Kako je opstao bosanski granap? Borba “malih ljudi” i malih prodavnica

Bosna i Hercegovina je zemlja specifična po mnogo čemu. Neke su stvari strancu apsolutno neprihvatljive, ali u kulturi našeg naroda zadržalo se i nekih vrednosti kojih u razvijenijim zemljama nema. Bosanci i Hercegovci i dalje brinu jedni o drugima, ma koliko se to sa strane činilo nemoguće, možda i apsurdno. Komšiluk, sokak, mahala i skoro u svakoj opstao i po jedan granap.

Tržni centri u našoj zemlji niču kao pečurke posle kiše, male prodavnice se sa njima ne mogu takmičiti ni cenama, sigurno ne i ponudom, ali nekim čudom i dalje… opstaju. Da li ste se ikada pitali kako i zašto, za Forbes BiH istražuje novinar i urednik N1 portala, Alen Altoka.

Granap i granapče

U Sarajevu, ali i drugim gradovima, male prodavnice u kojima se snabdeva cela jedna ulica ili mahala, nazivaju se granapima. Oni koji nude voće i povrće u BiH nazivamo piljarama.

Deca u našoj zemlji pamte ih po bezbroj odlazaka po namirnice, slatkiše ili bilo što drugo što u određenom trenutku “zafali” u kući, ali i u komšiluku, jer i komšiji uvek nešto treba. Biti granapče imalo je i određene “benefite”, najčešće se za kusur, kao vid zahvalnosti, mogla kupiti čokolada ili bombone, a običaj je da dete koje se redovno šalje po hleb ili mleko, na neki način nagradi. Granapče nije smelo odbiti starijeg koji ga je poslao u kupovinu. Tako su se i kroz generacije zadržavale navike kupovine u lokalnim prodavnicama. Nekadašnja granapčad danas šalju svoju decu po sitnice koje nedostaju.

Prijateljski odnos s kupcima

Još jedna od bitnih razlika u načinu kupovine u velikim lancima i u granapu je odnos sa kupcima. U granapima najčešće rade vlasnici, ili pak članovi porodice tog istog vlasnika, kojem je ta malena prodavnica jedini izvor zarade. Kroz godine poslovanja razvija prijateljski odnos s kupcima. U granapima se ostavljaju ključevi od kuće, prenose poruke, a prodavci znaju gotovo sve detalje iz života svojih mušterija. Neretko se na kasi započnu dugi razgovori; priča se o zdravlju, ekonomskoj situaciji, politici, pa se malo i “promahala”. Sve je to za ljude, što bi se reklo. Dok se vagaju banane; čuje se i poneki vic, udeli kompliment. Taj prijateljski odnos razvija i kupovne navike, pa će komšiluk najčešće platiti skuplju cenu da bi podržao svoje prijatelje.

Nakon rata devedesetih, malene prodavnice su se otvarale na svakom ćošku, a onda su se sa privatizacijom i ojačanim prisustvom kapitalizma u zemlji, koja je funkcionisala po komunističkim načelima, počeli pojavljivati veliki trgovački lanci sa svojim širokim rafovima, laserskim skenerima i širokim asortimanom, a ono što je najvažnije kupcima, cene u velikim lancima bile su dosta povoljnije.

Na prvi mah izgledalo je da će male prodavnice, granapi, nestati. Naravno, mnogi su prestali s poslovanjem, ali do očekivane apokalipse nije došlo. Ipak, inflacija i smanjena kupovna moć stanovištva predstavljaju novi udar na poslovanje malih prodavnica.

Čast svakome, veresija nikome

Jedan od natpisa koji se mogu pročitati u blizini kase u granapima širom Bosne i Hercegovine je upravo “čast svakome, veresija nikome”. Veresija je, za one koji ne poznaju ovaj termin, zaduživanje kod prodavaca ili pak kupovina na odloženo plaćanje na “visok datum” koja i dalje postoji, a koja je možda i najvažniji razlog opstanka granapa. Možete li zamisliti da u nekom od supermarketa velikih trgovačkih lanaca napunite korpu i kažete da ćete platiti kada vam legne plata ili penzija? Najverovatnije bi vam pozvali zaštitara koji bi vas uredno izbacio iz trgovine, ne mareći ko posmatra. U granapima je to u mnogim slučajeva sasvim normalna stvar.

Kroz prijateljstvo i godine razvilo se i poverenje koje je u zemlji, koja je prema mnogim ekonomskim parametrima, najsiromašnija ne samo u regionu, nego i Evropi, a kojima ovo poverenje često znači preživljavanje. Samo je u Federaciji BiH na solidarnom fondu 450.000 penzionera čija imena najčešće završavaju u svesčicama sa spiskom dužnika. To poverenje i jednima i drugima, u ovakvim okolnostima, znači život. Granapima za poslovanje, penzionerima za preživljavanje.

“Teško je funkcionisati kad se borimo s velikim lancima trgovina, ali znaš šta je, problem je što je kupovna moć slaba. Kod mene je bolja roba nego u bilo kojem velikom supermarketu! Oni da ovakvu robu prodaju, morali bi imati iste cene kao i mi. Oni prodaju definitivno slabiju, manje kvalitetniju robu”, objašnjava nam naš sagovornik iz Tuzle.

Koliko god se trudili da ova priča izgleda romantično, na rafovima malih prodavnica pored cena, onaj ko malo drugačije pogleda, može da pročita i priču o teškom životu običnog građanina BiH. U tim malim nakrcanim prostorima domaćih granapa, možete pronaći bezbroj životnih priča koje na životnoj traci, baš kao na kasi, čekaju da budu naplaćene ili upisane. U toj je ljubavi i nesreći možda i tajna. Možda i odgovor. Zašto je to razlog što veliki nisu progutali male, bar ne tako brzo. Ta borba za opstanak malih prodavnica i “malih ljudi” u našoj zemlji, čini se, traje večno. Neki drugi vid “veresije” polako preuzima primat zamotan u sjajni papir, umesto u fišek. Veresija svakome, čast nikome!