KOMENTAR Šta je predsednik danas poručio, a da nije ni izgovorio
Pres konferencija predsednika države očekivano je, ko zna koji put, potvrdila da, nažalost, ne živimo u sistemu već imamo vlast u kojoj postoje samo dva čoveka odnosno jedan čovek i njegov verni pomoćnik.
Zato je teško na neki način ne primetiti simboliku Don Kihota i Sančo Panse.
Slično dvojici književnih junaka, jedan je idealista i živi u mašti (nekoliko puta nam je pokazao da ima snažnu želju da bude slavljen u istorijskim udžbenicima), dok je drugi materijalista odnosno ekonomista koji nastoji da realno gleda na svet. Ipak, ne napušta svog šefa iako uviđa da je ovaj u zabludi. Ali, tu simbolika prestaje.
Vučićev „sendvič“
Sve smo ovo već mnogo puta čuli te se mnogo više čita iz neverbalne komunikacije i načina prezentovanja. Kada je reč o pristupu, ponovo smo dobili ono što se može nazvati Vučićev „sendvič“. Najpre “otvaranje” zastrašivanjem građana neslućenim problemima sa naftom. Za nas je, kako kaže predsednik, problem i kada je nafta 90, a kamoli 108 dolara. Ali ne kaže da je nafta išla nekada i do 147 pa se nije tako dramatično završilo kako pokazuje njegov izraz lica.
Sledi red nikad boljih ekonomskih rezultata ove vlasti.
A da se glasači ne bi uljuljkali, sve se završava novim slojem „zastrašivanja“, ponovo naftom („užas“) i gasom, sa besplatnim dodatkom nerešivih geopolitičkih pitanja, koje ni Bog ne može da dokuči.
Teško je oteti se utisku i da je ovo konferencija koja je ponovo bila namenjena isključivo biračkom telu SNS i njihovoj mobilizaciji. Odnosno, da je odgovor na jučerašnji skup studenata u Novom Sadu.
I (još jednom – nažalost) ponovo smo slušali onu, toliko duboko pogrešnu, retoriku gde u našem društvu s jedne strane postoje građani, a s druge strane neka tamo država koja zbog njih prima sav teret na sebe, odnosno predsednik kao njen predstavnik.
Ako želimo napred moramo da se vratimo na početak – koja je uloga građana u društvu i šta znači odgovornost. Potom sve ostalo.
Statistika naša dika…
Vučić je ponovo demonstrirao umeće „natezanja“ statistike i (zlo)upotrebe slabije informisanosti svojih birača.
Kako mu odgovara, on bira tačku u vremenu u odnosu na koju će praviti računice. Jednom je to 2007, jednom 2010, više puta 2012. godina…
Ko zna koji put poredi neuporedive stvari, kao što su stope privrednog rasta ili nivo javnog duga u zemljama poput Danske, Nemačke ili Francuske. Uz lagodno i neobavezujuće „obećanje“ da ćemo sledeće godine biti najbolji.
Jasno je da 4% rasta BDP-a u Danskoj nije isto što i 4% rasta u Srbiji. Kao što je jasno da je nivo javnog duga od 65% BDP-a u Nemačkoj daleko stabilnije nego 40% BDP-a u Srbiji. Kod Fiča i Mudiza smo i dalje „smeće“ (junk). Mi nikad bolji, ali ne vole nas sudije?
Računa li da njegovi birači ne razumeju (opet nažalost) i veruju da je reč o nečemu impresivnom?
Kao što možda ne razumeju da je inflacija od 3-4% za nas mnogo.
Još jedan vrlo jasan primer „tumbanja“ statistike je poređenje kursa. Javnosti se slikovito prikazuje kako se dinar strmoglavio od 2007. do 2012. (vreme najveće ekonomske krize). Pa se brojke porede sa periodom stabilnosti tokom vakta ove vlasti. Ekonomisti će jednog dana vrlo precizno izračunati koliko je sadašnje držanje fiksnog kursa zarad populizma naštetilo konkurentnosti privrede i koliko nam je usporilo rast.
Isto tako, stopa nezaposlenosti od 7,2% odnosno stotine hiljada više radnih mesta nego 2012. postignuto je dobrim delom subvencionisanjem investitora i privlačenjem ulagača u niskokvalifikovane poslove upravo kako bi se postiglo što masovnije zapošljavanje. Kolike su plate koje oni dobijaju, koliko su to kvalitetna radna mesta, da li će subvencionisani investitori biti tu za pet godina, predsednik je zaboravio da objasni.
Ogromno povećanje standarda
Potom je trebalo da nas impresionira veliki rast plata od 2012. do 2026. Još jedna igra brojevima. Posebno imajući u vidu koliko je tom rastu doprinelo „pumpanje“ plata u javnom sektoru. Sve se to „zatrpava“ najavom podizanja plata (pre roka) za 8%.
Slika na terenu je takva da ozbiljno nedostaju zaposleni u policiji, zdravstvu, prosveti, socijalnoj zaštiti, inspekcijama… I to je jedina realna slika „ogromnog poboljšanja životnog standarda“ kako je predsednik nazvao (svoje) rezultate. Slika konstantnog raslojavanja na ekstremno bogate i veoma siromašne i njihovog „doprinosa“ statistici.
Toga je sigurno i sam svestan i zato smo dobili rečenicu „znate li šta je 8% na 500 ili 1.000 evra“ (40 odnosno 80 evra). Prošli put je bilo – budite srećni. Sada kao da poručuje – budite zahvalni, nezahvalnici jedni.
Ko čuje predsednika
I ponovo smo imali situaciju da predsednik samog sebe potire. Uveravani smo o odgovornom odnosu prema državnim finansijama prikazivanjem nemilosrdne odlučnosti da ne odstupe ni 0,1 procentni poen u primeni švajcarske formule za penzije. Ali je predsednik zaboravio da pomene da se zato odstupilo čak 0,5 procentnih poena u povećanju budžetskog deficita (sa tri na 3,5% BDP-a). Uz kršenje dogovora sa MMF-om, a sve da bi bilo novca za finansiranje kampanje.
Potom i epizoda sa pominjanjem Vijetnama. Naša stopa rasta od (sada ćemo mi da izaberemo tačku u vremenu) 2020. naovamo je u proseku bila 3,2%, a Vijetnama 6,2%. Da je Srbija rasla u tom procentu svake godine, sve danas prikazane brojke bile bi mnogo bolje. I zaista bi imali ogromno povećanje standarda, jer je sve iznad 5-6% ono što nam je potrebno da bismo sustizali Evropu po kvalitetu života.
I ovo su teme koje je trebalo da nam, ko zna koji put, prezentuje premijer. Ali je evidentno previše zauzet pa je bilo potrebno da predsednik ponovo uskoči. Međutim, predsednikovo široko lamentiranje o spoljnoj politici na kraju konferencije odavalo je utisak čoveka koji ima potrebu da priča nekome, jer ga ne slušaju oni koji bi trebalo.