Kuda vodi koncesija za Apoteku Beograd: Privatizacija i monopolizacija koje se tako ne zovu

Odbornici Skuštine grada Beograda usvojili su pre dva dana informaciju o potrebi poveravanja obavljanja apotekarske delatnosti na primarnom nivou zdravstvene zaštite na teritoriji grada Beograda u postupku koncesije.

Navedeno je da je status Apoteke Beograd takav da se model obezbeđivanja sredstava za funkcionisanje iz sopstvenih prihoda pokazao neodrživim.

Račun Apotekarske ustanove Apoteka Beograd u blokadi je gotovo 70 dana u kontinuitetu i dug trenutno iznosi 269.927.116 dinara.

Kako se navodi u obrazloženju informacije koja je usvojena, poslovanje je time onemogućeno. Samim tim i obavljanje osnovne delatnosti od interesa za građane Beograda u trenutnom vidu organizacije.

„Uvođenje privatnog partnera u posao Apoteka Beograd“

Nadležni nisu pojašnjavali šta je dalji plan, ali predsednik Skupštine Grada Beograda Nikola Nikodijević izašao je sinoć sa objašnjenjem da „neće doći do privatizacije Apotekarske ustanove Beograd“. Već da je potreban partner da bi se, kako je kazao, našlo održivo rešenje.

„To nije privatizacija, to je uvođenje partnera u posao”, pojasnio je.

Zaposleni u Apoteci Beograd skoro osam meseci ne primaju platu. Upitno je, kako upozoravaju, i da li će za 10 dana imati zdravstveno osiguranje.

Deo njih protestovao je ispred gradske skupštine nezadovoljni rešenjem koje je usvojeno.

Kako kažu u sindikatu Opstanak za Forbes Srbija, tražiće detaljniju analizu od gradskog Sekretarijata za zdravstvo kome je povereno da preduzme radnje i aktivnosti predviđene Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama.

Apoteka Beograd i troškovi zdravstvene zaštite

U dokumentu koji se našao ove nedelje pred odbornicima se navodi i da ukupni troškovi zdravstvene zaštite iznose oko 1.000 evra po glavi stanovnika. Od toga oko 35 odsto iz džepa građana, najvećim delom za kupovinu lekova.

„Postavlja se pitanje na koji način će se ovaj trošak smanjiti ukoliko predamo sve državne apoteke u privatno vlasništvo i kako se uopšte predavanje tržišta na ovaj način isplati državi“, upitali su zaposleni Apoteka Beograd.

Upozoravaju i da snabdevanje lekovima ne sme biti prepušteno isključivo privatnom sektoru.

Forbes Srbija istraživao je koje su mogućnosti i ko bi mogao da bude zainteresovan da se uključi u postupak koncesije.

Izvor Forbes koji dobro poznaje prilike na farmaceutskom tržištu Srbije kaže da rasprava koja se trenutno vodi u javnosti nije pitanje za ili protiv privatizacije niti tema za još jedan dnevno-politički obračun.

Zakon o apotekarskoj delatnosti rešio bi mnoge probleme

Problem je što Srbija decenijama nema Zakon o apotekarskoj delatnosti, jasan je naš izvor.

„U takvom pravnom vakuumu, nijedno rešenje ne može biti dobro – ni privatno ni javno. Ovo stanje je direktna posledica dugogodišnje nesposobnosti vlasti da donese jasnu i modernu regulativu. Time su zaposleni u javnim apotekama godinama držani u teškom i neizvesnom položaju, bez stabilnog finansiranja, bez sistemskog plana i bez pravne zaštite koju bi svaka evropska država obezbedila“, kaže sagovornik.

„Bez zakona ide se ka monopolu“

„Sve dok to ne uradimo, svaka koncesija ili ad-hok odluka će voditi ili monopolu ili potpunoj nestabilnosti“, navodi.

Kako precizira, u ovom trenutku niko ne može pouzdano reći ko bi bio privatni partner, jer proces nije transparentan.

„U praksi, svaki veliki regionalni lanac apoteka, veledrogerija ili distributer koji već posluje u Srbiji ima potencijalni interes. Posebno oni koji već imaju razvijenu komercijalnu mrežu”, kaže izvor Forbes.

Ono što je problematično jeste da u zastarelom i nedorečenom pravnom okviru privatni partner može dobiti prednost koja ne bi bila moguća u uređenom sistemu.

Na pitanje da li bi to značilo da ograničenje marže ne bi više bilo obaveza, odgovara da bi to trebalo da važi i dalje, čak i po ulasku privatnog partnera. Ipak, u praksi postoji bojazan da bi se kroz koncesioni ugovor mogli kreirati specifični izuzeci ili modeli indirektnog profita koji bi privatnom partneru omogućili komercijalnu prednost (upravo zato što nema posebnog zakona za ovu oblast).

Subvencije, rešenje ili ne?

„Dakle, nije poenta u tome ko će biti partner nego u tome da nemamo zakon koji sprečava stvaranje monopola i diskriminatornih uslova“, dodaje.

Na pitanje da li bi pomoglo subvencionisanje javnih apoteka budući da su deo sistema javnog zdravlja on kaže da je to sasvim racionalna politika u zemljama EU. Posebno u manje profitabilnim sredinama. U slučaju Beograda, neuporedivo bi manje koštalo od, recimo, subvencija za javni prevoz.

„Država već subvencioniše javni prevoz zato što je to javna usluga. Po istom principu apoteke su deo primarne zdravstvene zaštite i moraju imati stabilan model finansiranja. Posebno u manje profitabilnim delovima grada ili u manjim sredinama“, ukazuje naš sagovornik.

Trošak ovakve politike bi bio višestruko manji od drugih budžetskih izdataka i meren u desetinama, a ne stotinama miliona evra. To je daleko jeftinije nego posledice zatvaranja apoteka, monopola ili nestašica lekova, ukazuje sagovornik.

Koncesija nije loše, ali je rizično rešenje u ovim okolnostima

Kaže i da bez sistemskog zakona koncesija će vrlo verovatno ići u pravcu jačanja privatnog sektora. Bez jasnih garancija za kvalitet usluga, dostupnost lekova i zaštitu zaposlenih.

Taj model, kako kaže, ne mora nužno biti loš sam po sebi. Ipak, jeste rizičan jer se o tako osetljivom sistemu odlučuje parcijalno, bez propisanih standarda, kriterijuma i ograničenja tržišne koncentracije, ističe.

„Ako se ovako nastavi, najrealniji scenario je polagana transformacija javnih apoteka u privatni model, i to kroz ugovore koji dugoročno obavezuju grad bez dovoljno javnog nadzora. To je upravo ono čemu se u Evropi pristupa isključivo kroz strogo definisane zakone, a ne ad-hok odlukama“, ukazuje sagovornik Forbes Srbija.

Još jedan sagovornik Forbes, magistar farmacije, koja je kroz strukovna udruženja pratila i bila svedok dešavanja na farmaceutskom tržištu decenijama, kaže da se model javno-privatnog partnerstva u zdravstvu obično primenuje za usluge koje treba da budu dopunske. U Srbiji je to poslednjih decenija bio mehanizam za privatizaciju državnih apoteka.

Primeri iz prakse

Kako objašnjava, svi ugovori o javno-privatnim partnerstvima do sada su bili ograničeni na određeni broj godina. Navodi primer da su i apoteke u Novom Sadu na taj način date privatniku na period od 15 godina.

U pozivu za koncesionog partnera uobičajeno je da se navede šta je sve koncesionar dužan da ispuni od uslova. Ostaje da se vidi kako bi se model sa Apotekama Beograd sproveo u delo kada takav oglas bude objavljen.

Ukazuje da se nameću dva pitanja – najpre šta to znači za zaposlene, a drugo šta to znači za zdravstveni sistem šire gledano.

„Ukoliko sve apoteke postanu privatne onda je to monopol jedne vrste vlasništva. Nikada nije dobro kada postoje lanci koji imaju monopol“, kaže. „Svaka vrsta monopola je problematična jer mogu da diktiraju sve… Prelazak na isključivo privatno vlasništvo može da ima za posledicu da jačaju svoj monopol, da utiču na cene, raspored, broj apoteka….“.

Rešenja iz zemalja u okruženju kao primer

Navodi primer da su u Sloveniji svojevremeno imali ideju da sve apoteke privatizuju. Ipak su se vratili modelu kakav postoji i u drugim zemljama u okruženju poput Hrvatske i Crne Gore – da imaju privatne i državne apoteke.

Navodi primer apoteka u Kragujevcu gde je Skupština grada takođe donela odluku da se ide u pravcu javno-privatnog partnerstva. Onda se na oglas niko nije javio i sada Grad dodeljuje određena sredstva da bi one mogle da rade. Slično se desilo i sa apotekama u Užicu.

Ukazuje da je upravo zato nemoguće poverovati u to da su apoteke u Beogradu veliko finansijsko opterećenje za grad.

Ko je „bacio oko“ na Apoteku Beograd?

Na našem tržištu, dva velika lanca, Dr Max i Benu imaju više od 400 apoteka svaka. Iako bi mogli da imaju interes da dobiju koncesiju, sagovornica ukazuje da postoje i veliki domaći lanci – pre svega Vegafarma i apoteka Janković.

„To su dva naša veća domaća igrača i ostaje da se vidi da li će i oni videti neki interes u svemu tome“, kaže sagovornica Forbes.

Na pitanje koji su sve interesi privatnih lanaca da uđu u koncesiju, ona kaže da su različiti u različitim gradovima, ali da treba imati u vidu još jednu bitnu stvar.

„ Ono što je moguće jeste da će i vlast možda nekog naterati na to. Da oni koji budu koncesionari budu naterani na neki način od poličkih struktura da uđu u to. Ni to nije nemoguće“, kaže sagovornica.

Politički uticaj

Na pitanje da li bi Apoteka Beograd mogla ostati kao posebno pravno lice ona kaže da je to moguće i da to nije loše razmotriti kao opciju. Ostaje da se vidi kako bi se finansirala i koliko zaposlenih imala.

„Recimo, apoteke koje su ušle u javno-privatno partnerstvo u nekim gradovima u Srbiji bile su pre toga u planu mreže nasleđenom još iz vremena socijalizma. On je pravljen tako da na celoj teritoriji Srbije budu raspoređene apoteke tako da svima bude dostupna zdravstvena zaštita. U tom planu mreže su državne apoteke i u svakom mestu se „ostavljala“ po jedna apoteka“, navodi farmaceutkinja.

Apoteka Novi Sad postoji kao zaseban pravni subjekt i ima samo jednu apoteku, ukazuje izvor Forbes.

Galenska proizvodnja kod privatnika skuplja od Apoteka Beograd

Na pitanje šta se može očekivati u pogledu galenskih preparata po kojima je Apoteka Beograd poznata i jedinstvena ona kaže da veruje da bi i privatnici to mogli da rade. Ipak, treba imati u vidu da su cene proizvoda tog tipa u privatnim apotekama tri puta veće nego cene koje Apoteke Beograd imaju.

„Problem će biti veliki dok se ne razreši, ali praktično privatne apoteke to mogu preuzeti samo je pitanje cene i kvaliteta, ali i znanja zaposlenih“, kaže sagovornica.

Ukazuje i na ono što sindikat i zaposleni ovih dana upozoravaju – pitanje ugovora sa RFZO u narednom periodu. Naime, problem su i trenutna kašnjenja u isplati faktura za lekove svim apotekama te će se videti kakva će dalja dinamika biti.

„Od privatnika se ne može očekivati ono što je nekad od Apoteka Beograd“

Navodi još jedan primer koji smatra da mnogi zaboravljaju – da su se u ratnoj situaciji tokom devedesetih u Apoteci Beograd izdavali lekovi prognanim licima. Onda je iz Fonda saopšteno da nemaju sredstva da to plate apotekama.

„Privatnici nikada ne bi pristali na tako nešto za slučaj da se na primer desi pandemija ili neki sličan problem kad Republički fond ne može da isplati troškove za već izdate lekove“, izražava bojazan sagovornica.

To sve može da otvori potencijalno veće probleme, kaže izvor Forbes.

Konsultant u oblasti zdravstva Simo Vuković ukazuje da mu se čini da će privatni lanci biti zainteresovani za ovaj posao i da ciljaju na atraktivne lokacije koje poseduju Apoteke Beograd, a na kojima će moći da nastave farmaceustku delatnost.

Vuković ukazuje da su to sve palijativna rešenja. „Nazvao bih to privatizacijom profitabilnih kapaciteta Apoteka Beograd“, dodaje.

Treba imati u vidu da su privatne apoteke sposobne da igraju tu utakmicu, one nisu obavezane centralizovanim tenderom. Imaju fleksibilnije mogućnosti i uslove od onih koje je do sada imala Apoteka Beograd, napominje Vuković.

Šta sve mogu privatne apoteke

Ukazuje da privatne apoteke ne bi potpadale pod centralizovani tender. Marže su ograničene samo za pozitivnu listu lekova, a za sve ostale lekove slobodno formiraju cene.

„Mogu da formiraju lager kakav hoće i sa dobavljačima veledrogerijama da pregovaraju o rabatima koji idu i do 25 odsto. I to je jedan drugačiji ambijent. Privatne apoteke će od toga da naprave veliki profit“, kaže. „Nemojmo imati dilemu da bi u tom slučaju to bila hiperprofitabilna firma“.

Ostaje, kako navodi, pitanje ko će raditi u delovima Beograda i lokacijama koje nisu toliko profitabilne.

„Šta će biti kada određeni deo sugrađana ostane bez apoteka koje su im do sada bile dostupne na određenim lokacijama“, kaže.

Važno da postoje jednaki uslovi za sve

I Vuković je mišljenja da bi Zakon o apotekarskoj delatnosti garantovao jednakost uslova za privatne i državne apoteke.

Ukazuje da nije rešenje ni da Grad Beograd kao osnivač unedogled plaća dugove Apoteke Beograd. Oni će se opet nagomilati za pola godine i opet će nastati problem, dodaje.

Ističe i da nema razloga da se u ovoj situaciji kritike upućuju menadžmentu Apoteka Beograd ili radnicima zbog niske produktivnosti jer je problem upravo to što Apoteka Beograd od 2013. „ne trči ravnopravnu trku“.

Problem je nastao kada su lekove na recept počele da izdaju privatne apoteke, ali je za državne ostala obaveza centralizovanih javnih nabavki.

Apoteka Beograd dovedena u neravnopravni položaj

Zbog toga što su dovedene u neravnopravan položaj tokom 2014. i 2015. godine. Počele su da beleže veliki pad prihoda, podseća Vuković. „Apoteka Beograd je zato od ustanove džina došla do pozicije da se uruši jer je ostavljena u poziciji da igra utakmicu koja je unapred izgubljena“, kaže.

„Njima je ograničena marža, koja nije mogla da pokrije troškove te se iz pozicije gde je Apoteka Beograd bila ustanova pod okriljem Grada Beograda sada došlo do toga da se ona nalazi pred gašenjem“, dodaje.

Navodi da je trebalo povećati apotekarske marže na veleprodajnu cenu leka na 22 ili 24 odsto kako bi se postavila finansijska održivost. Takođe i naplatile farmaceutske usluge.

Navodi primer da se u Nemačkoj farmaceutska usluga naplaćuje po izdatoj kutiji leka.

To je jedan od predloga koji su svojevremeno odbijeni i dovelo je do toga da određeni broj apoteka bude ugašen ili privatizovan, naglašava.

Ukazuje i on da bi problemi na farmaceustkom tržištu mogli da se reše najpre Zakonom o apotekatskoj delatnosti. Taj propis bi, između ostalog, predviđao da se broj apoteka definiše na osnovu broja stanovnika.

Mnogo otvorenih pitanja

Postavlja se i pitanje i kako će na primer ako u koncesiju uđu privatni lanci ispunjavati javni interes kao jedini subjekt u farmaceutskoj delatnosti.

„Koja će se apoteka obavezati da dežura noću da pruži uslugu nekome u dva ujutru. Ili u slučaju nekih situacija kakva je bila pandemija ili poplave kada je tu ulogu preuzimala Apoteka Beograd“, pita se Vuković.

To su sve pitanja koja moraju da se postave osnivaču Grada Beograda, ali i resornom ministarstvu, dodaje.

Kao uporednu praksu Vuković navodi da je u Nemačkoj polovina apoteka državna, a polovina su privatne.

Šta dalje?

„Ako hoćemo da se ugledamo na zemlje EU i na njihove standarde, slična takva situacija je i u Sloveniji. Zakonom bi trebalo da se omogući kako je i u drugim evropskim zemljama gde su najbolja iskustva. Da mogu postojati i privatne i državne apoteke. Ali da vlasnici apoteka mogu biti samo farmaceuti“, dodaje.

To praktično znači da ćemo sada u ovakvim okolnostima i neuređenom tržištu u budućnosti moći da računamo na to da će privatne apoteke prodavati samo svoj brend.

„To su takođe potencijalne opasnosti u bliskoj budućnosti za kvalitetno snabdevanje građana lekovima i medicinskim sredstvima“, kaže Vuković.

Navodi da se dugi niz godina govorilo o tome da je galenska proizvodnja Apoteke Beograd nerentabilna. A da je sa druge strane u privatnom sektoru takva vrsta proizvodnje najprofitabilnija delatnost.

Kaže da je javno-privatno partnerstvo širok pojam i da se može desiti da Apoteke Beograd ustupe prostorije i zaposlene privatniku. To je jedna vrsta javno-privatnog partnerstva koja je vrlo neravnopravna i slaba sigurnost za javnu funkciju koju treba da obavljaju apoteke, upozorava Vuković.