KOMENTAR Puče predsednikova guma

Incident sa pucanjem gume na predsedničkom službenom automobilu možda je najpogodniji događaj koji može da pomogne da lakše razumemo o čemu se radi u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Da ne bude zabune, odlično je da niko nije povređen, a kamoli da se dogodilo nešto tragičnije.

Što se, nažalost, desilo u Novom Sadu.

Možda će povlačenje paralele u pogledu procedura neko smatrati suviše pojednostavljenim, ali hajde da probamo.

U slučaju nadstrešnice, „presuđeno“ je već na početku. Odmah je odgovornom proglašena struka. Ko bi mogao da bude struka – projektanti, Reviziona komisija, tehnička kontrola, nadzor…?

Ko je to uradio? Onaj koji je „presuđivao“ u mnogo slučajeva u poslednjih 12 godina. Sačekajmo ipak sud.

Za šta je kriva struka?

Ali, neće biti da je za nesreću u Novom Sadu kriva samo struka. Jer, optužiti samo struku bilo bi slično kao da je za pucanje predsedničke gume odgovornim proglašen vulkanizer koji je montirao „sve četiri“. I eventualno onaj ko je radio tehnički pregled automobila i dozvolio da ide u saobraćaj.

Ovako, javnost je okupirana postupcima projektanata i onih koji su ih nadzirali tako da iz fokusa iz dana u dan nestaje druga važna tema – potencijalna odgovornost onih koji nisu struka.

Sada svi znamo da su zatege bile načete korozijom. I sada svi znamo da ih je trebalo proveriti. Da je bilo potrebno uraditi snimak stanja objekta. Ali, šta ako je snimak stanja urađen?

Šira javnost verovatno ne razume razliku između osnovnog i detaljnog pregleda. I šta uopšte podrazumeva snimak stanja. I onda je lako otići u pogrešnom smeru sa zaključcima.

Zato je važno da struka koja nije bila deo projekta detaljnije objasni narodu „da razume“. Jer, vrlo je bitno reći, ako se sugeriše da je snimanje stanja trebalo uraditi tzv. destruktivnom metodom (da karikiramo, uzeti hilti pa razbijati beton po zgradi dok se ne nađe nešto loše), endoskopskom kamerom ili ko zna još čime, na koliko objekata u Srbiji su primenjene iste metode u poslednjih pet, 10 ili 20 godina… I zašto su primenjene tamo gde su primenjene. Bez takvog objašnjenja, ne radimo dobru stvar.

I još mnogo toga je potrebno dodatno precizirati, ali za to ćemo verovatno morati da sačekamo suđenje. Bitno je da se sve dobro sagleda.

Gresi vulkanizera

Po istoj logici možemo da zamerimo vulkanizeru što nije uočio oštećenja na gumi predsednikovog automobila. I da mu zamerimo što je gumu osmotrio kako je to uradio stotinama puta do sada, a nije primenio još neke tehnike da uoči da je oštećena. I posledično što je dozvolio da se predsednik vozi umesto da sugeriše da stavi drugu gumu.

Ali, šta ako nije uočio oštećenja jer ih nije bilo ili su bila mala? Da li i vi pri svakom uočenom „zarezu“ na gumi trčite u prodavnicu da kupite novu?

Da li su projektanti već mnogo puta radili ovakve projekte i na isti način proveravali stabilnost zgrada kao što su i sada uradili? I to je važno da znamo da bismo bolje razumeli.

Vizuelno posmatranje

Šta znači vizuelno posmatranje? Svakako projektanti nisu ušetali u zgradu bacili pogled i zaključili da je sve ok. Razgovarao sam sa više građevinskih inženjera. I nekoliko onih koji su bili uključeni u projekat.

Sa više strana dobio sam objašnjenje da je Branislava Lazović, autorka projekta arhitekture stanične zgrade svoj posao uradila kako treba i kako se to najčešće i radi. Tim inženjera u više navrata je obilazio zgradu i premerio je i osmotrio od poda do plafona. Tu je bio i Slobodan Naumović koji je sada u pritvoru i na optužnici, okrivljen da nije snimio stanje konstrukcije zgrade.

Znaci oštećenja?

Da li se nadstrešnica pomerila previše u odnosu na mesto na kojem nam je ostavio Imre Farkaš? Da li je na zgradi bilo zabrinjavajućih ugiba greda? Da li je bilo pukotina većih nego što propisuje stari pravilnik o betonu? Da li je zgrada tonula? Ako nije zašto onda da destruktivnom metodom proveravaju stanje konstrukcije? To je potrebno da struka objasni da bismo razumeli.

Da, zgrada je stara 60 godina, ali imamo puno starijih, širom zemlje.

Fotografija koja najjasnije pokazuje da je nešto krenulo po zlu je ona od 31. oktobra. Ali, to je dan pre pada nadstrešnice. Da, ona sugeriše da je pad u tom trenutku verovatno „krenuo“. Međutim, to je daleko od perioda kada je sve projektovano i kontrolisano, a zbog čega je struka na stubu srama.

Da li je Naumović ispravno postupio kada je zaključio da staklo neće preopteretiti nadstrešnicu kada se uz to skinu stari slojevi betona kako je bilo predviđeno projektom, kao i kada težu hidroizolaciju zamene lakšom? Da li je trebalo da pretpostavi da neko tokom izvođenja radova neće skinuti stare slojeve (ako nisu skinuti)? Trebalo je da predvidi nešto što nije bilo u njegovoj moći da predvidi? Ako nije pogrešio, da li onda nisu pogrešili i oni koji su išli po procedurama iza njega? I to struka treba da objasni.

Pitanja

Iz ova dva slučaja možemo da izvlačimo paralelna pitanja.

Ko je bio nadležan da održava automobil?
Ko je bio nadležan da održava stanicu?

Da li je održavao automobil i kako?
Da li je održavao stanicu i kako?

Ko je trebalo da uoči problem na gumi, vulkanizer ili vlasnik automobila?
Ko je trebalo da uoči koroziju, projektant ili (decenijski) vlasnik stanice?

U kakvom je stanju automobil predat vozaču?
U kakvom stanju je stanica predata inženjerima?

Ko održava put koji izgleda kao da se njime ulazi u Hirošimu 1945. godine?
Ko održavanjem stanice smatra proveru da li je pukla pločica ili ne radi vodokotlić u toaletu?

Ko je pustio automobil u saobraćaj?
Ko je pustio ljude u stanicu?

Zašto je automobil jezdio velikom brzinom na putu gde je ograničenje 80 km/h?
Zašto se žurilo s otvaranjem stanice?

Ko je odlučio da voze tom brzinom?
Ko nije na vreme „završio“ sve papire?

Zašto predsednik nije rekao vozaču da uspori i da vozi u skladu sa propisima?
Zašto neko iz Infrastrukture železnice ili Ministarstva građevinarstva nije rekao čekajte ljudi, nemamo sva odobrenja?

Umesto zaključka

Gde su tu granice odgovornog ponašanja? Da li su to pitanja jednako važna kao i koji zakon ili pravilnik je prekršen u procesu projektovanja, izvođenja i nadzora?

Zašto ne pričamo više o tome da li je predsednikov predlog/pitanje da se projekat završi pre roka imao neke posledice? Da li je nadležan da tako nešto predlaže? Da li ljudi iz njegovog kabineta mogu da učestvuju u projektu? Zašto se u prepiskama aktera projekta pominje skraćenje rokova? Ko ih je skratio?

Zašto ministar kaže tužiocu da je bio samo na sastancima sa imaocima javnih ovlašćenja da ih „ubrza da brže rešavaju zahteve iz okvira njihove nadležnosti“? Kako ministar može da ih ubrza kada Zakon o planiranju i izgradnji jasno definiše rokove postupanja?

Pre svega, gde su dokumentovani odgovori na sva ova pitanja? Ili je mnogo toga rešavano usmeno, bez tragova? Da je mnogo ranije kroz održavanje zgrade uočen problem sa korozijom da li bi nadstrešnica danas držala i stare slojeve i novu staklenu konstrukciju?

Ako je struka pogrešila da li to sugeriše da treba da otvaramo sve slučajeve unazad gde se na isti način radilo?

Uh, mnogo teških pitanja za sud. Pre svega, za nas kao društvo. Ne možemo kao masa navijati da struka „omasti konopac“ da bi sve bilo u redu. Bes javnosti ka struci je dovoljno usmeren da je pitanje kako da se uopšte odbrane ako nisu kršili propise.

Ovaj proces može da bude prekretnica da se konačno stvari u ovoj zemlji postave na pravo mesto, da institucije, zakoni i procedure funkcionišu. I zato niko ne sme da bude kažnjen za primer. A da se izvuku neki drugi koji su preskočili zakonske – u normalnim državama odredbe – za njih prepreke? Treba da odgovaraju svi koji su za nesreću objektivno i dokazano odgovorni. Zvali se oni struka ili politika.