Zašto SAD neće „dobiti“ venecuelansku naftu: Lekcije iz Iraka

Dok SAD pojačava politički pritisak na režim Nikolasa Madura, uključujući i pretnje kopnenom intervencijom navodno usmerenom na fabrike narkotika, neki posmatrači tvrde da je glavni cilj američke administracije da na neki način preuzme ogromne venecuelanske rezerve nafte. Ili bar dobije pristup njima.

Nesporno je da je Venecuela bogata naftom, sa oko 300 milijardi barela rezervi (uglavnom teške nafte iz pojasa Orinoko). I nesporno je da su političari u Vašingtonu, kako u vlasti tako i van nje, toga svesni. Sugestija venecuelanskog predsednika Madura da bi SAD mogle da dobiju „dominantan udeo“ u naftnom i rudnom bogatstvu njegove zemlje dobro se uklapa u ovu naraciju. Ipak, SAD tu ponudu nisu prihvatile.

Ako se napravi korak unazad, mora se reći da Madurov režim nije legitiman. Sam je proglasio pobedu (bez ikakvih dokaza) na izborima koji se univerzalno smatraju nameštenim. Vlada je despotska. Često nasilno guši slobodu govora i gotovo je u potpunosti uništila domaću ekonomiju kroz klijentelizam, kleptokratiju i socijalističke politike. Američka administracija s pravom teži promeni režima iz principijelnih razloga, nezavisno od bilo kakvih ekonomskih podsticaja.

Masovna korupcija

Ekonomska devastacija rezultat je politike Madurovog prethodnika Uga Čavesa. Čaves je nacionalizovao velike delove privrede i stavio ih pod vojnu kontrolu, verujući da može dekretom da obuzda inflaciju. Kontrole valuta dodatno su pogoršale situaciju. Omogućile su masovnu korupciju, jer su kompanije i/ili pojedinci nudili usluge i povlastice u zamenu za pristup devizama po subvencionisanim kursevima. Milioni ljudi su napustili zemlju, bežeći ne samo od političke represije već i od ekonomske katastrofe koja je usledila. Nekoliko prethodnih američkih administracija pokušavalo je da pregovorima izdejstvuje političke reforme i uklanjanje postojećeg režima, ali bez uspeha.

U mnogo čemu, slika podseća na Irak Sadama Huseina. I postoji velika verovatnoća da bi promenu režima pozdravila ogromna većina stanovnika, izuzev onih koji imaju koristi od postojećeg stanja. Za razliku od Iraka, politički raskol u Venecueli nije verske prirode. On je pre svega klasni, tako da se ne bi trebalo očekivati pobuna kakva je viđena u Iraku nakon pada Huseina.

Iračka nafta u neograničenim količinama

Ako SAD ipak uspeju da uklone Madura, da li će „dobiti“ venecuelansku naftu? Ako se pod tim podrazumeva mogućnost da je kupuju – da, to neće biti problem. Pad Huseinovog režima nije značio da su SAD „dobile“ iračku naftu. Danas možemo da kupujemo iračku naftu u neograničenim količinama, baš kao i naftu iz drugih zemalja. SAD su 2024. uvozile 260.000 barela dnevno iz Iraka. Verovatno preko kompanija koje su želele da iskoriste razlike u kvalitetu nafte, a ne zato što je ta nafta na neki način „stečena“ zahvaljujući ulozi SAD u rušenju Huseinovog režima.

Svaki zamislivi postmadurovski režim svakako bi bio spreman da prodaje svoju tešku naftu američkim rafinerijama, koje su projektovane da optimizuju preradu niskokvalitetnih sirovina. Servisne kompanije poput Haliburtona verovatno bi rado preuzele poslove obnove zapuštenih venecuelanskih naftnih polja. Naročito imajući u vidu da je američko tržište naftnih usluga trenutno prilično slabo.

Željni da iskoriste prilike

Međutim, ideja da bi Venecuela mogla da prenese vlasništvo nad svojim rezervama nafte na SAD, ili konkretnije na američke naftne kompanije, ne bi prošla. Nijedna vlada koja želi da deluje legitimno ne bi želela da se izloži nacionalističkoj opoziciji ostavljajući utisak da rasprodaje nacionalno nasleđe. Mnogo je verovatnije da bi takva vlada pozvala strane kompanije da učestvuju na tenderima za projekte obnove postojećih polja, koja su zapala u loše stanje zbog nedostatka sredstava i stručnog kadra. To je slično onome što se dogodilo u Iraku. On je, nakon niza kašnjenja uglavnom uslovljenih sporovima između političkih blokova, ne samo vratio proizvodnju na nivoe pre rata, već je počeo da obara nove rekorde.

Bez sumnje, mnogi su željni da iskoriste prilike koje će Venecuela posle Madura ponuditi. Međutim, većina će biti oprezna zbog političkih rizika koje to nosi. Čak i ako novi režim bude stabilan, to možda neće odmah biti očigledno. A ukoliko nova vlast odluči da prepiše naftno zakonodavstvo i redizajnira ugovore sa operaterima, to bi stvorilo dodatna kašnjenja (kao što se dogodilo u Iraku). U idealnom slučaju, novi režim bi se vratio reformama „apertura“ iz sredine devedesetih. Naročito zato što bi to otvorilo prostor za ulaganja privatnog sektora iz Venecuele, uključujući mnoge stanovnike zemlje sa bogatim iskustvom u upravljanju naftnim poljima, koji su pobegli tokom Čavesovog režima.

Da li su SAD imale koristi od povećane ponude nafte iz Iraka nakon pada Huseina? U smislu da su globalna tržišta bila bolje snabdevena, a cene samim tim umerenije – da. Iako bi se taj uticaj morao oceniti kao umeren. Na kraju krajeva, Irak je uspeo da poveća proizvodnju za dva miliona barela dnevno u odnosu na predratni nivo. Američka proizvodnja nafte iz škriljaca danas iznosi oko devet miliona barela dnevno.

Novi režim mogao bi da ponovi uspeh iz devedesetih

Novi venecuelanski režim, sa političkom klimom i zakonima naklonjenijim investicijama, mogao bi da ponovi uspeh iz devedesetih. Tada je, uprkos navodno „zrelom“ resursnom bazenu, proizvodnja porasla za milion barela dnevno u roku od pet godina. Ako bi se to dogodilo u trenutku kada su tržišta nafte uglavnom zasićena, a rast tražnje mlak, postojala bi mogućnost izbijanja još jednog cenovnog rata, kao 1998. godine. Nažalost, deluje verovatnije da bi nova vlada bila toliko podeljena i nesigurna da bi joj bilo teško da preduzme čak i najočiglednije, ekonomski racionalne korake.

Pre dve decenije smatrao sam da će Irak, sa očajničkom potrebom za prihodima i ogromnim naftnim resursima, zasigurno krenuti u obnovu, a zatim i povećanje proizvodnje nakon Drugog zalivskog rata. Ali sam drastično potcenio sposobnost političara da odugovlače i svađaju se. Venecuela ne bi trebalo da ima stepen razdora kakav je postojao u Iraku posle Huseina, ali oslanjati se na to da će političari delovati brzo i razumno nije uvek mudro.

Najbolji mogući ishod za sve čini se da je mirna promena režima uz ekonomske i političke reforme, uključujući regulativu u oblasti nafte sličnu reformama iz devedesetih, koje bi omogućile obnovu nacionalne naftne industrije. Ne samo da bi zemlja imala koristi od prihoda od nafte, već bi i globalna ekonomija profitirala od dodatne ponude. Nažalost, postoji i mogućnost da sadašnji režim zadrži vlast, na štetu svih osim onih koji su na vlasti.

Majkl Linč, saradnik Forbes