KOMENTAR Ministre, pokažite nam kako se operiše vezanih ruku

„…Pomenuli ste državne apoteke. Državne apoteke već dugo nemaju nikakve veze sa državom. Iz kog razloga? Državne apoteke nisu uopšte bile konkurentne na tržištu. A znate li iz kog razloga nisu bile konkurentne? Znači, postoje stvari, imate tržište i jednostavno funkcionišete ili ne funkcionišete. A šta bi trebalo, da mi sad uzmemo da stavimo njih u neki povlašćeni položaj, a privatne apoteke i ostalo, da njima nametnemo neke namete koje ne mogu da izdrže, da bi mi veštački držali državne apoteke?

Da skratimo, otvoreno je tržište, apoteka ako je državna, ako dobro radi, nastaviće da radi, ako može sama da se izdržava ostaje, a ako ne može – to je to, imaju načina da uzmu nekog partnera, šta god da urade, da se snađu i da rade. Jednostavno, šta je najbitnije? Da ima lekova za građane Srbije, da ima dovoljno lekova, da ima svih lekova i po najpovoljnijim cenama i oni između sebe da prave to tržište koje će odgovarati građanima Srbije, ništa drugo nije bitnije od građana koji treba da kupe te lekove“.

Ove rečenice nije izgovorio bilo ko. I nije ih izgovorio na bilo kom mestu. To su reči ministra zdravlja Srbije koje su odjeknule u sali nacionalnog parlamenta.

Svaka sledeća je diskutabilnija od prethodne. Uzmimo da je reč o lekaru, ne o ekonomisti. Ali i da nema problem s razumevanjem osnovnih principa tržišta.

Neželjena deca

Ipak, zanimljiva je konstrukcija da državne apoteke nemaju veze s državom. I biće da je to najtačnija rečenica u obraćanju.

Država je svoje apoteke odbacila kao neželjeno dete. Ne godinama, sada već decenijama, one su ni na nebu ni na zemlji. Razapete između tog „tržišta“ koje je država nakaradno kreirala, neuređenog sistema i neadekvatnih kadrova.

I onda im sa tako odgovorne pozicije poručite da se snađu na tržištu…ili da odumru kao dinosaurusi.

Tržište koje kreira država

Kako je to tržište napravljeno? Dva su ključna klipa bačena u točkove apoteka.

Lekove su, za razliku od privatnih apoteka, morali da nabavljaju posredstvom centralizovanih nabavki RFZO. I tu su izgubili prostor za dogovore/popuste sa dobavljačima koje imaju privatnici. Nije to zanemarljiva stavka.

I zakucana im je marža na 12%. Značajno niža od zarade privatnika.

Apoteke su uz to bile i jesu u nadležnosti lokalnih samouprava koje su mahom samo mogle da posmatraju agoniju u kojoj se nalaze ili nisu znale kako da im pomognu.

I kola su tako gurnuta u provaliju. Korekcije koje su kasnije isprobavane, nisu mogle taj slobodni pad da zaustave. Dugovi su rasli i rasli, država i opštine su nekad sanirale, ali sistemski problemi nisu otklonjeni.

Zamena teza

I sada je lako, ali i neodgovorno, reći otvoreno je tržište. Otvoreno je na isti način kao kada bismo hirurgu Lončaru vezali ruke oko zglobova, ugurali mu u ruke skalpel i rekli izvolite operišite. Pa kako ću? Pa imate pacijenta, imate skalpel – jednostavno funkcionišete…

Zato je, u najmanju ruku, cinično da ministar kaže da ne želi da stavlja državne apoteke u povlašćeni položaj, a da privatnima nameće namete koje ne mogu da izdrže da bi veštački održali državne apoteke.

Sve to, samo kontra, urađeno je državnim apotekama. Dovedene su u neravnopravan položaj. Napravljeno je „tržište“ u kojem neko ima slobodno formiranje marže, a neko zakucanu visinu. U kom svetu takav biznis može da opstane?

Predlozi za pravljenje sistema

Da, državne apoteke mogu da opstanu na tržištu, samo ako se napravi tržište. Pre više od decenije, ali i pre pet godina neki pametni ljudi su napravili niz predloga. Oni najvažniji su pojednostavljenje sistema nabavki lekova za državne apoteke i izjednačavanje tržišnih uslova i za privatne i za državne.

I tada je državi objašnjeno da mora da preuzme na sebe osnivačka prava jer lokalne samouprave tu ulogu ne mogu da igraju.

Ukazano je da nerentabilne apoteke treba ugasiti i ono što je najvažnije, napraviti bolji plan mreže zdravstvenih ustanova pa i apoteka. Ovo nasleđeno iz Jugoslavije jednostavno ne radi.

Ideja je bila i da se Srbija podeli na šest zdravstvenih regiona i da svaki od njih ima svoju apotekarsku ustanovu koja bi na razumnim principima napravila mrežu i mogla da funkcioniše bez gubitaka. Demografski i geografski kriterijumi za otvaranje novih apoteka važili bi jednako i za privatne i za državne apoteke. Itd, itd…

Otpor protiv nepoznatog

Digla se i kuka i motika protiv plana. I zdravstveni radnici i država. Nikad nisu bili složniji. Svi su znali da to ne valja, ali nisu ponudili ništa bolje. Tadašnji, a i sadašnji ministar, odbacio je tzv. masterplan kao nešto „prepisano iz Hrvatske“. I gde smo sad? Sad je bolje?

Država zna šta je potrebno, samo je neizvesno da li hoće i zna. A zaposleni u apotekarskim ustanovama (i drugim delovima sektora) takođe moraju da se pomire sa svojim istinama. Ne može svako mesto u Srbiji da ima apoteku. Bolna, ali istina. Nije to trafika da se samo pretrči preko ulice i kupi nešto za glavu ili neku drugu tegobu. Nije to takva roba. Moramo da menjamo i navike.

I u drugim sličnim pričama, dok je sve još koliko toliko funkcionisalo, nikoga nije brinuo višak zaposlenih s manjkom posla. Nije to bio naš problem. Bile i jubilarne nagrade, regresi i topli obroci… a sad nema više ni plata.

Zdravstvo Srbije mora da se gradi na tržišnom principu jer nažalost još nismo na nivou skandinavskih zemalja da bismo bili u toj meri solidarni da imamo apoteke gubitaše.

…Da vam kažem…

Ali, nisu nam potrebne ni lekcije iz ekonomije ministra zdravlja. Potrebno je da direktorske pozicije u zdravstvenim ustanovama zaista budu predate menadžerima, a da se lekari bave svojim pozivom.

Međutim, kako kada 13 godina gledamo neslavnu sliku kada je reč o kvalitetu kadrova koje postavlja ova vlast.

Ako ovako i oni razmišljaju (a uzmimo da ministar nije bio zlonameran), zaista nećemo imati više državnih apoteka.

I to na neki način konstatuje i ministar u skupštini.

„…Da vam kažem, desilo se nešto na tom tržištu. Ne postoje više, dakle, imali ste pojedinačne apoteke i da je neko imao po jednu, dve. Došlo je do ukrupnjavanja. Imate sada četiri, pet tih lanaca, oni su se organizovali drugačije i to se promenilo, samo smo to zanemarili. Ali, nema veze, niste duže vi tu da znate, a siguran sam da znate, ali nema veze“.

Ko je zanemario? Nema veze…