Priče o gigantima: Za Zmajeve kombajne znala je cela Afrika
Zemunska fabrika, najpoznatija po proizvodnji kombajna, procvat je doživela krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Kombajni su se izvozili u Afriku, Brazil, čak i Kinu. Sankcije i rat devedesetih zaustavili su proizvodnju, a privatizacija posle 2000. potpuno je ugasila Zmaj
U proleće 1979. godine oko 350 porodica uselilo se u dva novoizgrađena solitera u Zemunu. U nebodere od 22 sprata. U taj novi dom većina je došla prekinuvši napokon dugogodišnji podstanarski staž. Društvene stanove svima njima dodelila je, na konkursu, tada moćna Industrija poljoprivrednih mašina Zmaj. Zgrade su zbog toga odmah dobile naziv – Zmajeve kule, po kom su i danas poznate.
One i dalje čvrsto stoje na svojim temeljima, za razliku od svog ‘tvorca’ Zmaja, posrnulog i upropaštenog giganta mašinske industrije i jednog od simbola bivše Jugoslavije. A imao se u svoje zlatno doba, krajem 70-tih i u osamdesetim godinama 20. veka, čime pohvaliti…
Serijska proizvodnja kombajna u Zmaju dostigla je početkom osamdesetih vrhunac, a fabrika je u to slavno doba zapošljavala više od 5.500 radnika. Godišnje se proizvodilo više od 1.200 kombajna za žetvu pšenice, berbu kukuruza, uz koje je išlo i niz pratećih poljoprivrednih mašina, traktora, prikolica i alata. U to vreme se kombajnima Zmaja žnjelo 95 odsto svih žitarica u bivšoj Jugoslaviji, a ove moćne mašine izvozile su se u Afriku, Brazil, pa čak i u Kinu.
Baš na konstrukciji tih kombajna, kao i drugih poljoprivrednih mašina u Zmaju, radio je Mile Kovačević (79), koji je čitav radni vek proveo u ovoj zemunskoj fabrici. On je 1965. završio i tehničku školu Zmaja i odmah se tu zaposlio na mestu pomoćnog konstruktora.
“Došao sam iz Velike Grede u Zemun na školovanje, i tu ostao. Ja sam iz seljačke porodice, od malena sam se ‘družio’ sa traktorima i mašinama i zavoleo ih. Zato sam upisao mašinsku školu”, priča Kovačević za Forbes Srbija.
Prvih radnih zadataka u Zmaju, pre skoro šest decenija, seća se sa setom. Penzionisao se baš 2006. kada je Zmaj zvanično privatizovan i kada je baš te godine i prestala proizvodnja kombajna.
“Imao sam olovku i tablu na kojoj sam povukao prve poteze. Crtao sam ono što mi kažu i tako učio dok ne uđem u štos. Bilo je ukupno 18 grupa u tadašnjoj podeli posla u mom sektoru, a ja sam krenuo od pete i stigao do 17 grupe. To je bila pozicija glavnog projektanta. Rad i trud garantovali su vam uspeh u Zmaju. Viša pozicija i veća plata bili su nagrada za to”, kaže Kovačević.
On je bio svedok razvoja zemunske fabrike i svih njenih ‘proizvoda’. Zajedno sa timom ljudi konstruisao je gotovo sve zmajeve mašine. “Prvi kombajn bio je jaguar, pa kombajn 780, zatim univerzal, kombajn 141, ‘142’, ‘125’, kombajn ‘161’, zatim familije kombajna ‘190’, ‘170’, ‘150’ i tako dalje”.
Ti kombajni, ističe Kovačević, videli su sveta. “Izvozili smo ih ne samo za Evropu, već i za Afriku i Brazil. Dospeli su čak i u Kinu, gde je isporučeno 500 kombajna”.
Prvi kombajn ‘made in Zmaj’ 1961
Fabrika Zmaj osnovana je pre skoro jednog veka, 1927. godine, kao fabrika aeroplana i hidroaviona. Nakon Drugog svetskog rata, 1946. fabrika je eksproprijacijom oduzeta vlasnicima. Tada je promenila delatnost u fabriku poljoprivrednih mašina, a iskustvo u visokoj tehnologiji koje je stečeno proizvodnjom aviona, omogućilo je dinamičan razvoj programa poljoprivrednih mašina.
IPM Zmaj se prostirao na površini od 18 hektara, na vrlo atraktivnoj lokaciji – čvorištu autoputeva Beograd-Zagreb i Beograd-Novi Sad, a kompanija je u vlasništvu imala ukupno 38,5 hektara zemlje.
Početak rada IPM Zmaj obeležen je proizvodnjom jednostavnijih poljoprivrednih mašina, ali ubrzo je sklopljen licencni ugovor s poznatom svetskom kompanijom “Massey Ferguson”. Proizvodnja kombajna počela je već 1955. godine, kada je montirano prvih 10 kombajna MF Zmaj-780 i četiri kombajna MF-630. Već iduće godine, proizvedeno je 110 kombajna Zmaj-780.
Prvi kombajn sopstvene konstrukcije izašao je iz proizvodnih pogona Zmaja 1961. godine.
Kako se navodilo u medijima, prvi potpuno domaći kombajn – zmaj 190 bio je jedan od najvećih i najboljih u svetu. On je menjao učinak čak šest malih kombajna.
“Imao je zahvat od 5,5 i 6,10 metara i propusnu moć od preko 10 kilograma žitne mase u sekundi. On je proizveden za velike kombinate, imao je 180 konjskih snaga i kombajnirao je pšenicu, kukuruz, soju i suncokret”, hvalili su mediji ovo Zmajevo čudo.
Nedugo nakon toga, Zmaj je izbacio unapređen kombajn, model 191, koji je predstavljao i najveći proizveden kombajn. “Imao je lepšu i moderniju limariju, udobniju kabinu, ugrađenu klimu, novi motor veće snage, i sve se obavljalo preko dugmića”.
Nesvrstani otvorili put ka Africi…
Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka Jugoslavija je bila lider u pokretu nesvrstanih zemalja, a Zmaj je, kao i većina fabrika, imao otvoren put na ova tržišta. Ne čudi da su prvi kombajni koji su se izvozili dalje od Evrope prvo stigli u afričke zemlje.
Direktno u proizvodnji u Zmaju osamdesetih godina je radilo oko 2.000 ljudi, a samo u službi razvoja oko 300, od kojih 150 inženjera i tehničara, odnosno stručnjaka koji rade na projektovanju, konstrukciji, prototipu novog proizvoda, ispitivanju prototipa, izradi dokumentacije i ispitivanju novog proizvoda.
Upravo je u tom sektoru svoje prvo radno mesto dobio i naš sagovornik, Mile Kovačević. On nam je objasnio po kom principu su kombajni obeležavani, i šta su značile sve te brojke u nazivu. “Uzmimo za primer kombajn 190. Kod njega je prvi broj (jedinica) označavao da svaki (jedan) kombajn ima kapacitet od devet (drugi broj) kilograma protoka žitne mase u sekundi, a na kraju je broj nula označavao da je prvi u seriji. Posle su došli 191, 192…”
U okviru Zmaja su, pored dva sektora konstrukcije, poljoprivrednih mašina i vozila, kaže Kovačević, poslovale i fabrika procesne opreme i fabrika točkova. “Pogon je radio sve tri smene, nije se stajalo. Zmajevi kombajni su se koristili svuda. U Africi su svi znali za Zmajeve kombajne, a kod nas se na njih čekao red, posebno u vreme žetve”.
Veliki broj zaposlenih u Zmaju došli su u fabriku sa završenom osnovnom ili sa par razreda srednje škole, ali su nastavili školovanje, neki zanat, drugi ostatak srednje škole, a bilo je i onih koji su uzeli fakultetske diplome. Svi su ostali da rade u Zmaju, uglavnom do penzije.
Fabrika školovala svoje radnike
Tako je i Milivoje B. (83) u Zmaj stigao sa 18 godina, gde je počeo da radi posao mašin-bravara. “Već prvog dana zarekao sam se da neću duže od godinu dana raditi na ovom mestu. To je bio težak fizički rad. Čim se ukazala prilika otišao sam u kadrovsku službu i dobio stipendiju za školu Petar Drapšin. Nakon tri godine školovanja iz plavog mantila u fabrici ušao sam u beli mantil, i obavljao posao referenta”, kaže Milivoje za Forbes Srbija.
U Zmaju se penzionisao i Vasilije G. (87) koji je sa 23 godine počeo da radi u fabrici. “U svom rodnom selu u Bosni čuo sam da fabrika iz Zemuna traži radnike. Iako sam imao samo četiri razreda osnovne škole uputio sam se ka Beogradu, u nadi da ću dobiti posao u tada već po kombajnima uveliko poznatom Zmaju. Krenuo sam od posla pomoćnika bravara, radio sam na traci u fabrici. Bio je to težak posao, ali je za mene bila čast da tu radim”, priča Vasilije.
Uz posao u Zmaju i on je završio školovanje, pa je nakon nekoliko godina promenio radno mesto, a stigao je i do kadrovske službe. “Zmaj je svojim radnicima sve pružio, svima nam je dao šansu da se školujemo, da učimo kroz posao i da na kraju napredujemo. Imali smo menzu u fabrici, imali smo radničke igre, druženja… Zmaj je za nas i naše porodice izgradio i odmaralište na Divčibarama. Tu su nam deca i zimovala i letovala”, priseća se Vasilije.
Prosperitetne godine Zmaja i njegovih, u svetu poznatih i priznatih, mašina i kombajna zamenile su ratne devedesete koje su donele sankcije, pljačku, bombardovanje… Proizvodnja se lagano gasila, nije bilo izvoza, ni uvoza. Kako je pisao dnevni list Danas 2011. godine, dolazilo je do sve češćih obustava rada, učestalih štrajkova, a kao prateća pojava i do razvlačenja fabričke imovine i otvaranja privatnih firmi.
Privatizacija Zmaja odigrala se 22. decembra 2006. godine. Na dan prodaje, 22. decembra 2006. godine, u Zmaju je radilo svega 643 radnika.
Sporna i pogubna privatizacija
“Kupac je preuzeo obavezu da će tokom pet godina svake godine uvećavati obim proizvodnje i sijaset drugih obaveza. Već prve godine novi vlasnici primenjuju taktiku uništavanja, korak po korak. Atraktivna parcela od oko 20 hektara zemlje pored auto-puta primarni je motiv ove trgovine”, naveo je tada Danas.
Nakon pet godina od prodaje, u decembru 2011. prestale su sve obaveze kupca prema ugovoru i definitivno se stavlja tačka na život jedne fabrike.
“To je bio kraj imperije koja je proizvela hiljade poljoprivrednih mašina, zapošljavala generacije Zemunaca, sagradila brojne stambene objekte, učestvovala u kreiranju celokupnih društvenih odnosa u Zemunu i davala perspektivu i nadu za budućnost hiljadama ljudi”, pisao je Danas.
Kako je 2010. objavila Politika, fabrika je prodata za milion i pet hiljada evra, a ovlašćeni predstavnik konzorcijuma koji je kupio firmu, Pavle Bašić, uhapšen je 2010. godine, dovodeći se u navodnu vezu sa ‘pranjem novca’ za Darka Šarića (kome se sada sudi za pranje više od 20 miliona evra za koje se sumnja da su stečeni švercom kokaina).
U februaru 2012. godine CINS (Centar za istraživačko novinarstvo) je objavio da je država 2006. prodala Zmaj, kao strateški važno preduzeće, na tenderu konzorcijumu of-šor kompanija smeštenih na Britanskim devičanskim ostrvima i u Delaveru (SAD). Grupacija je platila milion evra za preuzimanje preduzeća i obavezala se na još šest miliona evra investicija.
Prema istraživanju CINS-a, iza konzorcijuma koji je kupio Zmaj stajale su kompanije Figra iz Beograda, koja je u vreme privatizacije kupila 50 odsto Zmaja, Finpro, registrovan u Delaveru, koji je imao na početku 18 odsto Zmaja, i novosadski Agrocoop (31 odsto).
Uslovi privatizacionog ugovora nisu ispunjeni, a Agencija za privatizaciju je, prema njenim internim dokumentima u koje je CINS imao uvid, znala za smanjenje proizvodnje, stavljanje hipoteka na nekretnine Zmaja, pa čak i prebacivanje novca ove kompanije na račun firme Bogdana Rodića čiji market “Roda” je kasnije iznikao na parceli Zmaja.
“Nakon kupovine, ovi partneri su obustavili proizvodnju i godinama kršili ugovor koji su sklopili sa Agencijom za privatizaciju. Agencija, koja nije ni znala kome je prodala preduzeće, nikada nije reagovala na kršenje ugovora iako je, prema internoj dokumentaciji čije kopije CINS poseduje, znala šta se događa”, objavio je 2012. CINS.
Vlasnici su, kako je naveo CINS, dva puta založili nekretnine Zmaja za potrebe svojih drugih preduzeća, a Zmaj se od 2011. našao u vrhu liste najvećih dužnika u Srbiji.
Poslednje mašine Zmaja, mahom traktori, proizvedene su 2006. godine. Na parceli na kojoj je nikao Zmaj ostale su napuštene fabričke hale, obrasle u korov i šiblje. Jedan deo je porušen, na njihovom mestu izgrađeni su hiper-marketi, dok se na delu zemljišta Zmaja upravo grade neki novi poslovni i tržni centri.
Reakcija advokatske kancelarije koja zastupa Pavla Bašića
Zajednička advokatska kancelarija Beljanski u ime svog klijenta Pavla Bašića poslala je mejl redakciji Forbes Srbija nakon objavljivanja teksta u kome tvrde da su objavljene „neistinite i nepotpune informacije koje mogu da povrede prava i interese Pavla Bašića“. Prenosimo u celosti njihove navode iz mejla:
„U tekstu „Priče o gigantima: Za Zmajeve kombajne znala je cela Afrika“, autorke Sladane Gavrić, iznete su neistinite i nepotpune informacije koje vređaju moju čast i ugled. Potpuno neistinita informacija je da sam 2010. godine uhapšen zbog navodnog pranja novca za Darka Šarića. Nikada mi, u bilo kom sudskom postupku, nije stavljano na teret da sam prao novac, naročito za Darka Šarića, niti sam sa njim dovođen u vezu. Takođe, protiv mene nikada nije vođen krivični, niti bilo koji drugi sudski postupak zbog privatizacije Zmaja. S obzirom da je u predmetnom tekstu objavljeno da sam hapšen 2010. godine, smatram da je u cilju potpunog obaveštavanja vaših čitalaca bilo neophodno da objavite i da sam pravnosnažno oslobođen svih optužbi, jer nisam izvršio bilo koje krivično delo“.