Sledeće godine očekuje se veliki višak nafte na tržištu, ali je neizvesno da li će to oboriti cenu
Kao i uvek, postoji veliki jaz između onih koji očekuju rast cena nafte i onih koji predviđaju njihov pad. To nimalo ne čudi s obzirom na ogromnu neizvesnost u vezi sa geopolitičkom situacijom. Da li će primirje opstati? Da li će Rusija prihvatiti mirovni sporazum? Da li će ulaganja u venecuelansku naftnu industriju porasti i povećati proizvodnju?
Trenutno vodeće institucije koje izrađuju prognoze smatraju da će sledeće godine ponuda nafte znatno nadmašiti potražnju. To pokazuje i grafikon u nastavku (najnovije prognoze američke Uprave za energetske informacije – EIA i Međunarodne agencije za energetiku – IEA). Ove procene zasnivaju se na pretpostavci da će se proizvodnja i izvoz zemalja Persijskog zaliva u bliskoj budućnosti vratiti na nivoe pre izbijanja rata. To implicira da bi cene nafte sledeće godine mogle biti znatno niže čak i od nivoa koji su važili pre rata. Mada mnogi osporavaju takve prognoze.
Zagovornici rasta cena ističu više argumenata, među kojima je i to da je primirje između Sjedinjenih Država i Irana veoma krhko i da možda neće opstati. I to je sasvim opravdana procena. Takav razvoj događaja bi svakako doveo do viših cena, iako će način na koji se situacija bude odvijala – povremeni vazdušni napadi ili nastavak napada na tankere – odrediti koliko će cene porasti i koliko dugo će ostati na povišenom nivou. Nema sumnje da istoriju naftne industrije, naročito od 1973. godine, karakterišu česti poremećaji u snabdevanju.
Veliki višak
Pristalice viših cena takođe ukazuju na to da su IEA i druge institucije tokom većeg dela godine pre izbijanja rata govorile o velikom i rastućem višku ponude, koji je trebalo, ali nije, da značajnije obori cene. Grafikon u nastavku prikazuje bilans tržišta nafte koji je IEA projektovala početkom januara 2025. godine i stvarni razvoj događaja (prema proceni iz Izveštaja o tržištu nafte za januar 2026). IEA je na kraju procenila da je ponuda u 2025. premašila potražnju za 2,5 miliona barela dnevno. To je istorijski veoma veliki višak.
Međutim, uprkos tome, cene prošle godine nisu značajnije oslabile. Niti su komercijalne zalihe porasle u meri koja se očekivala. Grafikon u nastavku prikazuje kopnene zalihe zemalja OECD-a, odnosno zalihe koje su prijavljene IEA, a ne procenjene na osnovu satelitskih snimaka. One su porasle mnogo manje od očekivanog – za oko 130 miliona barela, odnosno približno 400.000 barela dnevno. Čak i ako se pretpostavi da su zalihe u zemljama van OECD-a porasle istom dinamikom (budući da je potražnja relativno slična), i dalje ostaje oko 1,5 miliona barela dnevno viška ponude koji nije moguće objasniti.
Skriveni bareli
Još 1998. godine Dejvid Knap iz IEA ovaj fenomen je nazvao „nestalim barelima“ (missing barrels), koje sam kasnije prozvao „Knapovi“. I tada je on najavio veliki kolaps cena. Ovoga puta, međutim, postoje znatno precizniji podaci o lokaciji naftnih zaliha zahvaljujući satelitima koji prate skladišne rezervoare izvan OECD-a, kao i tankerima koji služe kao plutajuća skladišta. To je omogućilo IEA da utvrdi kako se oko 300 miliona barela viška nalazilo u nafti pod sankcijama uskladištenoj u tankerima, dok je još oko 100 miliona barela, po svemu sudeći, kupila Kina za svoje strateške rezerve, što se pokazalo kao veoma dalekovid potez.
To objašnjava zašto su se cene prošle godine održale uprkos višku nafte na tržištu. Ponuda jeste premašila potražnju, ali najveći deo tog viška nije dospeo na tržište. Sa početkom američko-iranskog rata, te zalihe su puštene u promet i ublažile su šok u snabdevanju. Kina je, prema dostupnim podacima, smanjila uvoz za četiri miliona barela dnevno. Sjedinjene Države ublažile su sankcije na rusku naftu, omogućivši prodaju velikih količina. Kombinacija ova dva faktora nadoknadila je značajan deo neto gubitka na tržištu. Čak do 75 odsto količina koje izvoznici iz Persijskog zaliva nisu mogli da isporuče.
To pobija pojednostavljenu tvrdnju da se sadašnjim prognozama o višku ponude sledeće godine ne može verovati zato što su prošlogodišnje bile netačne. Barem kada je reč o njihovom uticaju na cene. Istovremeno, to ne znači da će višak ponude naredne godine automatski dovesti do snažnog pritiska na pad cena, jer nije izvesno da će sva ta nafta završiti na tržištu. Naravno, nemoguće je predvideti koliki deo bi mogao postati nafta pod sankcijama uskladištena u tankerima. To prvenstveno zavisi od razvoja rata u Ukrajini i odluka SAD o sankcijama Rusiji. Predvideti šta će učiniti Vladimir Putin ili Donald Tramp prevazilazi mogućnosti bilo koga.
Punjenje strateških rezervi
Međutim, zemlje članice IEA i Kina verovatno će kupovati značajne količine nafte kako bi obnovile svoje strateške rezerve. Malo je verovatno da će pokušati da tokom 2027. nadoknade celokupnu količinu. To bi iznosilo oko 800 miliona barela, odnosno više od dva miliona barela dnevno, čime bi se apsorbovalo približno polovina viška koji projektuje EIA i nešto više od trećine viška koji očekuje IEA. Ali čak i ako se pretpostavi da će te kupovine biti raspoređene tokom dve godine, one bi ipak odložile pojavu viška ponude na tržištu do kasnijeg dela sledeće godine.
Naravno, postoje i rizici koji bi mogli da ograniče ponudu. Među njima su mogućnost ponovnog izbijanja rata s Iranom ili makar produženog zatvaranja Ormuskog moreuza, nove američke sankcije Venezueli, gde proizvodnja raste, kao i poteškoće Rusije da se izbori sa ukrajinskim napadima na svoju naftnu infrastrukturu.
Istovremeno postoje i faktori koji bi mogli dodatno povećati ponudu. To uključuje nastavak rasta proizvodnje u Venecueli, potpuno obnavljanje proizvodnje u zemljama Persijskog zaliva i nešto veći izvoz iz Irana. Okončanje rata u Ukrajini i ukidanje sankcija Rusiji moglo bi dramatično promeniti situaciju, ali je takav ishod i dalje krajnje neizvestan.
Uloga Saudijske Arabije
Ipak, čini se veoma verovatnim da će sledeće godine doći do značajnog viška nafte. Iako će veliki deo tog viška verovatno završiti u strateškim rezervama država, a dodatne količine u plutajućim skladištima zbog sankcija, kako godina bude odmicala komercijalne zalihe će rasti, a pritisak na pad cena biće sve izraženiji. Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) mogla bi da reaguje, ali bi to gotovo sigurno značilo da bi najveći teret ponovo podnela Saudijska Arabija, jer je gotovo izvesno da Rusija neće pristati na nove proizvodne kvote. Istupanje Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEC-a i njihova namera da značajno povećaju proizvodnju mogli bi dodatno da obeshrabre Saudijsku Arabiju da sama održava cene. Naročito ako se očekuje da će višak ponude potrajati i tokom 2028. godine. Glasine da Irak razmatra sličan potez ili barem zahteva veću proizvodnu kvotu dodatno pojačavaju pritisak na OPEC i Saudijsku Arabiju.
Sve u svemu, izgleda verovatno da će višak ponude sledeće godine biti značajan. Ali će ga ublažiti državne kupovine i sankcije. To će odložiti pritisak na pad cena. Ipak, iskustvo iz 2025. verovatno se neće ponoviti. Naprotiv, raste verovatnoća da će se ponoviti scenario iz 2014. godine. Tada je Saudijska Arabija, suočena sa rastućim viškom ponude i nespremnošću drugih proizvođača da smanje proizvodnju, odlučila da se ne meša i dozvoli pad cena. To bi bila dobra vest za potrošače, ali bi naftna industrija bila izložena ozbiljnom finansijskom pritisku.
Majkl Linč, saradnik Forbes