KOMENTAR Izostanak reakcije trgovaca: U ćutanju je moć ili sigurnost

Nikada nije osvanula na kamenom mestu preko Žepe o kojem je pisao Ivo Andrić, ali mnogima je i dan danas i deviza i životno pravilo. “U ćutanju je sigurnost“.

U najnovijem slučaju, ovo geslo potpisuju trgovci. Koliko preključe predsednik Srbije objašnjavajući nove ekonomske mere, njihove metode nazvao je mafijaškim. I dok se cela javnost, svako u svome domenu i dometu, osvrće na najnoviji Vučićev populistički manevar, skoro svi trgovci ćute. Ruku na srce, prošao je samo jedan i po dan, ali za ograničenje marži i nismo saznali u nedelju, nego dve nedelje ranije. I od tada trgovinski lanci jedini se nisu oglasili.

Nema nikakve sumnje da im ovakve mere ne odgovaraju. Ne samo da su suspenzija slobodnog tržišta, nego i direktan udarac na njihov džep. Ili preciznosti radi, profit. Ne dolaze im ni prvi put, nego ko zna koji po redu. Od akcija bolja, najbolja cena, preko zamrzavanja cena u piku inflacije, pa do uredbe koja će im ograničiti „bezobrzno velike marže“. Ovo kaže predsednik, da ne bude zabune.

Upirali su u njih prstom svi. I predsednik, i guvernerka Tabaković i ostali učesnici u lancu snabdevanja. Donosili mere, tvrdili da su nemilosrdni kada je reč o pohlepi i sticanju profita, i opet ništa. Muk.

Nisu ni jedini. Na veoma sličan način ponaša se i ostatak privrede. Podsetimo, pre izvesnog vremena je Republički zavod za statistiku objavio svoje istraživanje koje dokazuje da su zapravo proizvođačke marže veće nego trgovačke. I ćutali su tada prerađivači.

Ograničavanje kamatnih stopa, zamrzavanje rata, subvencionisani krediti i šta sve ne, uobičajena je politika centralne banke već izvesno vreme. I bankari su uglavnom na ovo ćutali. Smetalo im je naravno, ali javno iz njihovih usta to nismo čuli.

Pitanje, zbog čega je to tako, nameće se kao nezaobilazno. Zašto je medijima toliko teško naći sagovorika iz privrede da glasno, jasno i svojim imenom kaže istinu. Ili barem svoje mišljenje. Ako se ne slažu sa predsednikom da imaju mafijaške metode, da to javno izgovore. Isto i ako smatraju da marže nisu bezobrazno visoke. Ako su sigurni da će im primena najnovijih mera uticati značajno na poslovanje. Pošto se profita lako odreći neće, da kažu šta će ili ko morati da trpi. Jer naivno je i besmisleno verovati da će oni pristati da posluju sa profitom manjim od onog koji mogu da ostvare. Nisu to ni dužni. Ni narodu, ni Vučiću ne duguju da sprovode socijalnu politiku.

Šta je onda motiv njihovog ćutanja? Da li je u ćutanju moć ili je u ćutanju sigurnost?

Da li to srpska privreda, uključujući i trgovce, bankare, proizvođače… strahuje od vlasti i predstavnika države i ne želi da joj se javno suprotstavlja. Računajući da je za njihov biznis i lično bogatstvo mnogo pametnije i mudrije ćutati. Jer, od toga ih sigurno neće boleti glava.

Skloni su da kritikuju i zameraju u tišini, off the record kako se to u novinarstvu kaže, ali kada to treba uraditi javno, to je već prevelik rizik. Uostalom, nije li i skup koji je pre nekoliko meseci organizovan u Privrednoj komori Srbije pokazao kako se privreda odnosi prema državi i onima koji tu državu predstavljaju.

Kako kritika najedanput otupi, pa i kod onih od kojih se najpre očekivala. I počnu da se isporučuju parcijalni i lični zahtevi koji tim biznismenima mogu da pomognu da lakše dođu do rešenje njihovih gorućih problema. I niko se ne seti procedura, institucija, jednakih pravila za sve i tržišnih sloboda na koje svi vole da se pozivaju. Ali samo kada im to odgovara.

Ako se ćutanje ne bira zato što je to sigurnija i mirnija opcija, da li se onda bira jer je u njemu moć.

Drugim rečima, predsednikovo je da donosi mere i njihovim efektima zamajava široke mase, a njihovo je da ćuteći rade svoje.

Da li su oni to već oguglali na nove pakete ekonomskih mera i sa njim prateće verbalne kvalifikacije, koje vlast uglavnom koristi da dopuni efekat. Jer znaju da za sve to imaju rešenje. Već znaju kako će zaobići i akcije države sa boljim i najboljim cenama, znaju kako će kompenzovati gubitke nastale zamrzavanjem cena, znaju šta će sa ograničenim maržama. Već imaju razrađen krizni plan.

Ako je ovo u pitanju, teško im se i može zameriti. Pre se može reči da je to samo snalaženje u zadatim okolnostima. A u tome su se već izveštili i nije da nemaju iskustvo.

Rezultati ove najnovije uredbe pokazaće kakav je imala efekat. I za trgovce i za vlast. Znaće se ko je bolje prošao.

Problem je samo što potrošači sigurno neće biti pobednici iako se ovo uvek usvaja i radi zbog njih. Samim tim to neće biti ni država. Jer dok svi gledaju svoje parcijalne interese, vlast svoje, a privreda svoje, institucije se uništavaju, a zakoni i pravila tržišta obesmišljavaju.