Koje kompanije investicioni fondovi sada traže u Srbiji

Ideja je da uđu, pospreme sve što brže i efikasnije i odu uz što veću zaradu. U Srbiji, međutim, mnogi fondovi nisu uspeli da ostvare tu zamisao. Nije im baš išlo sve po planu, pa su se zadržali više nego što su hteli. Novi investitor, a ne tako retko i drugi fond, čekao se malo duže.

Nedavno je Imlek najavio novu, a ipak ne baš tako novu, vlasničku strukturu. Andrej Jovanović, preko investicionog holdinga AJFH i Bojan Radun, generalni direktor Imleka, potpisali su sporazum o zajedničkoj kupovini ove firme od sadašnjeg vlasnika – fonda MidEvropa.

Tako će najpoznatija mlekarska industrija u Srbiji posle više od dve decenije u suvlasništvu nekog investicionog fonda, preći delom i u ruke holdinga. Imlek je 2003. privatizovao Salford. Mlekaru, ali i svoje druge investicije, Bambi i Knjaz Miloš, Salford je prodao 2015. drugom fondu – MidEvropa Partners, a investitor je bio i sam Andrej Jovanović.

Fondovi i na dugi rok

Posle decenije, vlasnička struktura se menja. Delimično. Svojevremeno MidEvropa je za 575 miliona evra kupila Danube Foods Group. A to su bili Imlek, Bambi i Knjaz Miloš, kao i mlekare u Makedoniji i Republici Srpskoj. Obećali su tada da će u periodu od tri do pet godina u te kompanije uložiti 100 miliona evra.

Koliko su dobro fondovi prošli sa ovom investicijom ne znamo, jer detalji daljih prodaja nisu sasvim poznati. Pre četiri godine izašli su i iz Bambija i iz Knjaza Miloša. U Imleku su se zadržali najduže.

“Nema nekih precizno definisanih pravila, ali investicioni fondovi uglavnom nemaju dugoročni vremenski horizont ulaganja. Obično se u kompanijama zadrže nekoliko godina ukoliko uspeju da postignu željene rezultate biznisa. Dakle, njihov bazični cilj je da efikasnijim i ekonomičnijim poslovanjem unaprede poslovne rezultate i preprodaju kompaniju”, pojašnjava berzanski analitičar Nenad Gujaničić.

To, međutim, ne bude uvek tako. A baš ove tri kompanije su jedan od primera gde su ostali duže.

“Nekad to ne ide baš po planu, a možda najbolji primer je Salford koji se veoma dugo zadržao u domaćim kompanijama. Delimično i zbog svetske ekonomske krize koja je srozala vrednovanja kompanija, ali i pogoršala performanse poslovanja. Njihova prodaja drugom investicionom fondu nije inače uobičajena, ali verovatno je to posledica ovog odloženog izlaska pa nisu mogli dodatno da čekaju strateškog partnera”, dodaje Gujaničić.

U Gomeksu fond kao potpora

Taman uoči svetske ekonomake krize SEAF South Balkan Fund (Fond za južni Balkan) tražio je 10 do 15 firmi na tržištu Srbije koje imaju jak potencijal za razvoj. U svaku je bio spreman da uloži od 300.000 do 1,6 miliona evra.

Suvlasnici tog fonda su poznate međunarodne institucije, poput EBRD, USAID, Švajcarske organizacije za olakšice u investiranju – SECO, nemačke kompanije za investicije i razvoj – DEG. Pa I privatni vlasnici.

Potencijal su prepoznali u trgovinskom lancu iz Zrenjanina – Gomeksu. I tu se zadržali duže od plana.

Goran Kovačević, osnivač i suvlasnik Gomeksa za Forbes Srbija otkriva zašto je ušao u partnerstvo sa investicionim fondom. SAEF je preuzeo manjinski paket.

“Osnovni razlog zašto sam se odlučio na to je što sam u jednom trenutku shvatio da cela kompanija visi o tankom koncu, o meni. Mogao sam da se razbolim, da doživim saobraćajnu nesreću, bilo šta i celi biznis bi došao u opasnost. To znači da bi i moja porodica došla u opasnost. Ne treba zaboraviti da smo mi došli kao izbeglice i da za nas nije postojala druga alternativa osim da uspemo. Ideja je bila da, ako se meni nešto dogodi, fond će morati da brine za svoju investiciju, a time i za moju porodicu. Naravno, bilo je tu još mnogo drugih razloga vezanih za brže napredovanje kompanije”, kaže Kovačević.

Nije im se žurilo

Taj savez mu je doneo pre svega drugačiji odnos prema kompaniji. Više nije bio jedini vlasnik.

“Celi sistem funkcionisanja kompanije se morao adaptirati na tu činjenicu. Do tada granica između moje privatne i kompanijske imovine praktično nije postojala. Sve što sam imao ulagano je u kompaniju”, pojašnjava Kovačević.

Počeli su sa profesionalizacijom. Ustanovljena su pravila, procedure, planiranje. Uspeli su, kaže, da zadrže inovativnost.

“Na kraju je to bilo dobro partnerstvo sa iznenađujućom dozom međusobnog poverenja”, sumira Kovačević.

Ostali su i duže nego što su planirali. Iz firme su izašli tek 2022.

“Najverovatnije su ostali i predugo, ali vrednost kompanije je značajno rasla iz godine u godine pa im se nije ni žurilo. S druge strane, i meni je bilo dobro. Uživao sam u poslu pa nije bilo razloga da bilo šta menjam. Naravno, to nije bila dobra odluka zasnovana na profesionalnom pristupu, ali na kraju krajeva svi smo mi samo ljudi sa svojim vrlinama i manama”, priznaje Kovačević.

Svako u svom projektu

Nedavno je većinski paket Gomeksa preuzeo drugi fond CEECAT. Kaže da je to od početka planirano.

“S obzirom na to da imam puno različitih interesovanja, plan je bio da porodica bude finansijski obezbeđena, a da onda svako od nas može da se posveti nekom svom projektu koji će raditi sa strašću i zadovoljstvom”, ističe Kovačević. “Što se tiče očekivanja od saradnje sa novim fondom, to se pre svega odnosilo na ubrzanje razvoja i dizanje Gomeksa na viši nivo poslovanja. Onaj koji bi kompaniju učinio interesantnom nekom strateškom partneru. Nažalost u poslednjem periodu, uslovi poslovanja su se značajno pogoršali pa će i svi naši planovi biti prolongirani. Ali i to je deo posla”.

Neka od partnerstava

SEAF je aprila 2018. godine postao manjinski suvlasnik distributera kancelarijskog nameštaja – firme EMU. Isti fond je suvlasnik i čačanske firme Tetragon.

Pažnju investicionog fonda privukao je i lanac hrane – Walter. Od januara 2022. polovina firme je vlasništvo Grill Investmentsa. Reč je zapravo o fondu Integral Venture Partners.

Cilj je da se dalje proširi brend.

Potencijal rasta

Isti fond je u novembru 2022. objavio da je okončao kupovinu kontrolnog udela u kompaniji Chips Way zajedno sa Neltom. Oni su im u tom poslu suinvestitori i industrijski partner.

Fondovi, odnosno kapital investitora poslednjih godina kao da šansu traže u manjim kompnaijama. To nam potvrđuje i Nenad Guaničić.

“Tačno, nemamo mnogo fondova po velikim firmama, a glavni razlog je što su oni taj potencijal iscpeli još u procesu privatizacije. Sada uglavnom ulaze u manje firme sa potencijalom rasta kojih svakako ima mnogo više nego nekih velikih kompanija, da ne kažem korporacija koje faktički i ne postoje”, zaključuje Gujaničić.