Kambodža i Tajland sede na milijardama vrednim rezervama nafte i gasa do kojih ne mogu da dođu

U Tajlandskom zalivu cene dizela porasle su toliko da ribari upozoravaju kako bi njihovi brodovi uskoro mogli da ostanu usidreni. Ironija je očigledna. Ispod tih istih voda nalazi se procenjenih 340 milijardi kubika prirodnog gasa i 700 miliona barela nafte. Te rezerve, čija se vrednost procenjuje na oko 300 milijardi dolara, već četvrt veka ostaju neiskorišćene zbog graničnog spora koji se sve više zaoštrava.

U maju je vlada Tajlanda raskinula Memorandum o razumevanju iz 2001. godine. To je jedini funkcionalni okvir između Pnom Pena i Bangkoka za rešavanje njihovih preklapajućih pomorskih teritorijalnih zahteva. Kambodža je odgovorila podnošenjem slučaja Ujedinjenim nacijama, aktivirajući retko korišćen pravni mehanizam iz Konvencije UN o pravu mora. U nadi da će time primorati Tajland da se vrati pregovorima.

Logika koja stoji iza poteza Kambodže prilično je jednostavna: kriza u Ormuskom moreuzu pokazala je koliko je jugoistočna Azija ranjiva zbog zavisnosti od jednog pomorskog prolaza udaljenog hiljadama kilometara. Rešavanje spora, koje bi omogućilo eksploataciju regionalnih energetskih resursa vrednih oko 300 milijardi dolara, trebalo bi da bude u interesu obe zemlje. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li će takav argument zaista uticati na Bangkok.

Koreni spora

„Svako potencijalno otkriće u ovoj oblasti sigurno bi donelo ekonomske i energetske koristi Tajlandu, Kambodži i čitavom regionu ASEAN-a“, rekao je u intervjuu kambodžanski ministar rudarstva i energetike Rotanak Keo. „Upravo zato je Kambodža tokom poslednjih 25 godina uložila ogromne napore kako bi ovo pitanje rešila mirnim putem sa Tajlandom“.

Koreni spora sežu u rane sedamdesete godine prošlog veka. Tada su Tajland i Kambodža jednostrano povukli sopstvene pomorske granice u Tajlandskom zalivu. Ali, nikada se nisu usaglasili gde se završava teritorija jedne, a počinje teritorija druge države. Sporno područje, poznato kao Zona preklapajućih zahteva (Overlapping Claims Area – OCA), obuhvata oko 26.000 kvadratnih kilometara mora, površinu približno jednaku Moskvi.

Dve zemlje nisu 2001. postigle dogovor o granici, već su se saglasile oko procesa pregovora. Memorandum o razumevanju potpisan u junu te godine uspostavio je okvir, zasnovan na Zajedničkom tehničkom komitetu. On je trebalo istovremeno da pregovara o razgraničenju na moru i zajedničkom razvoju nalazišta ugljovodonika ispod spornog područja. Nije doneo ni jedno ni drugo. Ipak, omogućio je da dve vlade nastave dijalog kroz devet tajlandskih vlada i čak 14 premijera i vršilaca dužnosti premijera. Bez ijednog ispaljenog metka zbog samog pomorskog spora.

Zašto je Bangkok odustao

To se promenilo ovog maja, kada je kabinet tajlandskog premijera Anutina Čarnvirakula odlučio da se potpuno povuče iz Memoranduma iz 2001. godine. Ovaj potez usledio je nakon mnogo krvavijeg sukoba na kopnu. Oružani okršaji duž zajedničke granice dve zemlje tokom 2025. primorali su gotovo 650.000 civila da napuste svoje domove u periodu najžešćih borbi. Prema podacima iz juna, oko 36.000 Kambodžanaca, među kojima je 12.000 dece, i dalje se nalazi u kampovima za raseljena lica.

Povlačenje Tajlanda iz pomorskog Memoranduma usledilo je u talasu nacionalističkog raspoloženja izazvanog graničnim sukobom. Tajlandski Senat je u međuvremenu preporučio da se zemlja povuče i iz posebnog sporazuma koji se odnosi na kopnenu granicu.

Pošto je bilateralni okvir prestao da postoji, Kambodža je obavestila generalnog sekretara UN da pokreće postupak obaveznog mirenja prema Konvenciji UN o pravu mora. To je tek drugi put u istoriji da je neka država aktivirala ovaj mehanizam. Prvi put to je učinio Istočni Timor u sporu sa Australijom 2016. godine. Dve godine kasnije to je dovelo do sporazuma kojim je rešen sličan dugogodišnji spor oko podmorskih nalazišta gasa. Posrednici dve zemlje trebalo bi da razgovaraju već ovog meseca.

Kambodža, kako kaže Keo, iskreno ne razume zašto se Tajland povukao.

„Još pokušavamo da shvatimo zašto su to uradili“, kaže on. Dodaje da je Pnom Pen u više navrata tražio od Tajlanda da ne raskida sporazum.

Različita viđenja koraka

Zvanični stav Tajlanda, zasnovan na javnim saopštenjima, a ne na intervjuu za ovaj tekst, ukazuje na drugačiju logiku. Bangkok tvrdi da tokom 25 godina i pet rundi formalnih pregovora u okviru Memoranduma iz 2001. nije ostvaren nikakav stvarni napredak i da je taj okvir jednostavno izgubio svoju svrhu.

Još važnije, dve zemlje ne slažu se oko redosleda rešavanja problema. Kambodža zagovara hitan zajednički razvoj nalazišta, navodno po modelu podele prihoda u odnosu 50:50. Tajland je, međutim, u junu saopštio da bi razgovori sada trebalo prvenstveno da budu usmereni na utvrđivanje pomorske granice, a ne na način raspodele resursa.

Iza pravnog spora krije se i politička realnost. Raskid Memoranduma bio je jedno od predizbornih obećanja vlade Anutina Čarnvirakula. Iskorišćen je talas nacionalističkog raspoloženja pojačan sukobima na kopnenoj granici. Za tajlandske nacionaliste svaki kompromis oko pomorske granice izgleda kao ustupak Pnom Penu u trenutku kada je svaki kompromis politički gotovo neprihvatljiv.

„Tajland i dalje čvrsto stoji iza svojih principa i neće prihvatiti ništa što bi zemlju dovelo u nepovoljan položaj“, rekao je tajlandski premijer u govoru koji prenosi Thai PBS World.

Šta ako dogovor izostane?

Najizvesnija alternativa postizanju sporazuma nije novi sukob, već nastavak zastoja.

Prema podacima o koncesijama koje je dostavilo kambodžansko Ministarstvo rudarstva i energetike, sporna zona OCA podeljena je na četiri bloka. Područja I i II zajednički drže američki Konoko Filips i japanski Idemitsu Kosan. Područje III pripada francuskom Total Eneržisu, dok je područje IV pod koncesijom kineske državne kompanije CNOOC.

Sve četiri kompanije praktično godinama samo čuvaju svoja prava na eksploataciju, čekajući da dve države postignu sporazum pre nego što ulože dodatni kapital. Ministar Keo kaže da su ga predstavnici ovih energetskih kompanija u privatnim razgovorima podsticali da nastavi da insistira na pronalaženju rešenja. Uz intervju je dostavio i ranije medijske izveštaje u kojima Konoko Filips i Total Eneržis pozivaju na mirno rešavanje spora oko preklapajućih pomorskih zahteva u Tajlandskom zalivu.

Kambodža, sa svoje strane, tvrdi da ne odustaje od pregovora.

„Tražimo mir. Tražimo zajednički prosperitet“, rekao je Keo na kraju razgovora.

Ipak, upozorava da što spor duže traje, to velike naftne kompanije imaju manje razloga da čekaju.

Kapital odlazi u druge projekte

Energetske kompanije već smanjuju ulaganja u dugoročne projekte eksploatacije fosilnih goriva na moru. Sve više kapitala usmeravaju ka projektima povezanim sa energetskom tranzicijom. Posledice pogoršanih odnosa već se osećaju i u poslovanju. Tajlandska državna kompanija za prodaju goriva PTT Oil and Retail Business saopštila je da će njeni rezultati za 2026. biti pogođeni zbog smanjenih investicija i zatvaranja benzinskih stanica u Kambodži.

Kada se politika ostavi po strani, argumenti za postizanje dogovora deluju veoma snažno. Više od 80 odsto uvoza nafte i gasa zemalja ASEAN-a dolazi iz regiona van jugoistočne Azije. Pri čemu najveći deo prolazi kroz Ormuski moreuz – jedno od najvažnijih svetskih uskih grla za snabdevanje energentima. Izveštaj Međunarodne agencije za energetiku upozorava na „velike strukturne rizike“ u energetskom sektoru jugoistočne Azije. Tajland se posebno izdvaja kao ranjiva zemlja.

Ekonomski argumenti snažno govore u prilog pomirenju i nastavku pregovora. Međutim, nije izvesno da li će to biti dovoljno da se dijalog zaista obnovi. Za sada, nafta i gas ostaju tamo gde su bili poslednjih 25 godina – pod morem, bez vlasnika i bez ikakve ekonomske koristi.

Ken Silverstin, saradnik Forbes