Zašto profitabilne rafinerije zatvaraju pogone
Jedan od argumenata koji sam tokom nedavnog skoka cena dizela više puta čuo jeste da su sami prerađivači stvorili ovaj problem jer su zatvarali rafinerije. Hajde da razmotrimo tu tvrdnju. Sjedinjene Države su početkom 2020. imale 135 rafinerija koje su mogle da rade. Do januara 2026. godine, prema podacima Uprave za energetske informacije (EIA), taj broj je pao na 130. Rafinerijski kapacitet je takođe smanjen, sa rekordnih gotovo 19 miliona barela dnevno početkom 2020. godine na oko 18,2 miliona barela dnevno početkom ove godine. Od tada je kompanija Valero stavila van funkcije svoju rafineriju Benisija u Kaliforniji, čime je kapacitet dodatno smanjen.
Ali postoji važna razlika između tvrdnje da je zatvaranje rafinerija smanjilo ponudu na tržištu i tvrdnje da su vlasnici rafinerija namerno zatvarali profitabilna postrojenja kako bi stvorili nestašicu. To su dve potpuno različite tvrdnje.
Prva je tačna. Druga uglavnom predstavlja pogrešno shvatanje načina na koji rafinerije posluju.
Jednostavna analogija
Zamislite da posedujete lanac restorana sa 10 lokacija. Devet ostvaruje visoku profitabilnost. Deseta jedva posluje na pozitivnoj nuli i povremeno posluje sa gubitkom. Uz to, potrebna joj je velika rekonstrukcija koja bi mogla da košta milione dolara, a čak i nakon tog ulaganja niste sigurni da bi ta lokacija ostvarivala prihvatljiv prinos.
Vaša ugostiteljska kompanija u celini može biti veoma profitabilna. Ali to ne znači da je i deseti restoran dobra investicija.
Možete koristiti profit ostalih devet lokacija kako biste nastavili da subvencionišete tu lokaciju. Ili možete da je zatvorite i taj kapital uložite negde gde su izgledi bolji. Većina kompanija na kraju izabere ovo drugo.
Sa rafinerijama je veoma slično, samo što su iznosi dramatično veći. Rafinerija može zahtevati stotine miliona, pa čak i milijarde dolara za održavanje, usklađivanje sa ekološkim propisima, unapređenja i periodične remonte. Njena ekonomika zavisi od lokacije, vrste sirove nafte koju može da prerađuje, proizvoda koje može da proizvodi, njihove vrednosti na tržištu na kojem posluje, kao i efikasnosti samog postrojenja.
Za kompaniju kao što su Maraton Petroleum, Valero ili Filips 66 relevantno pitanje nije: „Da li naša kompanija zarađuje novac?“, već: „Da li ulaganje još jednog dolara u ovu konkretnu rafineriju donosi prihvatljiv prinos?“.
Šta je zapravo zatvoreno?
Zatvaranja rafinerija tokom poslednjih nekoliko godina pokazuju koliko se okolnosti mogu razlikovati.
Najveći nedavni gubitak bio je postrojenje kompanije Philadelphia Energy Solutions, kapaciteta oko 335.000 barela dnevno. Ali njegova istorija je poučna. Kompanija Sunoko je još 2012. odlučila da se povuče iz poslovanja sa tom rafinerijom. Postrojenje je spaseno kroz zajedničko ulaganje sa privatnom investicionom kompanijom Karlajl grup. Ta vlasnička grupa podnela je zahtev za stečaj 2018. godine, nakon čega je kontrola uglavnom prešla na bivše poverioce. Rafinerija je nastavila da se bori sa velikim dugom i strukturnim nedostacima, pre nego što su je veliki požar i eksplozija u junu 2019. konačno gurnuli preko ivice.
Drugim rečima, nije reč o slučaju u kojem je uspešna rafinerija zatvorena kako bi se smanjila ponuda. Više vlasnika i investitora pokušavalo je godinama da održi postrojenje. Požar je bio konačni udarac operaciji koja je već pokazala da ima trajne probleme sa ostvarivanjem adekvatnog prinosa.
Tokom pandemije, kolaps potražnje za gorivom doveo je do još nekoliko zatvaranja. Kompanija Maraton zatvorila je rafineriju Martinez u Kaliforniji, kapaciteta 161.000 barela dnevno, kao i znatno manju rafineriju Galup u Novom Meksiku. Holi Frontijer je obustavio preradu nafte u svom postrojenju u Šajenu, u Vajomingu. Nekoliko tih lokacija kasnije je pretvoreno u postrojenja za proizvodnju obnovljivog dizela, umesto da jednostavno nestanu kao industrijski objekti.
Nije vredno ulaganja
Rafinerija Alajens kompanije Filips 66 u Luizijani, kapaciteta 256.000 barela dnevno, još je jedan poučan primer. Uragan Ida je 2021. teško poplavio postrojenje. Filips 66 je procenio mogućnost njegove obnove, ali je rukovodstvo zaključilo da potrebna investicija nije opravdana i pretvorilo je lokaciju u terminal. Kompanija nije uništila zdravu rafineriju kako bi stvorila nestašicu. Odlučila je da ne ulaže dodatni veliki kapital u teško oštećeno postrojenje.
U novije vreme, Lajondel Basel je 2025. okončao preradu nafte u svom postrojenju u Hjustonu, kapaciteta 264.000 barela dnevno, u okviru šire strateške odluke da napusti rafinerijski biznis i kapital usmeri drugde. Filips 66 je kasnije iste godine obustavio preradu sirove nafte u svojoj rafineriji u Los Anđelesu, kapaciteta 139.000 barela dnevno. Naveli su da je dugoročna održivost postrojenja postala neizvesna usled promena tržišnih uslova.
To nisu identične priče. Neke rafinerije su bile oštećene. Neke su bile stare ili na granici rentabilnosti. Neke su pretvorene u postrojenja za proizvodnju obnovljivih goriva. Druge se više nisu uklapale u strategiju vlasnika. Upravo to treba očekivati u konkurentnoj industriji koja obuhvata postrojenja različite starosti, konfiguracije i ekonomskih karakteristika.
Manje rafinerija ne znači nužno mnogo manji kapacitet
Postoji još jedan razlog zbog kojeg samo brojanje rafinerija može da zavara. Podaci EIA pokazuju dramatičan dugoročni pad broja američkih rafinerija. Početkom 1980-ih bilo ih je više od 300, u poređenju sa svega 130 početkom 2026.
Ipak, kapacitet prerade u SAD nije značajno smanjen. Razlog je to što su moderne rafinerije postale mnogo veće, dok su postojeća postrojenja više puta proširivana. EIA, na primer, navodi da je rafinerija kompanije Maraton u Garivilu, u Luizijani, otvorena 1977. sa kapacitetom od oko 200.000 barela dnevno. Danas može da preradi više od 600.000 barela dnevno. Ekson Mobil je, slično tome, 2023. završio veliko proširenje svoje rafinerije u Bomontu.
Pored toga, EIA navodi da su manja proširenja preostalih rafinerija delimično nadoknadila oko 400.000 barela dnevno kapaciteta izgubljenih zatvaranjem postrojenja Lajondel Basel Hjuston i Filips 66 Los Anđeles tokom 2025.
Dakle, industrija nije jednostavno počela da demontira kapacitete za preradu u SAD. Istovremeno je koncentrisala proizvodnju u većim i generalno konkurentnijim postrojenjima.
Kalifornija je izuzetak koji treba pratiti
U Kaliforniji zatvaranje rafinerija postaje znatno ozbiljnije pitanje. Filips 66 je zatvorio svoju rafineriju u Los Anđelesu 2025. godine. Valero je ovog aprila završio stavljanje van funkcije svoje rafinerije Benisija. Ta dva postrojenja zajedno su činila oko 17% kapaciteta prerade u Kaliforniji pre zatvaranja.
Kalifornija je posebno ranjiva zato što je njeno tržište goriva relativno izolovano. Za razliku od većeg dela zemlje, Kalifornija nije povezana velikim naftovodima za transport rafinisanih proizvoda sa ogromnim rafinerijskim centrom na obali Meksičkog zaliva. Država takođe koristi specifične standarde za benzin. To ograničava broj spoljnih rafinerija koje mogu brzo da nadomeste izgubljenu proizvodnju.
To znači da zamensko gorivo sve češće mora da stiže tankerima, često iz Azije. EIA je posebno upozorila da zbog toga zatvaranje rafinerija može imati mnogo veći uticaj na cene u Kaliforniji nego gubitak istog kapaciteta duž obale Meksičkog zaliva.
Ali čak i Kalifornija pokazuje zašto visoke lokalne cene goriva ne znače nužno da je svaka rafinerija atraktivna investicija. Vlasnici rafinera u toj saveznoj državi suočavaju se sa visokim operativnim i regulatornim troškovima, dok je dugoročna potražnja za naftom pod pritiskom zbog električnih vozila, povećanja energetske efikasnosti i politika koje podstiču obnovljiva goriva. Vlasnik koji odlučuje da li da uloži stotine miliona dolara u staru rafineriju mora da gleda dalje od trenutnih marži u preradi i da razmotri kako će to tržište izgledati za 10 ili 20 godina.
Zašto ne zatvarati rafinerije da bi se podigle cene?
Postoji i osnovni ekonomski problem sa idejom da bi pojedinačna kompanija namerno zatvorila veoma profitabilnu rafineriju samo da bi povećala cene goriva.
Ako bi Valero zatvorio potpuno ispravnu rafineriju koja proizvodi 200.000 barela dnevno, ponuda goriva bi se donekle smanjila, a marže u preradi bi mogle da porastu. Ali Ekson Mobil, Maraton, Filips 66 i svi ostali vlasnici rafinerija takođe bi imali koristi od tih viših marži. Valero bi, u međuvremenu, žrtvovao profit koji bi ostvarivao preradom 200.000 barela dnevno iz sopstvene rafinerije.
To nije naročito privlačna strategija. Kompanija generalno više zarađuje ako radi profitabilnu rafineriju nego ako je zatvori i nada se da će smanjenje nacionalne ponude dovoljno povećati marže da nadoknadi sav profit od proizvodnje kojeg se odrekla.
To, međutim, ne znači da zatvaranje rafinerija nema uticaj na cene. Očigledno je da ga ima. Svako zatvaranje smanjuje višak kapaciteta u sistemu i čini tržište nešto ranjivijim kada se dogodi nešto neočekivano. A danas se mnogo toga događa neočekivano.
Prekidi rada ruskih rafinerija, napadi povezani sa ratom u Ukrajini, poremećaji širom Bliskog istoka i ograničenja izvoza goriva istovremeno su uklonili značajne količine dizela sa svetskih tržišta. Sa manjim brojem marginalnih rafinerija koje mogu da nadoknade taj manjak, takvi poremećaji mogu da dovedu do većih skokova cena.
Šira slika
Razumno je pitati zašto profitabilne kompanije iz rafinerijske industrije zatvaraju rafinerije, naročito kada potrošači plaćaju rekordne cene dizela. Ali profitabilnost kompanije i profitabilnost pojedinačne rafinerije nisu ista stvar. Kompanija može biti veoma profitabilna, a da istovremeno poseduje rafineriju koja je stara, neefikasna, loše pozicionirana, oštećena, suočena sa velikim potrebama za kapitalom ili jednostavno nesposobna da ostvaruje adekvatan prinos.
Zatvaranje rafinerija u SAD od 2020. godine smanjilo je rezervni kapacitet sistema, a Kalifornija se posebno suočava sa sve većim problemima kako nestaje još kapaciteta za preradu. Ta zatvaranja zaslužuju pažnju jer je manje fleksibilan sistem prerade ranjiviji na sledeći poremećaj u snabdevanju.
Ali to se veoma razlikuje od zaključka da vlasnici zatvaraju dobre, profitabilne pogone samo da bi namerno stvorili nestašicu. Objašnjenje je mnogo manje zlokobno: kompanije na kraju prestaju da ulažu novac u imovinu koja ne donosi dovoljno novca.
Robert Rejprijer, saradnik Forbes