „omogućavanje transfera imovine i autsorsinga“. Može se reći da ovo odražava pristup visokih zvaničnika po Teng Sjaopingovoj maksimi da nije važno da li je mačka crna ili bela sve dok hvata miševe. Ali ovo bi se takođe moglo pokazati kao Novi ekonomski plan Vladimira Lenjina. On, je dozvoljavao privatnu trgovinu dok se ekonomija ne oporavi.
Na kraju krajeva, režim u Karakasu je uglavnom nepromenjen i mnogi na vlasti su otvoreno socijalisti. Nema sumnje da će prezirati svaki ustupak privatnim kompanijama, osim možda tamo gde imaju deo vlasništva. Činjenica da je za reformu bio potreban pritisak SAD može značiti da su reformatori iskoristili priliku koju je pružilo hapšenje Madura. Ali, takođe može da znači da vlada samo „podržava“ SAD kako bi ova podstakla oslobađanje trenutnog izvoza nafte.
Pomak ka demokratiji ne bi garantovao da bi privatni proizvođači nafte bili sigurni od državne intervencije, jer političari svuda, uključujući SAD, vole da se mešaju u ekonomiju. Ali u Venecueli, široki i razorni neuspeh socijalističke ekonomije trebalo bi da oteža populistima da skupe javnu podršku za takve politike. To znači da bi demokratske reforme trebalo da pruže bolju zaštitu za investitore. Novi zakon mogao bi da donese veliki oporavak naftnog sektora, ali dok se ne sprovede politička reforma, rizik od ponovne intervencije ostaje.
Majkl Linč, saradnik Forbes