KOMENTAR Godina nadstrešnice i tačka pucanja

Tog 1. novembra neko je naglas u redakciji prokomentarisao da je pao deo nadstrešnice na stanici u Novom Sadu. Bez neke opširnije diskusije nastavilo se sa već započetim poslom. Međutim, priča je ubrzo počela iz minuta u minut da se razvija nakon informacije da ima povređenih (posle toga i poginulih). I evo dokle smo stigli.

Do brze istrage i optužnice o kojoj gotovo niko nema da kaže pozitivnu reč. Je li to zaista to?

Da je samo 13 ljudi odgovorno (pod uslovom da svi budu odgovarali) za nesreću na ovako kompleksnom projektu teško da mnogo ljudi može da poveruje.

Stigli smo i do dokumentacije koja bi trebalo da nešto otkrije. Je li i to zaista to?

Ne, ona samo potvrđuje ono što je javnost u svega par dana i nedelja od nesreće otkrila. Da, na nadstrešnici se radilo. Da, bila je dodatno opterećena. Nije nam bila potrebna dokumentacija za to (iako je dobro što se objavljuje). Zato su je i dali. Jer, problem nije u onome što piše, problem je u onome što ne piše i onome čega nema.

Pitanja bez odgovora

Prvo neodgovoreno pitanje je kako je išao tok donošenja odluka. To neće nigde pisati. Ali, neko je nekoga morao da pita, neko nekoga da instruira. A to se nigde ne zapisuje. To se radi usmeno. Gde ćemo pročitati ko je odlučio da se ne radi snimak postojećeg stanja objekta?

Drugo neodgovoreno pitanje je i ko je odlučio da se ne radi po projektu odnosno da se ne skidaju stari slojevi i da se samo „nabace“ novi. Ni to se nigde ne zapisuje. Verovatno uzalud čekamo sve građevinske dnevnike, to po svemu sudeći nigde nećemo videti crno na belo. Previše očekujemo od građevinskih dnevnika u kojima se radovi taksativno popisuju prostim ili prostoproširenim rečenicima.

I na kraju, da li je i ko požurivao radove? U dostupnim prepiskama isčitava se žurba, pominju se novi rokovi, hitnost. Da li je neko urgirao s vrha i ko, da se nešto što pre završi, da se preskoči neki korak, teško možemo očekivati da bilo gde eksplicitno piše.

Bitno je da kažete

To „piše“ samo u hrabrosti svedoka tih događaja da progovore. Uvek pominjem razgovor s jednim podizvođačem podizvođača koji mi je na pitanja ko je izvodio radove uporno odgovarao sa „nije bitno“. Kako nije bitno? Bitno je zbog onih 15 ljudi. Zbog dve devojčice koje su doživele tragičnu smrt ispod tona tereta. Bitno je da kažeš.

Mediji po svemu sudeći u ovom trenutku gube vreme isčitavajući dokumentaciju (jedan sam od njih). Tu teško da će za nas biti mnogo više od nečega na nivou zanimljivosti.

Ovde mora da nastupi struka. Da kaže, ne samo da li nešto od dokumentacije nedostaje (što jesu uradili) već da li su brojke realne ili „naduvane“. Kada (i ako) dobijemo ugovore s podizvođačima, da li ćemo bez struke moći da sudimo da li sve to zaista toliko i košta. To bi trebalo da zna svaki građevinski inženjer. Da li su preskočeni neki koraci i ko je za to odgovoran.

Za skupljanje vode na krovu znalo se još u fazi projektovanja. Šta može da izazove skupljanje vode osim korozije i štete na betonu jer voda uvek nađe put. Objavljivanje veštačenja nam je samo potvrdilo ono što je javnost pretpostavljala, a jedan od snimaka i potvrdio, da je „puklo“ na krovu. Na vrhu.

I tu ima neke simbolike, kada se sve posmatra u svetlu protesta i ponašanja vlasti prema istim.

Jer, ono što objašnjava veštačenje jeste da je počelo da popušta na krovu zbog korozije. To popuštanje veze zatega i krova uticalo je na povećanje opterećenja u poprečnim gredama kojima je nadstrešnica „vezana“ za zgradu. U prevodu, popustilo je gore, počelo je da puca dole…a onda se sve survalo.

Opis neodoljivo podseća na trenutnu političku situaciju.

Tačka pucanja

Ali, da bi puklo dole i dovelo do survavanja svega, neko mora da progovori. Neko mora da pruži odgovore koji ne postoje u dokumentaciji. Kad će ako ne sad kada je podignuta optužnica?

Sada kada se vidi da se nije odmaklo dalje od prvog spiska, logično je pitanje koje postavlja advokat Borović zašto se nije detaljnije ispitivala tvrdnja bivše v.d. direktorke Infrastrukture železnice Jelene Tanasković o tome ko je zaista odlučivao.

Da li se i, ako nije, zašto se nije detaljnije ispitivala tvrdnja nadzora da nisu prisustvovali tehničkom pregledu, a neko je napisao da jesu. I kako je napisao da jesu ako zakon to zabranjuje.

Dokle se stiglo u istrazi po pitanju otvaranja objekta na osnovu internog pregleda koji je potpisalo 12 ljudi, a većina njih nije završila na optužnici iako su stavili potpise ispod konstatacije da se zgrada može koristiti za putnike.

Ili ono ključno pitanje javnosti zašto se nisu ispitivali tokovi novca. Kako novac ide od izvođača ka podizvođaču, a onda sa podizvođača na njegovog podizvođača. I gde taj novac završi? Ako uzmemo da nas nisu zasuli evri i dolari odjednom zainteresovanih stranih investitora za Srbiju, je li država kao neumorni neimar, sa svojom gomilom ambicioznih graditeljskih poduhvata, preko podizvođača podizvođačevog podizvođača kreirala taj novac koji se sada upumpava u nebrojene kvadrate i njihove visoke cene u zemlji u kojoj malo ko može da priušti skupe nekretnine?

Da li je podizanje optužnice tačka pucanja onih koji žele pravdu ili samo ne žele da budu jedini „pušteni niz vodu“?

Zašto je istraga tužioca ostala na već poznatih 13 imena? Što bi rekao kolega Petar, i da za njih 13 dokaže krivicu je ozbiljan posao. Ko će da ide u neku tešku finansijsku forenziku?

Teška pitanja

Ono što nam veštačenje profesora FTN-a otkriva jeste da je tužilac puno toga bazirao na njihovim tvrdnjama. Što je i razumljivo jer su oni stručni da procene razloge pada nadstrešnice. Ali, sigurno je da će advokati i za njih imati teška pitanja. Jedno od njih je, na primer, kada je nastala korozija koja je oštetila zatege. Baš u vreme jednog određenog direktora Infrastrukture železnice? Ili u malo dužem periodu? Da li su važne odluke u Ministarstvu građevinarstva donošene samo u vreme jednog ministra? Da li može da odgovara onaj ko potpisuje građevinski dnevnik u koji je uneo primedbu da nije dobro opisano šta se radi?

Sada čitanje dokumentacije mora da ustupi mesto onome što ćemo čuti tokom suđenja.

Ali dok do toga ne dođe, zapitajmo se možemo li da izvučemo pouke iz celog slučaja. Da li će neko postaviti pitanje kako se popunjavaju građevinski dnevnici. Da li može da se nastavi s praksom otvaranja objekata samo na osnovu tehničkog pregleda, a bez upotrebne dozvole. Da li će neko u nekom drugom slučaju revnosnije potražiti originalni projekat do čijih je delova tužilac stigao za nekoliko dana pišući direktorima arhiva i muzeja (a koji su ga upućivali gde dalje da traži). Da li će odgovorna lica kod izvođača ili nadzora sada biti opreznija na šta stavljaju potpis? Da li će iskusni inženjeri kao kapetan Titanika upropastiti celu karijeru samo da bi neko bitan izašao na naslovnoj strani? Ako ovo nije za nauk, šta je.

Javašluk je najimpozantnija građevina decenija u kojima živimo. A javašluk čvrsto stoji na temelju zvanom korupcija. Zakinuću na radovima gde god mogu, neće se ništa desiti.

Ta građevina nikako da se „obruši“. Samo njeni delovi padaju na glave nedužnih.