Izlazak Ujedinjenih Arapskih Emirata ne znači kraj OPEK-a, ali je bitan za cenu nafte
Da li izlazak Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEK-a predstavlja veliku promenu za organizaciju i njen uticaj na tržište nafte? Mnogi smatraju da bi mogao, bilo zato što bi i druge zemlje mogle zaključiti da treba da napuste organizaciju, bilo zato što bi kao reakcija mogao izbiti cenovni rat. Obe mogućnosti mogle bi značiti slabljenje uticaja grupe ili čak njen raspad.
Naravno, glasine o smrti OPEK-a bile su uveliko preuveličane, kako je svojevremeno rekao Mark Tven. Organizacija je često neaktivna ili deluje nevažno tokom dužih perioda kada je tržište uravnoteženo ili, ređe, kada grupa nema slobodne kapacitete za povećanje proizvodnje. Kao ljudi na dijeti koji uspešno odolevaju iskušenju kada u kući nema sladoleda, članice ne krše kvote kada nemaju dodatne kapacitete na raspolaganju.
A kada cene kolabiraju, kao što se dogodilo 1986, 1998, 2014. i 2020. godine, pojedini su smatrali da je grupa propala poput mnogih drugih pre nje. Ipak, svaki put se, poput Feniksa, ponovo uzdigla i uspela da vrati cene blizu željenog nivoa, mada često niže nego pre samog kolapsa.
Raniji izlasci
Jasno je da raniji izlasci iz organizacije, poput onih koje su napravili Indonezija ili Ekvador (dva puta), nisu izazivali zabrinutost. Prva je postala neto uvoznik nafte, dok druga nikada nije bila veliki izvoznik. Druge zemlje, posebno Irak krajem osamdesetih, Venecuela devedesetih i ponovo Irak danas, kršile su svoje kvote, ali nisu razmatrale napuštanje organizacije. Ako vas zadruga ne tera da plaćate članarinu, nema ni podsticaja da iz nje izađete.
Međutim, slučaj Ujedinjenih Arapskih Emirata je donekle drugačiji. Reč je o velikom proizvođaču i izvozniku nafte, sa predratnom proizvodnjom od 3,5 miliona barela dnevno i kapacitetom od 4,3 miliona barela dnevno. Time nadmašuje članice van Persijskog zaliva za dva ili više puta. Emirati takođe imaju mogućnost i nameru da do 2027. povećaju kapacitet i proizvodnju za više od dodatnih milion barela dnevno. To nijedan drugi proizvođač ne može da ostvari u toj meri.
Toliki dodatni obim ponude u jednoj godini imao bi značajan uticaj na tržište, nezavisno od posledica rata sa Iranom. Pre rata se smatralo da globalna proizvodnja premašuje tražnju za dva miliona barela dnevno ili više. Pri čemu je najveći deo viška apsorbovala Kina za svoje strateške rezerve. Ili je završavao u plutajućim skladištima, jer su američke sankcije otežavale prodaju.
Pritisak na cene
Kada se rat sa Iranom završi, proizvodnja će se verovatno obnoviti u regionu Persijskog zaliva, doduše nakon nekoliko meseci. I nema mnogo razloga da se veruje da će biti niža nego pre rata. S obzirom na trenutnu ekonomsku neizvesnost, to znači da bi tržište ponovo moglo da se suoči sa viškom ponude. Ako sankcije Iranu budu ukinute, taj višak će dodatno porasti. Dodavanje još jedan do 1,5 miliona barela dnevno iz Emirata, uz moguće slabljenje ekonomije i/ili tražnje, značilo bi značajan višak na tržištu. Ako sankcije Iranu budu ukinute, količina nafte koja ostaje zarobljena u plutajućim skladištima neće se povećavati kao prošle godine.
U najmanju ruku, čini se verovatnim da će najkasnije do kraja naredne godine svetsko tržište biti suočeno sa ozbiljnim viškom ponude i pritiskom na pad cena. U tom trenutku, preostale članice OPEK-a moraće ili ponovo da smanje kvote ili da dozvole pad cena. S obzirom na političke tenzije između Saudijske Arabije i Emirata, verovatnoća da bi Saudijci jednostrano smanjili proizvodnju kako bi podržali cenu, kao što su ponekad činili ranije, deluje mala.
Najverovatniji scenario bio bi ozbiljno slabljenje cena i pritisak na Emirate da smanje proizvodnju. Možda na nivo viši nego pre rata, ali znatno ispod pet miliona barela dnevno, koliko su nagoveštavali kao cilj. Doduše, Ujedinjeni Arapski Emirati imaju ogromne finansijske rezerve i mogli bi da izdrže dugotrajan pad cena nafte. Međutim, njihova sposobnost da odole političkom pritisku svih susednih zemalja mogla bi biti problematičnija.
Šta posle rata
Ipak, ekonomija bi mogla biti ubedljiviji argument da se Emirati ili vrate u OPEK ili makar postanu de fakto članica OPEK+, prihvatajući novu kvotu, čak i neformalno. Snaga OPEK-a oduvek je bila u njegovoj sposobnosti da svojim članicama obezbedi više cene nafte. Čak i ako to ponekad zahteva smanjenje proizvodnje. Tokom poslednjih nekoliko decenija retko se dešavalo da kvote zahtevaju smanjenje proizvodnje veće od 10%, dok su tokom cenovnih kolapsa, poput onog iz 1998. godine, donosile rast cena od 50% ili više. Upravo je to ključna logika uspeha organizacije i verovatno će ostati važna i ako izbije novi cenovni rat.
Kako se rat sa Iranom bude završavao, a globalna ekonomija oporavljala, predratna cena od 65 do 70 dolara po barelu mogla bi se pokazati neodrživom, naročito ako Ujedinjeni Arapski Emirati, Irak i Venecuela budu povećavali proizvodnju. Međutim, to neće biti jasno sve dok se globalne zalihe ne obnove i dok situacija sa tražnjom ne postane jasnija. Do tada, status Emirata i njihova spremnost da ignorišu pritiske da obuzdaju proizvodnju mogli bi izazvati velike oscilacije cena.
Majkl Linč, saradnik Forbes