Ko gubi kad „mama“ i „sestra“ kupuju: Šta Srbija zaista ima od velikih izvoznika kojima se vlast hvali

Sirovina iz jedne firme, dorada kod „mame“ i prodaja preko „sestre“. Kako današnje kompanije, razgranate po čitavom svetu maksimalizuju poslovanje može da se vidi i na primeru značajnih igrača u srpskoj privredi.

Forbes Srbija je analizirao koliki deo robe 10 najvećih izvoznika iz Srbije prodaje upravo matičnom ili povezanim preduzećima. Sa retkim izuzecima, u finansijskim izveštajima novac dobijen prodajom „rođacima“ čine značaj udeo poslovnih prihoda.

Kada je reč o izvozu sirovina, naročito mineralnih, stručnjaci objašnjavaju da je reč o modelu nasleđenom još iz kolonijalnog doba. Ukoliko se izvoze finalni proizvodi, najčešći je motiv ekonomija obima, odnosno uslovi prodaje rezervisani za najveće igrače.

Zemlja domaćin, u ovom slučaju, Srbija, u svakom slučaju ponešto gubi. Javne prihode ili konkurentne cene u maloprodaji. I naravno šansu da resurse bolje iskoristi.

Ziđin sa maticom po tržišnim uslovima

Prema podacima Ministarstva finansija, najveći izvoznik iz Srbije u 2023. godini je bio Ziđin majning. Ova kompanija je prvo mesto zauzela zahvaljujući 1,15 milijardi evra vrednoj prodaji u inostranstvu. Dominantan pravac pošiljaka je – Kina.

Podaci iz finansijskog izveštaja ove kompanije pokazuju da je lane imala 131,3 milijarde dinara poslovnih prihoda. Napomene koje prate izveštaj pokazuju da je od prodaje proizvoda i usluga povezanim licima stiglo 109,4 milijarde dinara. I to od Zijin International holdinga.

„Vlasnik društva je Čukaru Peki, firma registrovana u Holandiji, u čijem se vlasništvu nalazi 100 odsto kapitala društva“, stoji u napomenama. „Krajnje matično preduzeće je Ziđin majning grupa, registrovana u Kini. U svom redovnom poslovanju društvo ostvaruje poslovne transakcije sa povezanim licima, koje su dogovorene po tržišnim uslovima i regulisane ugovorima“.

I rezervni delovi od povezanih

Drugi na spisku je Ziđin koper, koji je preko granice ostvario prihode vredne 746,3 miliona evra.

I njemu je Kina osnovna izvozna destinacija. Ostvarili su ukupno 119,1 milijardu dinara poslovnih prihoda. Ziđin internacional holdingsu su prodali robu vrednu ukupno 61,5 milijardi dinara. Istovremeno, ovo preduzeće ima i obaveze prema povezanim licima na ime nabavke i to u iznosu od oko 28 milijardi dinara.

„U normalnim poslovnim aktivnostima, Društvo obavlja različite transakcije sa povezanim pravnim licima, kao što su: prodaja gotovih proizvoda, nabavka koncentrata neophodnog za proizvodnju, proizvodnih mašina, rezervnih delova i slično“, napominje Ziđin koper.

Kada je reč o izvoznicima mineralnih sirovina, ekonomista Božo Drašković objašnjava da moderna strategija kompanija datira još iz vremena nakon prestanka klasičnog kolonijalizma i neokolonijalnih pozicija. Samo se danas primenjuje mnogo šire. Ne samo između razvijenih i nerazvijenih zemalja kod eksploatacija i prerade prirodnih resursa, nego i kod podizvođača koji rade na finalnoj proizvodnji.

„Odnos se proširio i na međusobne pozicije razvijenih zemalja i to tako što se pomera prostor bežanja i kumulacije profita u ofšor zemlje i poreske rajeve ili zemlje koje imaju povoljnije poreske stope poput Luksemburga, Švajcarske i Holandije. Problem je nastao u neokonolijalizmu i postao je standardni model“, kaže Drašković za Forbes Srbija.

Bez tržišta proizvoljna cena

Lanac, kako nam objašnjava Božo Drašković, kreće od matične firme, koja kao holding kompanija upravlja povezanim firmama i određuje i planira tokove primarne proizvodnje u svetu. U ovom slučaju je reč o eksploataciju prirodnih resursa.

„Prodaju prirodne resurse povezanim firmama, koje ih dalje prerađuju i finalizuju“, dodaje on. „Povezane firme prodaju finalni proizvod koji je višestruko skuplji od poluproizvoda. Za poluproizvod i ne postoji klasično tržište, jer skoro nijedna zemlja ne prodaje poluproizvode i mineralne sirovine. To bi moglo da se dešava i sa naftom, ali postoji tržište sirove nafte i nema previše prostora. Kod drugih mineralnih sirovina, poput bakra, aluminijuma, litijuma, ne prodaje se poluproizvod, već krajnji“.

I baš ta činjenica da nema razvijenog tržišta poluproizvoda koje bi formiralo cenu, otvara poslovnu šansu velikim kompanijama.

„Evo konkretan primer – imate koncentrat bakra, ali nije prerađen do kraja“, pojašnjava Drašković. „Nema tržište i ne zna se koja je cena. Kompanija odredi po kojoj će ga ceni matična firma otkupljivati od ćerke firme. Matična firma onda nastavi finalnu preradu i prodaje finalni proizvod po berzanskim cenama svojim povezanim kompanijama. Razlika cene koncentrata i finalnog proizvoda je višestruka. Ako je tona bakra, na primer, 1.500 dolara, onda tona koncentrata košta, recimo, 200 dolara. Troškovi prerade nisu veliki. Višestruko se maksimalizuje interes povezanih kompanija“.

I konačno kako se to odražava na zemlju odakle je sirovina krenula i gde „ćerka“ firma eksploatiše resurse?

„U toj zemlji je manji je prihod, manji je iskazani profit i samim tim manji je porez“, navodi Drašković. „A maksimizira se u zemlji koja je obavila finalnu proizvodnu i naročito tamo gde je firma koja prodaje proizvod. Kompanija prodavac je najčešće u zemljama sa niskom stopom poreza“.

Suprotan smer

Smederevska železara, Hbis, posluje po drugačijem principu. U njenom slučaju, od povezanih lica stižu – sirovine. Iz Srbije proizvodi idu u druge delove Evrope. Ova firma je prošle godine ostvarila izvoz vredan 549,1 milion evra. I sve je otišlo u zemlje Starog kontinenta.

Na domaćem tržištu su od prodaje prihodovali 29,2 milijarde dinara, a na inostranom 64,4 milijarde dinara.

Njihova potraživanja od povezanih lica su skoro zanemarljiva, iznose ukupno oko 425 miliona dinara. Ali, u obavezama prema dobavljačima povezana lica su u većini. Obaveze prema njima iznose ukupno 60,7 milijardi dinara.

Božo Drašković objašnjava da bi u slučajevima kada se od matičnog i povezanih firmi nabavlja sirovina, moglo da se manipuliše cenom.

„Ako se, na primer, nabavlja železna ruda po nekoj ceni, može da se manipuliše cenom“, kaže Drašković. „Može da se uveze po nižoj ceni od svoje firme iz Afrike. Ovde se uveća cena za finalni proizvod. On se proda povezanoj firmi, a ona na kraju po daleko većoj ceni proda to kupcu negde u SAD“.

Šta je sa nemačkim firmama

Četvrti izvoznik iz Srbije lane je bio ZF, koji nudi niz proizvoda za putnička i komercijalna vozila i industrijsku tehnologiju. Izvoz je bio vredan 504,8 miliona evra.

Poslovni prihodi su dostigli 57,6 milijardi dinara i skoro sve je stiglo od prodaje proizvoda i usluga. Nepunih 50 miliona dinara je naplaćeno u Srbiji, a sve ostalo u – inostranstvu.

Nije, međutim, sve stiglo od povezanih firmi. Naprotiv. Prihodi od prodaje proizvoda i usluga matičnim i zavisnim pravnim licima na inostranom tržištu iznosilo je 23,2 milijarde dinara. Od nepovezanih stranih kupaca stigle su 31,2 milijarde dinara.

S druge strane, nemački Leoni koji u Srbiji posluje kroz četiri fabrike, nema dileme, radi za povezane firme. Ovaj dobavljač rešenja za upravljanje energijom i podacima u automobilskoj industriji lane je ostvario izvoz iz Srbije vredan 489,3 miliona evra. I skoro sve do poslednjeg centa naplaćeno je od „rođaka“.

U napomenama uz finansijski izveštaj vidi se da su ukupni prihodi od prodaje lane dostigli 47,66 milijardi dinara. Prihodi od prodaje proizvoda i usluga povezanim licima slažu se u dinar. Iznosila su 47,66 milijardi dinara.

Dat je i pregled učešća kupaca u prihodima od prodaje. Najveći udeo ima Leoni bordnek sistem 86,29%, Leoni vajring sistem 11,86% , dok su ostali doneli 1,85% prihoda.

Gume idu u Francusku

Poznati proizvođač guma, Tigar tajers, lane je izvezao robu, proizvode i usluge za ukupno 454,9 miliona evra.

Ukupni prihod od prodaje je doneo 124,9 milijardi dinara. Od 76,1 milijardi dinara naplaćenih od prodaje robe, od povezanih lica je stiglo 20,9 milijardi dinara.

Prodaja proizvoda je donela 48,2 milijarde dinara prihoda, od čega je od povezanih lica naplaćeno 17,17 milijardi dinara. Usluge su donele 643 miliona dinara, a povezane firme su učestvovale sa 390 miliona dinara.

Inače, najverniji kupci Tigar tajersa su u Francuskoj, tamo je prodaja dostigla 25,5 milijardi dinara. Slede Italija, Rumunija, Poljska i Španija.

Cenovna politika

Značajan izvoznik je i nemački Boš iz Beograda sa ostvarenih 453,1 milion evra.

Reklo bi se da je dobar deo došao od povezanih lica, jer je prodaja njima dostigla 47,6 milijardi dinara.

„Usluge povezanim licima se ugovaraju na bazi troška plus marža od pet odsto“, stoji u napomenama uz finansijski izveštaj.

Ali, ne ide samo prodaja sestrinskim firmama. Od njih se nabavljaju i roba i usluge. Tako je u 2023. godini za njih odvojeno 13,8 milijardi dinara.

„Roba se prodaje po cenama koje važe za nepovezane strane“, napominje se u dokumentu.

Izvoz Henkela je bio vredan 405 miliona evra.

Ova firma je kada je reč o robi, većinu prodala „trećim licima“, 7,1 od 75 milijardi dinara prihoda. Proizvodi i usluge, međutim, mahom idu povezanim preduzećima. Od ukupno 50,4 milijarde dinara, povezane firme su platile 42,7 milijardi dinara.

Jura iz Rače je deveti izvoznik sa rezultatom od 394,3 miliona evra.

Ukupni prihodi od prodaje robe i proizvoda od povezanih lica su iznosili 28,7 milijardi dinara, a ukupni prihodi od prodaje proizvoda i robe su dostigli 47 milijardi dinara.

Naftna industrija Srbije sa 386,6 miliona evra je deseta na listi.

Ova kompanija je imala ukupno 394,9 milijardi dinara poslovnih prihoda. Od prodaje zavisnim preduzećima je naplaćeno 35,6 milijardi dinara i još 16 milijardi od firmi koje predstavlju zajednička ulaganja i pridružena društva.

„Transakcije sa društvima u državnom vlasništvu najznačajnijim delom se odnose na prodaju naftnih proizvoda na bazi cena i uslova koji se primenjuju i prema trećim licima“, stoji u napomenama. „Za period od prvih šest meseci transakcije sa HIP Petrohemija su uključene u okviru zajednička ulaganja i pridruženi entiteti u transakcijama sa povezanim licima“.

Na rafu preskupo

Kada iz neke zemlje povezanim firmama idu finalni proizvodi, moguće je da na tržištu osvanu po mnogo većim cenama.

„U trgovini finalnim proizvodima je nešto drugačija situacija“, kaže Božo Drašković. „To je ekonomija obima. Na primer, pitanje snadbevanja velikih trgovinskih lanaca. Oni imaju pregovoračku moć i zbog velike pregovaračke moći sada pregovoraju sa proizvođačem u svetu po nižoj ceni. Mi ne znamo po kojoj ceni, na primer Lidl, Metro ili Delez, uvoze iz Češke i Nemačke. Kada to uvezu u Srbiju, mi ne znamo detalje. Imamo finalnu prodaju u trgovini. Šta se dešava do tada, najbolje pokazuju velike cene finalnih proizvoda robe široke potrošnje i cene su u Srbiji veće nego u drugim zemljama“.

I šta bi bio lek za većinu pretpostavljenih situacija do kojih može da dovede poslovanje preko povezanih firmi?

„Kontrola transfernih cena. Ozbiljna analiza i inspekcija“, odgovara Božo Drašković.