KOMENTAR I dalje čekamo odgovore i pitamo se dokle

Više od četiri meseca od velike tragedije i još jedan generalni štrajk koji poziva institucije da odgovore na, i dalje neodgovorena, pitanja u vezi sa urušavanjem nadstrešnice u Novom Sadu.

I opravdano se pitamo dokle ovako.

Prvo i veoma bitno pitanje je – kada će suđenje? Šta se dešava sa potvrđivanjem optužnice podignute još 30. decembra?

Setite se, od pada nadstrešnice do izrade veštačenja o uzrocima prošlo je 20 dana. Već sutradan privedeni su osumnjičeni i izdata je naredba o sprovođenju istrage. Od 22.11. pa do sredine decembra saslušano je oko stotinu lica.

Sada smo došli u situaciju da do suđenja čekamo duže nego što je trajala istraga. Do proširenja liste okrivljenih, makar u Novom Sadu, nije došlo. Nadajmo se da čekanje znači da će dodatne provere doneti najkvalitetnije moguće suđenje.

Ulazak još dva tužilaštva u priču

U međuvremenu, u ceo slučaj su se uključila još dva tužilaštva.

Najpre, Tužilaštvo za organizovani kriminal. Javnost s pravom želi da zna da li je bilo i drugih dela osim teškog dela protiv opšte sigurnosti odnosno izazivanja opšte opasnosti i nepropisnog i nepravilnog izvođenja građevinskih radova. U prevodu, da li je bilo i korupcije. Zato ovaj momenat sa TOK deluje sasvim logično.

Potom, u priču ulazi i Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Razumljivo je da jedno tužilaštvo uskače da pomogne drugom, ali da li se to radi na ovakav način. Dodatni izazov predstavlja to što se isto pitanje prožima kod dela privedenih u Novom Sadu, kao i kod onih u Beogradu – ko je pustio putnike u stanicu i na osnovu kojeg dokumenta. Može li da se dogodi da se na dva mesta o istom događaju drugačije govori i tumače dokazi? I šta u toj situaciji?

I treće pitanje, zašto je nastala konfuzija sa određivanjem pritvora? Zašto javnost sumnja da je neko neopravdano dobio kućni pritvor dok je neko više od tri meseca iza rešetaka? Da li je tačno da se sa uručivanja pojedinačnih rešenja o pritvoru prešlo na grupno i zašto?

Slučaj za nauk

Četiri meseca kasnije bilo bi dobro saznati (mada, ko bi sproveo takvu analizu), da li je ova tragedija ipak malo prodrmala institucije i velike državne sisteme. Da li su izvukli pouke iz onoga što se desilo Infrastrukturi železnice Srbije? Da li razumeju da od 1. novembra prošle godine više ne mogu da dolaze na posao „olako držeći“ da se ništa loše neće dogoditi.

Jesu li proverili kako vode dokumentaciju, da li je uopšte imaju kompletnu, kako su podelili nadležnosti i odgovornosti unutar sopstvene kuće. Ako i njima padne neka „nadstrešnica“ (nadamo se da neće), kako će to objasniti.

A pred privredenima iz IŽS, stoji niz teških pitanja. Ipak je investitor centralni deo ovakvog projekta.

Prvo, da li i zašto u projektnom zadatku nije eksplicitno traženo da se proveri stabilnost objekata.

Drugo, kako projektanti nisu dobili statički proračun krila B, ako ga je policija oduzela od IŽS.

Treće, da li su adekvatno održavali staničnu zgradu i, ako nisu, zašto nisu.

Četvrto, da li je i kako moguće da nisu adekvatno prijavljeni radovi na staničnoj zgradi pa je to učinjeno tek u oktobru 2024.

Peto, zašto su pustili ljude u stanicu i na osnovu kog dokumenta.

Šesto, da li su zaista dobijali upozorenja da nešto nije u redu i jesu li reagovali. Da li su i sami primetili da nadstrešnica „klizi“ ka zemlji?

Šta smo mogli?

Jasno je da ne može svaka od tri osobe u pritvoru da odgovori na sva pitanja. Zato se nameće niz drugih. Između ostalog, da li su onda oni jedini iz ovog sistema koji broji više od 5.700 ljudi, a koji bi trebalo da odgovore na ova pitanja?

Možda i privedenih troje (i drugi obuhvaćeni optužnicom) imaju sasvim logična i zakonski utemeljena obrazloženja zašto su radili kako su radili te su nevini, ali kako to da saznamo kad nema suđenja koje će da da konačnu reč šta se desilo i da li je i ko pogrešio i kako.

Ono je važno ne samo za utvrđivanje konkretne odgovornosti za tragediju (ili nevinosti) već i da trgne ovo društvo iz jedne letargije, neodgovornosti, nezainteresovanosti ili kako god to „krstili“.

Zašto smo ćutali?

Uz sva ova pitanja, postoji još jedno na koje moramo da dobijemo odgovor, a koje se reflektuje na budućnost celog društva – Kako niko nije smogao hrabrosti (ili želje) da upozori (možda i podvikne) – „Ljudi, ne smemo da otvorimo stanicu jer nemamo sve papire koji nam to dozvoljavaju“. Da li su zaista svi ćutali? Nisu smeli da kažu? Nije njihova nadležnost da kažu?

Da li imamo svest da je nekada odgovornost upravo izaći iz zadatih okvira?

Ako ćemo se tako ponašati u svim sferama života, onda ćemo još dugo ići kroz život osvrćući se oko i iznad sebe. Ali, tako ćemo stalno razbijati nos udarajući u prepreke koje ne primetimo ili koje su nam drugi postavili, a mi nismo reagovali.

Umesto toga, i četiri meseca kasnije živimo skretanje pažnje. Upiranje prstom isključivo u struku umesto i u one koji su donosili konačne odluke, požurivali, koordinisali, „rešavali“ zastoje, kompleksan i obiman projekat „ugurali“ u jednu građevinsku dozvolu, odobravali ponude, angažovali, plaćali, objavljivali „celokupnu“ dokumentaciju i ko zna šta još što bi moglo da bude predmet preispitivanja.

Povodom odluke da se pridružimo generalnom štrajku, Forbes Srbija danas putem komentara daje osvrt na trenutnu situaciju oko slučaja pada nadstrešnice u Novom Sadu i nekoliko tekstova koje smo objavili o ovom događaju u poslednjih mesec dana