Tokovi nafte će ostati neizvesni uprkos sporazumu i otvaranju moreuza
Pre nekoliko godina, u jednom članku Roberta Vajnera sa Univerziteta Džordž Vašington, govorilo se o tržištu fjučersa na naftu. To tržište bilo je aktivno u Pensilvaniji u prvim godinama razvoja naftne industrije. Trgovci bi se okupljali oko telegrafskog uređaja i reagovali na svaku vest o uspešnom naftnom izvoru ili o bušotini čiji je učinak opadao. U poslednje vreme imam utisak da je situacija slična. Jedina razlika je u tome što ljudi sada reaguju na objave predsednika SAD na društvenim mrežama. I to po pravilu: „kupuj nakon agresivnog tvita, prodaj nakon pomirljivog“.
Sada će cene verovatno oscilirati u zavisnosti od izveštaja o prolasku tankera kroz moreuze. To će se tumačiti kao pokazatelj toga koliko brzo se brodski transport vraća na nivoe pre rata. Mnogi smatraju da će oporavak biti spor. Razlozi su sledeći:
- mine moraju biti uklonjene;
- brodari mogu biti nevoljni da „testiraju vode“ (figurativno rečeno);
- postoji mogućnost da Izrael i Hezbolah nastave sukob, što bi moglo da natera Iran da pauzira svoje „otvaranje“.
Dogovor bi lako mogao da propadne
Pre svega, postoji velika mogućnost da sporazum propadne. U tom slučaju bi cene nafte mogle naglo da porastu. Upozorenja industrije o niskim i opadajućim zalihama treba shvatiti ozbiljno, iako su napori da se ublaže posledice zatvaranja moreuza odložili, ali ne i uklonili, trenutak suočavanja sa problemom. Neslaganja oko uslova sporazuma ili nastavak borbi u Libanu mogli bi da odlože njegovo potpisivanje i/ili sprovođenje.
Međutim, pod pretpostavkom da sporazum bude potpisan i da u početku deluje kao da se poštuje, cene bi trebalo da ostanu relativno niske, ali će i dalje reagovati na sve poteškoće koje tankeri budu imali prilikom izlaska iz Persijskog zaliva.
Brodovi bi u početku mogli da izlaze veoma sporo, što bi podiglo cene. Čak i manji napadi na brodove, koje bi eventualno mogli da izvedu odmetnuti elementi Iranske revolucionarne garde (IRGC) u Iranu, mogli bi da smanje broj prevoznika spremnih da rizikuju prolazak. Naročito, ako prvi pokušaji tranzita ne budu uspešni. S druge strane, rani uspesi bi ohrabrili druge brodare i olakšali ignorisanje kasnijih sporadičnih napada. Time bi cene nafte ostale umerene.
Saobraćaj kroz moreuz bi mogao da bude usporen
Uklanjanje podvodnih mina usporilo bi ponovno otvaranje moreuza, ali izgleda da je značaj tog problema prenaglašen. Postoje navodi da su Iranci postavili veliki broj mina, a kruže i glasine da su SAD neke od njih uklonile. Ipak, ključna činjenica je da nijedan od više od stotinu brodova koji su prošli tim putem nije sa sigurnošću naišao na minu. Čini se da su neka plovila oštećena bespilotnim podvodnim vozilima. Ako je to zaista slučaj, onda mine ne moraju nužno biti uklonjene da bi se tranzit nastavio. Dovoljno je da Iranci obustave aktivne napade.
Takođe, nema sumnje da bi saobraćaj kroz moreuz mogao biti usporen ako previše brodova krene istovremeno ka izlazu. To u početku nije verovatno, ali zagušenje bi moglo da odloži povratak na predratni nivo tranzita. Sva nafta koja je sada zarobljena u Zalivu neće izaći odjednom. To će se desiti u rastućim količinama. Pitanje je da li će i kada tokovi značajno premašiti predratne nivoe ostaje otvoreno i to će odrediti koliko brzo će se zalihe širom sveta ponovo popuniti. Međutim, vreme plovidbe bi trebalo da se skrati kako se zapadnoatlantska nafta u Aziji zamenjuje bližom naftom iz Zaliva.
Tržište nafte se neće vratiti u ravnotežu pre narednog kvartala
Ja sam optimističniji od mnogih u pogledu sposobnosti proizvođača da vrate snabdevanje na predratni nivo pre nego kasnije. Spoljni analitičari često preuveličavaju inženjerske izazove i potcenjuju sposobnost inženjera da ih prevaziđu. Ipak, čak i ako dođe do početnog naleta nafte iz Zaliva dok tankeri napuštaju luke i dok se kopnena skladišta pune brodovima koji ulaze, globalno tržište nafte se neće nužno vratiti u ravnotežu pre narednog kvartala, a kamoli obnoviti zalihe.
To delimično zavisi od toga da li će iranska nafta sada biti puštena u promet, što izgleda da je dogovoreno ako su izveštaji tačni. Iran ima velike količine nafte u skladištima koje bi mogle da ublaže globalnu oskudicu i trebalo da može da dostigne predratne nivoe proizvodnje i izvoza u kratkom roku. Neki veruju da su zatvorili naftna polja i da treba očekivati kašnjenja u obnovi proizvodnje. Drugi tvrde da su nastavili da proizvode za skladištenje, što znači da ne bi trebalo očekivati kašnjenja. Narednih nekoliko nedelja bi trebalo da razjasni ovu dilemu.
Iako će obnavljanje zaliha biti sporo, barem tokom ostatka leta, one ne moraju da dostignu predratne nivoe koji su bili prilično visoki – iako je veliki deo toga bila sankcionisana nafta koja se nalazila na tankerima. Zalihe su i dalje iznad postpandemijskih nivoa; državne rezerve će morati da se obnavljaju, ali se pretpostavlja da će to biti odloženo dok ponuda ponovo ne uđe u suficit (pod pretpostavkom ekonomski racionalnog ponašanja vlada, naravno).
Kako cene reaguju na naftne zalihe
Takođe, postoji velika razlika u tome kako cene reaguju na zalihe: da li je važniji trend ili nivo? Drugim rečima, niske zalihe koje su u porastu mogu biti „medveđi“ signal (pad cena), posebno ako postoje indikacije da će taj rast da se nastavi. To bi bio scenario u narednim mesecima ako moreuz ostanu otvoren. Ipak, niske ali rastuće zalihe možda neće gurati cene naviše, ali bi trebalo da im drže određeni „pod“ sve dok se ponovo ne uspostavi obilje, što je još mesecima daleko.
Na kraju, kada se analiziraju kretanja cena nafte, važno je imati na umu da ih ne pokreću fundamentalni faktori sami po sebi, već očekivanja trgovaca. Očekivanja su pod uticajem fundamentalnih faktora, ali u ovom slučaju, ako trgovci veruju da će sporazum opstati i da će moreuz ostati otvoren, oni će pratiti svaki signal koji ukazuje na to koliko nafte zaista teče (podaci u skoro realnom vremenu), ali i koliko će je verovatno tek biti. Nestabilan sporazum ili oprezni brodari mogli bi ponovo da poguraju cene naviše. S druge strane, ako brodari generalno potvrde da su dovoljno sigurni u bezbednost svojih brodova, cene se možda neće ni pomerati.
Zbog toga će cene nafte verovatno ostati veoma nestabilne, reagujući na svaku izjavu iz Teherana i Vašingtona, na pritužbe o (ne)poštovanju dogovora, na vojne poteze u Libanu sa bilo koje strane, izveštaje o napadima ili pretnjama tankerima u moreuzu, ali posebno na podatke o količini nafte koja se proizvodi u Zalivu i broju tankera koji ga napuštaju. Vidimo određeni pomak ka stabilizaciji, ali još uvek nismo van opasnosti.