KOMENTAR Zašto je odluka Apelacionog suda jedina razumna

Odluka Apelacionog suda u Novom Sadu da usvoji žalbu tužioca i na optužnicu „vrati“ šest osoba koje je pre toga „skinuo“ Viši sud, jedina je razumna u ovom postupku.

Ne ulazeći u pitanje pravnog ugla (iako je to optuženima najbitnije), ovde je ipak reč o pravdi i odgovornosti za jedan od najstrašnjih događaja u Srbiji u 21. veku (a nažalost nije manjkalo nesreća). Ta odgovornost bi nekoga mogla da košta godina provedenih u zatvoru. I zato je najpoštenije da nevini svoju nevinost odbrane na sudu, a odgovorni na istom mestu da obrazlože kako su postupali i zašto.

Kao što smo i krajem prošle godine komentarisali, osakaćenom optužnicom, bez šest osoba koje su svaka na svoj način imale ulogu u projektu, ostali bismo bez odgovora na nekoliko ključnih pitanja.

Glavno pitanje

Nemoguće je naći pravdu u slučaju smrti 16 osoba, a da nam suđenje ne odgovori na pitanje – ko je pustio ljude da sede tamo gde su bili u trenutku pada. Šta će građani na gradilištu? Ko je doneo tu odluku?

Odgovora na to pitanje verovatno ne bi bilo da Apelacioni sud nije doneo ovakvu odluku. Jednostavno, na suđenju se ne bi ni bavili tim pitanjem jer na optužnici ne bi bilo nikog ko bi na to pitanje odgovorio.

A to je pitanje svih pitanja.

I nema pravde ako na njega ne dobijemo odgovor.

Ako je u tom trenutku centralni hol bio gradilište, kao i prostor ispred njega, onda je potrebno dobiti racionalno obrazloženje otkud ljudi na klupama. I otkud u zgradi ljudi koji kupuju karte pored građevinskih folija.

Veštačenje se bavilo pitanjem da li se ugibanje nadstrešnice moglo videti u danima pre pada i da li bi to pomoglo da se zaustavi prolazak ljudi ispod iste. Ali, to nije najbitnije jer svakako nije trebalo da budu tu.

Potrebno je da do detalja saznamo kako je tekao lanac odlučivanja na projektu. Da li je bilo i neformalnih naloga i kakvih.

Od ovog pitanja granaju se dodatna, ne manje bitna.

Potpitanja

Prateći ovaj slučaj mogli smo u iskazima svedoka da čujemo da je naloženo premeštanje biletarnica u centralni hol i početak prodaje karata. Ko je to naložio? I gde je papir o tome?

Takođe smo saznali da je naloženo uklanjanje gradilišne ograde ispred ulaza u centralni hol. Ko je naložio da se ukloni? Gde je papir koji to pokazuje?

Da ova ograda nije sklonjena, da li bi žrtve mogle da dođu do klupa na kojima su sedeli u trenutku pada?

Kome je bila potrebna ceremonija obilaska zgrade sa medijima? Ko je to tačno tražio i ko je tom zahtevu udovoljio? Iako to nije suštinsko pitanje, na suđenju ćemo verovatno čuti da ta ceremonija nije predstavljala zvanično otvaranje zgrade.

I na kraju – kome je palo na pamet da sprovodi primopredaju objekta putem nečega što je nazvano interni prijem kada takav institut ne postoji u zakonu. Suđenje će sada verovatno biti i opomena drugim državnim preduzećima i institucijama da ne mogu da osmišljavaju sopstvene procedure i potpisuju neadekvatne komade hartije.

Drugo najvažnije pitanje

Drugo najvažnije pitanje jeste ono koje se stavlja na teret inženjerima i izvođaču. Prvo, to su kvalitet projektne dokumentacije i dilema da li je bila potrebna i kakva provera stabilnosti objekta. Tu je i rešavanje zagonetke da li se moglo videti da su žice u vešaljkama korodirale.

Iako bismo na deo tih pitanja dobili odgovore i sa „skraćenom“ optužnicom, odluka Apelacionog suda sada pruža priliku javnosti da od šireg kruga optuženih sazna šta je tu bilo dobro ili nije bilo dobro urađeno.

Otklanjanje dilema

Odluka Apelacionog suda otklanja i neke dileme koje su se nametale nakon „skraćivanja“ optužnice.

Ne ulazeći u pitanje odgovornosti optuženih, jer će imati priliku da svoje postupke brane na sudu, i nevini su dok se ne dokaže suprotno, opravdano je zapitati se, recimo, kako na „umanjenoj“ optužnici ima izvođača radova, a nema nadzora. To su dva prilično povezana „entiteta“ na gradilištima. Pojednostavljeno, ili su oba na optužnici ili nisu.

Slično pitanje može se postaviti i u segmentu kvaliteta projektne dokumentacije. Kada nadzirete stvar koja predstavlja jedan niz, jedan tok, kako je onaj na kraju tog niza pogrešio, a nije pogrešio onaj pre njega. Može, ali je manje verovatno.

I na kraju, kako je moglo da se desi da na optužnici za delo koje je dovelo do smrti 16 ljudi nema osobe koja je, prema tvrdnjama onih s kojima smo razgovarali u prethodnih 20 meseci, bila alfa i omega celog projekta. Osoba koja se pitala za sve. Ovo je prilika da objasni kako je lanac odlučivanja funkcionisao, gde su bile pisane, a gde usmene odluke. Ako je sve bilo kako treba, nema razloga za brigu oko suđenja.

Sada ćemo na suđenju imati i više osoba koje će, nadamo se, objasniti otkud odluka da ceo projekat bude „gurnut“ pod jednu građevinsku dozvolu. Što je vuklo dodatne izazove sa realizacijom.

Oprez

Može se pretpostaviti da je javnost zadovoljna time što će ipak videti i političke figure na suđenju. Ali, daleko od toga da je priča time rešena.

Potrebno je razumeti da ovde nije reč o vojnoj doktrini i da ne postoji komandna odgovornost. Tako da, iako su neke od političkih figura vraćene na optužnicu, to ništa ne mora da znači.

Posebno imajući u vidu, a tu je potrebna dodatna doza opreza, da je reč o veoma komplikovanoj materiji. I da nam sledi pravi rat argumenata i tumačenja pravnih nijansi. Najteže će biti onima koji budu donosili odluku na kraju suđenja. Mnogo toga zavisiće od njihovog rasuđivanja.

Zašto? Evo jednog primera. Nakon same tragedije, javnost se obrušila na struku pitanjem da li je utvrđena stabilnost objekta. I danas smatra logičnim da je obaveza da se proveri stabilnost objekta starog 60 godina pre radova. Ali, s druge strane, struka od koje se očekivalo da proveri stabilnost nije imala priliku (osim pred tužiocem) da objasni da li je provera urađena kako su nalagali propisi, da li je na nadstrešnicu stavljeno nešto čiji teret je mogla da podnese (pod uslovom da vešaljke nisu korodirale) i da provera stabilnosti ne znači da se „razlupa“ cela zgrada do armature jer se tako u većini slučajeva ne radi. Posebno što se na zgradi stanice Novi Sad dominantno radilo o estetskim, a manje o konstruktivnim radovima (ovde ne govorimo o delu perona).

Pitanje svih tih, da kažemo tehničkih, pitanja, jeste i to da li su i kako mogli da vide mesta korozije koja su bila duboko u krovu. Ovo će morati da „preseče“ sudija jer dosad nismo dobili jasna objašnjenja.

U Novom Sadu će se suditi o uzrocima pada nadstrešnice i pogibije ljudi, a ne o korupciji i načinu odabira podizvođača (stručnih ili nestručnih), pitanjima da li su izvedeni svi radovi, da li se i ko „ugradio“ i slično, te u skladu s tim treba graditi i očekivanja.

Paradoks

Odluka Apelacionog suda je razumna jer ćemo, nadamo se, dobiti celu priču. A ona je u nekim delovima paradoksalna. Najpre u tome da je moglo da se dogodi da imamo optužnicu sa samo sedam ljudi iako bi ona trebalo da ih ima i više od inicijalnih 13. Još neki ljudi su donosili odluke. Možda ćemo na suđenju čuti nešto više o njima i njihovim potezima.

Ovo je trebalo da bude projekat na ponos cele države odnosno društva. Međutim, ostaće kao večna negativna uspomena. Kao trauma, kao rana.

Zašto? Zato što su, po svemu sudeći, preskakani koraci pod pritiskom rokova, želje za grandioznošću i promocijom. Tamo gde je država trebalo da bude primer svima, upravo je ona omanula.

Paradoks je da je u ovom projektu sve bilo po slovu zakona do trenutka kad je dobijena građevinska dozvola. Posle toga, izgleda kao da se sve raspalo. Zašto? To čekamo da čujemo na suđenju.