Smrt iranskog predsednika može dugoročno uticati na tržište nafte
Pad helikoptera u Iranu rezultirao je smrću iranskog predsednika Raisija i njegovog tvrdokornog ministra spoljnih poslova, što bi moglo na kraju uticati na tržišta nafte ako dođe do promene u politici vlade.
Naravno, iranski predsednik je više ogledalo nego lampa, odražavajući želje ajatolaha Hamneija i to se neće promeniti. Međutim, novi izbori će povećati mogućnost domaćih previranja i potencijalno nekih političkih promena i promena u javnim politikama.
Iranski zakon zahteva nove izbore u roku od 50 dana, odnosno do kraja juna, i oni dolaze u vreme sve većih izazova za režim. Ekonomija je nastavila da posrće, uglavnom zbog lošeg upravljanja pogoršanog sankcijama. Veći deo ekonomije ostaje pod kontrolom Revolucionarne garde, koja je dosledno blokirala potrebne reforme i predstavlja značajnu političku silu iza kulisa. Rezultat toga je opadajući rial i inflacija iznad 50%, što podstiče pritužbe koje su pojačane nezadovoljstvom političkom i društvenom represivnošću režima.
Na površini, nije verovatno da će doći do značajnih promena u antiameričkom i antiizraelskom stavu režima, niti u njegovoj podršci proksi grupama u regionu, uključujući Hamas, Hezbolah i Hute. Ipak, vredno je napomenuti da je vlada već pozvala te grupe da umire svoje napade, barem protiv američkih snaga u regionu.
Odluka da se ne odgovori na nedavni izraelski napad, u suštini ‘proglasi pobeda i povuče’ kako kaže slogan iz ere Vijetnama, sugeriše da žele da smanje tenzije ili barem da ih ne povećavaju.
Teško je zamisliti da Iran dodatno ublažava svoju spoljnu politiku dok se izraelska kampanja u Gazi nastavlja, ali ako sukob počne da deeskalira, završavajući se prekidom vatre koji bi prerastao u dugoročno primirje, iranska vlada će imati mnogo više prostora za manevrisanje.
Tretiranje velikog napada dronovima i raketama na Izrael kao demonstracije snage režima moglo bi značiti da vlada smatra da ima pokriće za ublažavanje spoljne politike, što bi moglo stvoriti priliku za otvaranje prema Zapadu. Postizanje novog sporazuma o nuklearnom programu moglo bi dovesti do povećanja izvoza nafte i ublažavanja barem dela ekonomskog pritiska na režim.
Od lidera, sada i novog predsednika, ne može se očekivati da budu umereni, s obzirom na političku moć konzervativaca, predvođenih ajatolahom Hamneijem. Neizvesnost se vrti oko toga u kojoj meri bi ih javni pritisak mogao naterati da ublaže društvene restrikcije i pokušaju da smanje ili ukinu sankcije. Novi krug lažnih izbora mogao bi značiti apatiju javnosti, ali mogao bi i izazvati veći bes prema režimu. Represija je uglavnom utišala prošle proteste, ali pritisak na vladu verovatno će se povećati, a ne smanjiti, i reforme bi mogle izgledati kao bolji put ka opstanku režima.
Kratkoročno, nemiri bi mogli da znače prekid u snabdevanju naftom, posebno ako prerastu u akcije radnika na naftnim poljima, kao što se desilo tokom iranske revolucije 1979. godine. Čak i ako snabdevanje ne bude odmah pogođeno, veliki protesti i nemiri bi povećali sigurnosnu premiju na naftu, s obzirom na strahove da bi snabdevanje moglo biti pogođeno ili da bi režim mogao izazvati nasilje negde u regionu kao distrakciju.
Dugoročno, optimističan scenario bi značio preoblikovanje režima u nešto što je više odgovorno prema javnosti, više zainteresovano za ekonomski rast i bolje odnose sa Zapadom. Naravno, režim je uglavnom izbegavao takav put tokom protekle četiri decenije, ali kako kažu, ništa se ne menja dok se ne promeni.
Na kraju, uticaj na cene nafte je kratkoročno bullish (pozitivan), dugoročno bearish (plašljiv), ali kada će taj dugoročni trenutak doći, ostaje najveće pitanje.
Majkl Linč, saradnik Forbes