Lideri novog doba: Usklađeni, nikad ne gube širu sliku i pravac
Poslednjih meseci imao sam priliku da razgovaram sa obrazovnim liderima širom zemlje koji nose izuzetno veliki teret odgovornosti. Upoznao sam direktore školskih uprava koji iznova osmišljavaju način na koji škole pripremaju mlade za svet koji još ne poznajemo. Lideri koji stvaraju okruženja u kojima učenici i nastavnici mogu da napreduju uprkos neizvesnosti. Predstavnike državnih institucija koji rade na modernizaciji sistema osmišljenih za neko drugo vreme, istovremeno čvrsto verujući u moć javnog obrazovanja.
Ono što me u tim razgovorima najviše pogađa nije strah. To je odlučnost. Ispod sve složenosti ovog trenutka krije se svest da postepene promene više nisu dovoljne. Mnogi lideri postavljaju dublje pitanje: kakvo liderstvo ovo vreme zaista zahteva?
Izgubila se šira slika
Godinama je obrazovanje slavilo lik heroja među liderima. Neumornog u rešavanju problema. Osobu spremnu da radi duže, kreće se brže i podnese veći pritisak od svih drugih. Nagrađivali smo hitnost i divili se izdržljivosti. Ali budućnost neće graditi iscrpljeni ljudi koji snagom volje održavaju na okupu fragmentisane sisteme. Gradiće je lideri koji umeju da stvore usklađenost i povezanost.
Ta reč možda zvuči previše tiho u odnosu na veličinu izazova sa kojima se suočavamo. Ipak, kada proučavam najuspešnije i najbrže napredujuće obrazovne sisteme na svetu, upravo se usklađenost iznova pojavljuje kao ključni faktor. Ne kao slogan, već kao okosnica sistema. U snažnim sistemima ljudi se kreću u istom pravcu. Politike podržavaju praksu. Načini ocenjivanja i iskustva učenja odražavaju ono što je učenicima zaista potrebno za budućnost.
Profesionalni razvoj povezan je sa širom vizijom. Nastavnici i obrazovni radnici razumeju ne samo šta rade, već i zašto je to važno. Postoji osećaj da sam sistem nosi ljude napred, umesto da pojedinci sami nose teret sistema.
Previše obrazovnih sistema danas deluje kao skup nepovezanih delova. Nova inicijativa stiže pre nego što je prethodna dobila priliku da zaživi. Od škola se očekuje da rešavaju gotovo svaki društveni problem, dok istovremeno podižu obrazovna postignuća, integrišu nove tehnologije, odgovaraju na promene na tržištu rada, unapređuju dobrobit učenika i zaposlenih i reaguju na stalne političke pritiske.
Lideri provode dane upravljajući fragmentacijom umesto da grade usklađenost. Vremenom, sama fragmentacija postaje poseban oblik iscrpljenosti. Ljudi gube iz vida širu svrhu. Zamajac napretka ustupa mesto pukom održavanju postojećeg stanja. Energija se troši na reagovanje umesto na stvaranje.
Delovi prave celinu
Upravo zato liderstvo danas zahteva nešto drugačije od onoga čemu su mnogi od nas učeni. Lideri koji će pokrenuti obrazovanje napred nisu samo efikasni menadžeri. Oni su arhitekte usklađenosti i povezanosti. Pomažu ljudima da sagledaju kako se različiti delovi uklapaju u celinu. Donose jasnoću kada svet postane previše bučan. Odupiru se iskušenju da prate svaki novi trend ili da reaguju na svaki talas panike. Razumeju da se transformacija ne gradi gomilanjem novih inicijativa, već njihovim usklađivanjem.
Na to sam se nedavno podsetio tokom susreta sa grupom direktora školskih uprava u Misisipiju. Dok su predstavljali svoje priče i završne projekte, primetio sam koliko njih govori o udaljavanju od modela „herojskog liderstva“. Jedan od njih opisao je kako je naučio da ne poistovećuje neprestanu aktivnost sa stvarnim napretkom. Drugi je govorio o tome kako je postao manje reaktivan, a više promišljen i nameran u svom delovanju.
Nekoliko njih naglasilo je značaj unutrašnje stabilnosti i sposobnosti da ostanu pribrani u trenucima koji podstiču strah, pritisak ili potrebu za dokazivanjem. Niko nije govorio o tome da je postao glasniji lider. Govorili su o tome da su postali čvršće ukorenjeni i stabilniji lideri.
Možda je upravo to jedna od najzanemarenijih istina u današnjem obrazovanju. Usklađene sisteme stvaraju usklađeni lideri. Ne savršeni lideri, niti nužno harizmatični lideri, već lideri sposobni da unesu fokus u fragmentisana okruženja. Lideri koji umeju da zadrže dugoročnu perspektivu dok istovremeno odgovaraju na hitne izazove. Lideri koji razumeju da se poverenje gradi polako — kroz doslednost, jasnoću i kontinuitet tokom vremena.
U ovom vremenu nije potrebno više galame. Potrebni su lideri koji mogu pomoći ljudima da ne izgube iz vida svoj pravac. Jer u vremenima neizvesnosti sistemi ne dostižu visinu svojih ambicija, spuštaju se na nivo svoje organizovanosti i unutrašnje povezanosti.