INTERVJU Milojko Arsić: Ovaj model rasta i politika kursa mogu da traju najduže do kraja ove decenije

O javnim investicijama nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, o deficitu i javnom dugu, platno-bilansnoj krizi i održivosti sadašnjeg modela ekonomskog rasta i posledicama praktično fiksnog kursa, u novogodišnjem intervjuu za Forbes Srbija govori Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Bilo je mnogo kritika u poslednje vreme o načinu na koji država bira prioritetne projekte, ali i izvođače radova na tim projektima. Očekujete li da će nakon tragedije u Novom Sadu sadašnji model pretrpeti promene?

Nisam siguran da će se to promeniti. Javne investicije su jedan od sigurnih izvora finansiranja vladajuće stranke, ali i ličnog bogaćenja ljudi iz vlasti, a upravo ovakva procedura im obezbeđuje da dođu do neophodnog novca. Konkurentska procedura odabira investicija bi taj prostor značajno ograničila. Ipak mislim da će tragedija u Novom Sadu uticati na to da se ubuduće pažljivije biraju izvođači radova, pooštri nadzor, ali suštinsku promenu ne očekujem za vreme ove vlasti.

U okviru ovog modela, ugovorom sa kineskim ili američkim kompanijama koje se pojavljuju kao glavni izvođači radova, predviđa se da određeni procenat posla obavljaju domaća preduzeća. Često su domaće firme bliske vlasti angažovane kao glavni podizvođači, koji kasnije angažuju druge podizvođače, a svako od njih deo novca daje vladajućoj stranci ili pojedincima iz vlasti. To poskupljuje projekte, pošto je potrebno svako da uzme svoj deo kolača, uključujući i deo koji ide za stranku i pojedince iz vlasti.

Naravno da bi bilo bolje da se pređe potpuno na konkurentski model i da velikim investicijama prethodi suštinska rasprava o prioritetima. Primera radi, za šta će se EXPO koristiti nakon što se završi manifestacija? Može li i u kojoj situaciji Nacionalni stadion biti isplativ?

Može li?

Možda bi moglo, ako bi na tom stadionu igrali Zvezda i Partizan, kao i da su ova dva kluba učestvovala u finasiranju izgradnje stadiona. Mada i to je upitno, jer su kod nas stadioni uglavnom prazni, a ulaznice jeftine. Dakle, mogućnost da se stadion isplati uz postojeći model finansiranja i niske prihode od ulaznica je vrlo mala.

Fiskalni rizici

Jesu li javne investicije najveći fiskalni rizik trenutno. Šta vidite kao moguće rizike za javne finansije?

U kratkom toku javne investicije ne predstavljaju ekonomski i fiskalni rizik bez obzira na sve nedostatke u njihovoj realizaciji, jer su na izvođenju investicija angažovana domaća preduzeća, radnici i drugi domaći inputi. To pozitivno utiče na privredni rast i zaposlenost, a time i na standard građana. Kada su u pitanju javne investicije rizici se ispoljavaju nakon njihovog završetka, u slučaju da veliki broj investicija bude ekonomski neisplativ. U tom slučaju na državi će ostati obaveza po osnovu vraćanja kredita kojima su one finansirani.

Sa stanovništa fiskalne održivosti rizične su sve mere koje imaju za rezultat značajnije povećanje fiskalnog deficita i zaduživanja države. Na strani rashoda postoji rizik da se ad hok odlukama povećaju rashodi, a to bi imalo za posledicu rast fiskalnog deficita i zaduživanja države. Već sada imamo najavu subvencionisanja stambenih kredita za mlade i besplatnog javnog prevoza u Beogradu, što će povećati subvencije GSP-u.

Drugi rizik je da se pojavi neka nova kriza pa rast BDP-a bude manji nego što je planirano. Time bi se ostvarili manji prihodi od onih koji su projektovani, a ako rashodi ostanu na planiranom nivou fiskalni deficit i zaduživanje bi se povećali.

GSP i subvencije za stambene kredite

Zašto bi GSP bio rizik po republički budžet, ako je reč o preduzeću grada Beograda? Očekujete li veće dotacije ovom preduzeću, pošto je sada naplata karata upitna?

Gubici GSP-a jesu direktno na teretu grada Beograda, ali preko transfera iz državnog budžeta će se preliti na nivo republike. Verujem da je i do sada stopa naplate bila mala, ali teško je pronaći podatak o tome koliko je GSP u prošloj i ovoj godini naplaćivao karata. Povećanje subvencija za nekoliko milijardi dinara neće ugroziti javne finansije, ali postoji rizik da se u kratkom vremenu poveća nekoliko rashoda, što bi imalo za posledica veliki rast fiskalnog deficita. Osim toga ostaje suštinsko pitanje, da li je opravdano ukinuti naplatu karata GSP? Činjenica da to nisu uradili drugi veliki i bogatiji gradovi u Evropi predstavlja ozbiljan argument protiv primene takve mere.

Kako ste razumeli najavu subvencija mladima za stambene kredite?

Čini se da je to jedna od onih mera koje neće doprineti ni pravičnosti ni ekonomskoj efikasnosti. A razlog za to je što je ona osmišljena na brzinu kako bi se primirio protest studenata. Ova mera podriva standardne bankarske procedure i kriterijume za odobravanje kredita. I nije sigurno da li će u njoj učestvovati druge banke osim državne Poštanske štedionice.

Efikasna mera bila bi, s obzirom na stanje na tržištu nekretnina, da država poveća ponudu stanova, tako što bi pokrenula gradnju subvencionisanih stanova. Oni bi bili namenjeni građanima koji obavljaju važne poslove za državu, kao što su medicinski i prosvetni radnici, mladi naučnici, oficiri i dr. Država bi takođe mogla da podstakne masovnu gradnju jeftinih stanova za siromašne građane koji bi bili dostupni i onim koji su stariji od 35 godina.

Najavljeni program je tako koncipiran da će povećati tražnju za stanovima. To će dodatno uticati na rast ionako visokih cena stanova u Srbiji. Odnos između prosečne zarade i cene kvadratnog metra stana u Srbiji je nepovoljniji nego u većini evropskih zemalja. Posledica rasta cena stanova će biti to da će država imati veći trošak, nego što će građani imati korist od dobijene subvencije, jer će se deo subvencija potrošiti na plaćanje skupljih stanova. Ovakav program je nepravičan jer je namenjen mladim ljudima nezavisno od njihovog ekonomskog stanja. A isključuju siromašne građane koji su stariji od 35 godina.

Strah od MMF-a

Plaši li vas mogućnost probijanja deficita iznad granice od tri odsto BDP-a naredne ili 2026. godine?

Procenjujem da je deficit od 3% BDP rezultat teških pregovora vlasti sa MMF-om. Verujem da će država zbog postojanja aranžmana sa MMF, ali i zbog očuvanja investicionog kreditnog rejtinga učiniti sve da deficit ostane na nivou od tri odsto BDP-a. Čak i ako bi prekoračila granicu do tri odsto vlast bi verovatno pokušala da dobije saglasnost i podršku MMF-a za takvu politiku. Stoga mislim da bi deficit mogao da znatnije pređe tri odsto BDP-a, bez saglasnosti MMF, samo u slučaju većih ekonomskih i društvenih poremećaja.

Kako je moguće da deficit ne pređe tu granicu ako Vlada najavljuje nove rashode?

Vlada uvek može da neke diskrecione rashode, koji nisu određeni zakonima smanji. Tako na primer moguće da se neke investicije „razvuku“ na duži vremenski period. Ili da se odustane od nekih investicija ili drugih držvnih programa. Uštede bi se mogle ostvariti i unapređenjem efikasnosti u realizaciji investicija. Ali, i javnih nabavki za tekuće funkcionisanje države, smanjenjem korupcije i slično. Vlada takođe može da poveća neke poreze i na taj način deficit zadrži u planiranim okvirima.

Koje poreze?

Ne bih sada govorio o mogućim povećanjima poreza, pre bi se fokusirao na poboljšanje efikasnosti i smanjenje korupcije.

Vlast uporno ponavlja da je javni dug apsolutno pod kontrolom. Zaduživanje, pak, raste ubrzano, a sa tim i izdaci za servisiranje duga.

Ako fiskalni deficit ostane na nivou od tri odsto, a BDP raste po stopi od oko 4% nećemo imati problem sa javnim dugom. Ipak, situacija nije komotna kako tvrdi vlast, jer postoji rizik da deficit bude veći, a da BDP raste sporije. Ali, za sada ne bi mogli da tvrdimo da idemo ka krizi javnog duga. Međutim, dugoročno posmatrano Srbija će biti u problemu ako realizuje veliki broj neisplativih projekata, kao što je to verovatno biti slučaj sa EXPO, Nacionalnim stadionom, fabrikom vakcina, kovid bolnicama i dr. Dodatni problem se vraćanjem kredita će se pojaviti ako se opravdani projekti, kao što su autoputevi i pruge, realizuju po cenama koje su znatno veće od onih koje bi se platile u konkurenstkoj proceduri, bez korupcije.

Slučaj Poštanske štedionice

Kako vidite novu ulogu Poštanske Štedionice? Postaje sve značajniji državni kreditor. Najnovije je da je za sada jedina pristala da učestvuje u projektu subvencionisanih kredita za mlade.

Što se izvora zaduživanja tiče, verujem da nije ugrožena sposobnost Srbije da se zaduži pod komercijalnim uslovima. Brže i jednostavnije je zaduživati se kod komercijalnih banaka, naročito onih koji su pod državnom kontrolom. Poštanska štedionica je državna banka, a država se tu nalazi u nekoj vrsti konflikta interesa. Ona je vlasnik banke, koji bi trebao da maksimizira njen profit, ali i klijent koji želi da pod što povoljnijim uslovima dobije kredit. S obzirom na to da je ova banka i ranije davale kredite pod nekom vrstom političke intervencije, bilo bi opravdano da ona bude pod posebnim nadzrom NBS, kako bi se sprečili eventualni problemi u banci i potreba za državnom intervencijom.

Pavle Petrović nedavno je govorio o velikom rastu deficita tekućeg bilansa i potencijalnoj platnobilansnoj krizi. Zašto taj deficit raste i da li smo blizu te vrste krize?

Činjenica je da se u trećem kvartalu ove godine dogodio skok deficita tekućeg platnog bilansa – deficit iznosi čak 10,5 odsto BDP-a. To je najveći deficit od prvog kvartala 2022. godine. Podsećam da je visok deficit u u prvom kvartalu 2022. bio posledica havarije u EPS-u koja je dovela do uvoza velikih količina struje po ekstremno visokim cenama. Sada se ništa slično nije desilo na svetskom tržištu. Ovaj rast deficita je posledica sistemskih faktora. Pri tome je relevantno da se pogoršanje dogodilo u svim elementima tekućeg bilansa.

Povećan je trgovinski deficit kao rezultat rasta deficita u robnoj razmeni, a smanjenja suficita u razmeni usluga. Značajno je povećan i deficit po osnovu dohodaka od kapitala, odnosno po osnovu povlačenja dividendi iz Srbije i plaćanja kamata na spoljni dug. Kroz strane direktne investicije vrednost stranog kapitala u Srbiji iz godine u godinu raste, a nakon određenog broja godina strani investitori, sve veći do profita ostvarenog u Srbiji povlače u obliku dividendi koji potom investiraju u druge zemlje. Takođe, spoljni dug Srbije kontinuirano raste pa i rashodi za kamate rastu. Rast odliva deviza po osnovu isplate dividendi i kamate je nešto što će se nastaviti i u budućnosti. A Srbija treba da svoju politiku prilagodi tome. Suštinsko rešenje je da se više oslanjamo na sopstveni kapital, a manje na strani.

Platnobilansna kriza

Jesmo li onda blizu krize?

Ne bih to rekao. Takav scenario je malo verovatan, jer mi imamo velike devizne rezerve. One bi nam omogućile finansiranje deficita tekućeg bilansa nekoliko godina, a u tom peridu mogli bi da se prilagodimo. Sada nekoliko faktora utiče na slabljenje cenovne konkurentnosti privrede i rast trgovinskog deficita. Jačanje realne vrednosti dinara, koje traje nekoliko godina, je veće nego što to omogućava razlika u kretanju produktivnosti između Srbije i njenih glavnih ekonomskih partnera. Brži rast plata, penzija kao i visok fiskalni deficit utiču da domaća tražnja raste brže od proizvodnje, što povećava spoljnotrgovinski deficit, ali utiče na rast inflacije.

Takođe, preterano oslanjanje na strane investicije, znači da će odliv kapitala po osnovu dividendi u budućnosti biti visok. Ali, to ne znači da nam preti kriza. Ona bi mogla da nastane samo ako bi se istovremeno dogodilo nekoliko velikih poremećaja i ako bi oni trajali relativno dugo – to bi na primer moglo da se dogodi ako bi se naglo zaustavio priliv stranih direktnih investicije i kredita, a BDP Srbije opao.

Kažete da imamo nekoliko godina da se prilagodimo. Šta to podrazumeva, kakvu vrstu prilagođavanja?

Morali bismo da uskladimo kretanje realnih zarada sa produktivnošću, kao i da sprečimo ekonomski neodrživo jačanje realne vrednosti dinara. Ako želimo da vodimo politiku fiksnog kursa tada ostale politike, a pre svega politika dohodaka i fiskalna politika treba da podrže takvu politiku kursa. Nije dugoročno održivo, sa stanovišta makroekonomke stabilnosti i rasta privrede, da imamo fiksni kurs, a da inflacija u Srbiji bude znatno veća od evropske ili da realne zarade u dužem peridu rastu brže od produktivnosti. Ako bi ipak vodili takvu politiku onda bi se u budućnosti suočili sa izborom između inflacije i recesije.

Ekonomski model neodrživ

Opet se vraćam na profesora Petrovića. Izjavio je nedavno da je ovakav ekonomski model neodrživ dalje, jer je zasnovan na stranim investicijama i to u tradicionalne industrije i na javnim ulaganjima. Slažete li se?

Strane, ali i domaće, investicije uglavnom odlaze u tradicionalne sektore, a da bi Srbija iz ovog stepena razvijenosti išla ka razvijenim zemljama potrebna su veća ulaganja u napredne tehnologije. Mora u tom smislu da se menja ekonomski model. A to se ovde ne dešava jer se domaća preduzeća ne vrednuju po tome kakav je kvalitet njihovih proizvoda, koliko su troškovno efikasni, već koliko su bliski sa vlasti. Stoga deo biznismena ulaže vreme i novac da dobije privilegovan tretman od strane vlasti. Umesto da ulažu u nove tehnologije, unapređenje kvaliteta proizvoda, smanjenje troškova i dr.

Drugi deo biznismena smanjuje investicije, jer veruju da im od toga ne zavisi poslovni uspeh, pa tako ni oni nisu motivisani da investiraju. Verujem da je štednja i privrede i stanovništva na nivou koji omogućava znatno veće domeće investicije samo su potrebni uslovi i podsticajan ambijent. Da ponovim, oslanjanje na strane investicije dovešće do situacije da će vrednost tih investicija da se izjednači sa vrednosti odliva po osnovu dividendi i neće više biti neto efekta od stranih investicija.

Slažete li se s onim privrednicima koji tvrde da državi ne odgovara jaka domaća privreda jer onda ne može da je drži u šaci?

Ne znam da li je to cilj ili samo nusprodukt želje vlasti da kontrolišu privredu i društvo, kako bio obezbedili dugoročnu vladavinu. Ekonomsko uzdizanje jake preduzetničke klase stvorilo bi materijalnu osnovu za otpor prema parijskoj kontroli društva i privrede. Vlast to želi da spreči. Ipak, mislim da je to uzaludan posao vlasti jer će im i privilegovani biznismeni pre ili kasnije okrenuti leđa.

Zamke fiksnog kursa

Pomenuli ste dinar. Je li po vama stabilan kurs u krizi imperativ kako tvrde neki ili je on pošast koja uništava izvoznu privredu kako tvrde drugi?

U krizi je politika stabilne valute dobra odluka. Čak i zemlje koje imaju fluktuirajući kurs vodile su politiku blagih fluktuacija kursa u periodu kriza. Mi smo mala, otvorena, visoko evroizovana ekonomija i postoje ubedljivi argumenti i za fiksni i za fluktuirajući kurs. Fiksni kurs nudi predvidivost privredi i građanima i on je legitiman izbor. Ali, onda se druge politike moraju tome prilagoditi, o čemu smo ranije govorili.

Ali mi to trenutno radimo. Imamo praktično fiksiran kurs i ekspanzivnu politiku. Kako onda nije moguće?

Moguće je, ali ne dugoročno. Mi imamo još nekoliko godina da uskladimo fiksni kurs i ostale politike ili da pređemo na fluktuirajući kurs. Postojeći model ekonomskog rasta, koji se zasniva na investicijama u tradicionalne tehnologije, visoke strane i niske domaće investicije, visoku domaću tražnju, održiv je dok ne dođemo do praga viskog nivoa razvijenosti, a to je otprilike do kraja ove decenije.

Fiskalna pravila

Za kraj, bilo je mnogo upozorenja na suspenziju fiskalnih pravila do 2029. Koliko je ta situacija opasna jer ostavlja vladi mogućnost da ugrozi makroekonomsku stabilnost bez posledica?

Odstupanja od fiskalnih pravila ne moraju nužno biti opasna, ako su na kratak rok i u periodu krize. Tome pribegavaju i evropske ekonomije. Ovo jesu pomalo vanredna vremena, evropske privrede su u stagnaciji i u tim okolnostima stimulisanje domaće tražnje predstavlja jedan od načina da se popravi privredno stanje u Srbiji. Ali to nije dugoročno rešenje, na dugi rok to nije dobra mera.

Zar ta pravila nisu suspendovana kako bi omogućila vlasti da lakše troši na EXPO i druge projekte?

Ti projekti imaju za posledicu da deficit bude veći nego što je propisano fiskalnim pravilima. To što je njihova dugoročna opravdanost upitna, ne znači da tokom izgradnje oni neće doprineti rastu privrede, zarade i standarda građana. Doprinos ovih investicija privredi Srbije zavisiće od toga koliko će se u njihovoj realizaciji angažovati domaća privreda i radna snaga. Sporna je, dakle, njihova dugoročna ekonomske isplativnost i društvena opravdanost.