INTERVJU Branimir Jovanović: Nije EXPO glupost, treba kritikovati korupciju i krađu na tom projektu

Srbija se trenutno nalazi na 41,7 odsto proseka Evropske unije kada je reč o životnom standardu. Za njegovo dostizanje potrebno joj je 35 godina. Istovremeno, prosek plata može dostići za 26, ali zato penzija ovim tempom rasta nikada. Ovo su samo neki od nalaza istaživanja o konvergenciji Srbije i Zapadnog Balkana ka nivou životnog standarda EU koje je Bečki institut za međunarodne ekonomske studije radio sa lokalnim partnerima u šest zemalja regiona.

Forbes Srbija razgovarao je sa Branimirom Jovanovićem, ekspertom ovog Instituta, o budućnosti Srbije u ili izvan EU, trenutnoj političkoj krizi, EXPO 2027, Generalštabu, sankcijama NIS-u, promenama ekonomskog modela…

Srbija u EU ili izvan nje

U istaživanju pominjete godine približavanja Srbije i regiona EU, u različitim scenarijima. Od statusa quo, preko faznog pristupanja do punopravnog članstva koje dosta skraćuje godine dostizanja proseka Unije. Ipak, zavisi li članstvo samo od Srbije?

Fazno pristupanje koje ne podrazumeva članstvo, ali podrazumeva pristup budžetu i fondovima EU kao da ste član, to ne zavisi od Srbije već od EU. Ne postoji kao priznat model i Srbija tu nema moć. Može da lobira i to se već radi, ali to nije pod njenom kontrolom.

A što se tiče punopravnog članstva, moj stav je da Srbija može da uđe u EU čak i sa Albanijom i Crnom Gorom, samo da to želi. Ali ona to trenutno ne želi. I nije to pitanje samo Kosova, kao što se ovde predstavlja, jer nisam čuo nikoga do sada da traži da Srbija eksplicitno prizna Kosovo. Ono što se traži jeste da se normalizuju odnosi i da se ne blokira Kosovo u njegovim integracijama. Na to se Srbija zapravo već obavezala Briselskim sporazumom još pre više od 10 godina.

Dakle, Kosovo nije kočnica za ulazak u EU. Drugi su razlozi u pitanju. Ako Srbija uđe u EU ona više neće moći da ima odnose sa Rusijom kao sada. Moraće da uvede sankcije, a time i da naruši odnose sa Rusijom. Drugo, moraće da sprovede reforme u vezi sa korupcijom i vladavinom prava koje nisu popularne. To praktično za vlast znači da mora da iseče granu na kojoj sedi. Zašto bi onda ušla u EU? I ovako joj je dobro. Uzima novac iz IPA fondova, francuski rafali, nemačke investicije, krediti i ulaganja iz Kine, ruski gas… Sede na pet stolica i to im je komotno.

Srbiji se ne toleriše što je Bugarskoj i Rumuniji

Ali činjenica je i da EU ne gleda na proširenje kao ranije.

EU se ne protivi širenju, ali nema ni entuzijazma u vezi sa tim. Kao što je bilo pre 20 godina. Priča se u tom smislu promenila, ali ne mislim da se iko protivi. EU ne želi da napravi Srbiji ustupak, kao što je uradila Rumuniji i Bugarskoj. Taj ustupak za Srbiju ne važi. I to jeste činjenica.

Prosto, Bugarskoj i Rumuniji je to učinjeno zbog geopolitike, Crnog Mora, straha od ruskog uticaja. Srbija nema tu poziciju, njoj se ne želi gledati kroz prste.

Protesti i uticaj na ekonomiju

Srbija je poslednjih godinu dana u političkoj krizi. Vlast tvrdi da to negativno utiče na ekonomiju, pa i na rast i strane investicije. Je li to tačno?

Moj stav je da je glavni faktor ovog usporavanja globalno stanje. Domaća politička kriza naravno utiče, kao što utiče na sve segmente društva. Pa utiče na sport i domete košarkaške reprezentacije, a ne na ekonomiju. Ali ne toliko. Rekao bih da su globalni faktori 80 odsto, a domaći 20. Zašto? Ako se pogleda struktura rasta Srbije u prvoj polovini ove godine, vidi se da je BDP usporio sa četiri na dva odsto. Pale su investicije za gotovo 50 odsto, ali to je jedina komponenta koja je pala. I to strane investicije. Međutim, one su u Severnoj Makedoniji pale više nego u Srbiji, a ona nema političku krizu i studentske proteste.

Kada se pogleda na globalnom nivou, strane investicije su pre 15 godina iznosile pet odsto svetskog BDP-a danas su manje od jedan odsto. Investitori su uzdržani zato što ne znaju šta da očekuju. Kakva će biti situacija sa američkim sankcijama zbog Rusije, šta će Tramp odlučivati u vezi sa carinama… Pale su investicije i iz Kine. Ni Kinezi ne znaju da li vredi ovde investirati, i zbog trgovinskog rata i zbog odnosa među velikim silama. Srbija je i dalje atraktivna destinacija, troškovi su ok, privreda je solidna, ali problem je globalni trend deglobalizacije.

Tramp i globalizacija

Pomenuli ste deglobalizaciju. Da li je ovo definitivan kraj globalizacije kao što se veruje u delu javnosti?

Ne mislim to. Deglobalizacija je otpočela od Svetske ekonomske krize, ali je sa Trampom praktično doživela vrhunac. Ali stvari će se normalizovati kada on ne bude više predsednik. Globalizacija se stalno menjala, menjaće se i ubuduće. Ipak, ne verujem u njen kraj, u nekom obliku će sigurno postojati. Možda ne u ovom kao do sada, jer ona je donela veliko raslojavanje i globalnu nejednakost.

U Srbiji se dosta govori u poslednje vreme o kraju modela rasta zasnovanog na stranim investicijama i javnim radovima. Da li će i kada taj model biti potpuno iscrpljen i šta su onda posledice?

Model može da opstane, ali neće davati rezultate. Može Vlada još uvek da privlači strane investicije i da snažno investira u infrastrukturu, ali to neće donositi rezultate kakve je donosilo ranije. Stope rasta neće biti četiri odsto ili više nego dva. I dva odsto je rast i neko može reći da je to sasvim dovoljno. Ali nije za Srbiju. Da bi se osetio rast životnog standarda i boljitak za sve građane taj rast mora biti znatno veći. Rast nije sam sebi svrha, već treba da donese bolji život, bolje usluge, bolje zdrastvo…

Podržavati domaće je važno

Zašto u Srbiji privatni domaći investitori ne ulažu više? Ne veruju u sopstvenu državu ili nemaju kapital?

Ne želi vlast, jer je to političko pitanje. Ako imate jake domaće privrednike, onda više rizikujete da oni imaju politički upliv i uticaj. Kada radite sa stranim investitorima vi se lako dogovorite. Ja tebi niske poreze i subvencije, a tvoje je da se ne mešaš u politiku. Ali sa domaćim nije tako. Oni mogu imati i političke ambicije i svakako veći interes da se mešaju u politiku. Mislim da je to glavni razlog.

Valjda ima nešto i u tome što oni ipak žive ovde, nisu tu samo da bi ostvarili profit i izneli ga iz zemlje?

To i jeste ključna prednost domaćih privatnih investicija. Ne samo da žive ovde, oni slabije iznose profit. Mogu u švajcarske banke, ali retki su ti koji to rade. Dakle, imaju veći interes da profit reinvestiraju u svojoj zemlji. Ali uvek mogu imati i političke ambicije, ako prerastu biznis i žele da se oprobaju u politici. To je u poslednje vreme popularno u mnogim zemljama.

A trenutna vlast ne želi konkurenciju nego monopol na politička dešavanja. Ne mislim da ova vlast želi da promeni bilo šta. Ali ako je ovo vreme nekih promena i dolaska nove političke garniture, bilo to da je to neki SNS 2.0 ti novi moraju da izvuku pouke. Mora se promeniti model.

Industrijska politika doživljava renesansu

Šta je preduslov za veće privatne investicije? Bolji poslovni ambijent kako se često govori ili nešto drugo?

Industrijska i inovacijska politika. Postoji jedan rad stručnjaka MMF-a Šerifa i Hasanova nazvan The return od the policy that shall not be named ili povratak politike koja se ne sme imenovati. I rad govori o renesansi industrijske politike ili njenom procvatu nekon 30 godina zabrane.

Ne sme se imenovati jer podseća na komunizam i plansku privredu?

Da. Nije se poslednjih 30 godina smelo progovoriti jer podseća na komunizam. Nema države koja se razvila bez jasne državne industrijske politike. Japan se nakon Drugog svetskog rata razvio zahvaljujući industrijskoj politici. To je bilo najmoćnije ministrarstvo… pojavile su se velike japanske firme zbog industrijske politike. Nakon toga dolazi talas neoliberalizma koji je nametnuo politiku slobodnog tržišta i nemešanja države. Nakon 30 godina jasno je da taj model ima mane. Producira rast, ali i veliku nejednakost. To stvara političke probleme. I mora se nešto uraditi. I zato se intenzivno vraća industrijska politika. To znači da država izabere sektore, odnosno stubove rasta. I jasnu podršku tim sektorima.

Kina je najbolji primer. Cilj Kine pre 15 godina bio je da promeni imidž zemlje jeftine proizvodnje i radne snage. I da umesto toga Kina postane zemlja sa kvalitetnom industrijom i proizvodima. I između ostalog zacrtali su cilj da Kina postane lider u svetu po proizvodnji električnih automobila. Investirali su 250 milijardi dolara na svim nivoima u posao razvoja eletričnih automobila. I zato su postali lider sveta.

Zašto Srbija ne bi imala svoju Zaru

Može li se to primeniti na Srbiju?

Mi smo pre nekoliko godina objavili studiju i cilj je bio da izaberemo šest sektora za ceo Zapadni Balkan koji imaju potencijal da se razvijaju. Izabrali smo hranu, tekstilnu industriju, automobilsku industriju, energetiku, turizam i IT. I za sve njih smo dali generalne preporuke kako se mogu i kako bi trebalo da se razvijaju. Obično za hranu kažu da je to niska proizvodnja, da je niska produktivnost i da se treba napuštati. Ali naša preporuka je bila da promenimo imidž naše poljoprivrede od toga da je to nekvalitetno i nižeg nivoa do toga da je to hrana najvišeg kvaliteta. Da imamo, na primer, najkvalitetnije maline, kao ekskluzivni prooizvod.

Pominjete tekstilnu ili automobilsku industriju. Te domaće industrije su propale, a onda su ušli strani investitori koji su radili dok su ostvarivali profit, sada odlaze?

Poenta je u tome da to ne mora da propadne. Možete napraviti srpsku Zaru. Kako je Turska uspela da ima svoju tekstilnu industriju, zašto Srbija to ne bi mogla. Tu radi dosta ljudi, to je socijalno pitanje, imamo iskustvo i tradiciju. Ne znamo da pravimo avione, ali znamo tekstil. Da pravimo visoko kvalitetna odela i da forsiramo domaću proizvodnju. Neće se prodavati za hiljade evra kao Armani, ali može da bude kvalitet Armanija. Ne može se ekonomija razviti tako što ćete reći stranim investitorima dođite u Srbiju, garantujemo vam niske troškove i jeftinu radnu snagu. Potrebno je da imate ceo lanac. Od obrazovanja, preko domaćih dizajnera, domaćih dobavljača do na kraju onih koji proizvode. I da sve bude domaće.

To se može uraditi, ali država se mora umešati. Jer samo to je prava industrijska politika.

Kad su javne investicije loše

Investicije u infrastrukturu kojih godinama nije bilo dovoljno sada su otišle u svoju suprotnost. Sve ih je više i biraju se gotovo bez ikakvih kriterijuma i studija opravdanosti. Mogu li one biti kontraproduktivne za ekonomiju?

Javne investicije su dobre uvek, ali uvek je samo problem kolika cena se za njih plaća. Čak i EXPO 2027. Jedan sam od retkih koji kažu da EXPO sam po sebi nije loš projekat. Problem sa EXPO je što će većina tog novca završiti u privatnim džepovima. To je cena koja se plaća.

Glavni problem tih ulaganja je korupcija. Korupcija se ne može iskoreniti, nje ima i u Austriji. Ali treba da bude kontrolisana. Ne treba govoriti EXPO je glupost, nego nemojte da kradete toliko. Korupcija je, dakle, prvi problem.

Drugi je što kada pogledate infrastrukturu u Srbiji, postoje velike razlike. Autoputevi su ok, ali ostala infrastruktura je očajna. Pogledajte železnicu, energetiku, komunalnu infrastrukturu, puteve nižeg ranga…

I treći problem je kvalitet toga što se gradi. Džabe vama ulaganja u infrastrukturu, ako se to gradi bez kontrole i kvaliteta. Posledice mogu, kao što smo videli u Novom Sadu, biti tragične.

Generalštab i udvaranje Trampu bez uspeha

Ovih dana je usvojen poseban zakon za Generalštab. I u tom propisu kaže se da je to projekat od  „opšteg interesa za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije“. Je li to moguće?

Ovo je jasna politika udvaranja predsednika Srbije Donaldu Trampu. Naravno da nema nikakve veze sa opštim interesom. I privrednim razvojem Srbije. Srpski predsednik pokušava da privoli Trampa na sve moguće načine i to je legitimno. Problem je jedino što ne vidimo da u tome uspeva. Srbija Trampu nije važna, kao što mu nije važan ni Balkan. Gradite mu kulu, a on vas ne zarezuje.

Već ste pomenuli tu lagodnu politiku sedenja na više stolica. Kako vi ocenjujete takvu politiku?

Sama po sebi politika sedenja na više stolica nije neracionalna. To je praktično Titova politika. Ali, kod Tita je bilo ideologije, kod Vučića toga nema. Sam po sebi flert sa više aktera ne mora biti loš, pogotovo ako niste član EU. Činjenica je da Evropa politički i ekonomski pada i sa te strane nije neracionalno da igramo na kartu drugih velikih sila. Ali, srpske vlasti ne rade to iz tih pobuda, nego da bi oni što više profitirali. Nema tu nacionalnog interesa, insistiranja Srbije na neutralnosti, kao što je Švajcarska, nego se ovde radi o ličnim interesima.

Sankcije NIS-u i posledice

Šta mislite da će biti rešenje za NIS. Smeši li nam se nestašica energenata?

Vučić i Putin su u jako dobrim odnosima i on je među retkim liderima u Evropi koji ima takav odnos sa ruskim predsednikom. Zato mislim da problem NIS-a mogu rešiti jako brzo, praktično preko noći. Srbija može otkupiti akcije ruske strane, sa obavezom da vrati kada se okolnosti promene.

Uveren sam da Vučiću u ovom trenutku politički odgovara da pravi veštačku krizu sa naftom. Jer to je ipak strateški važna sirovina. Zato mu je to dobar izgovor da građanima poručuje kako imamo stvarnu krizu, kako nije vreme da se razjedinjujemo. Verujem da kalkuliše iz političkih interesa.