Mahmud Bušatlija za Forbes Srbija: Bajke o ekonomskom razvoju gospodina doktora Malog
Autor je savetnik za razvoj i investicije
Već 24 godine živimo u „srećnim i berićetnim“ vremenima demokratije i liberalne ekonomije. Svedoci smo svakodnevnog, nikada do sada postignutog rasta, ali ne i razvoja naše ekonomije koji bi rezultirao rastom životnog standarda građana ove „srećne“ zemlje. Svi dosadašnji ministri finansija su bili ponosni na svoj doprinos rastu BDP-a i životnog standarda, osim dr Siniše Malog.
On se ne posvećuje tome na taj način, već je svoje znanje i veštine posvetio rastu BDP-a koji mu dozvoljava da s vremena na vreme poveća minimalne plate i penzije. Tako onda poraste i prosečna plata, ali nikako da poraste kupovna moć stanovnika.
Nadam se da Zavod za statistiku obračunava kupovnu moć, ako ništa drugo da bismo mogli da pratimo razvoj naše ekonomije. Pošto Zavod nije ažuran u prezentaciji tog obračuna javnosti, možemo saznati od Eurostata, na primer, da je Srbija 2023. dostigla oko 45 odsto prosečne kupovne moći EU. Manju kupovnu moć od nas u Evropi ima samo jedna zemlja.
Sa ovim saznanjem, teško je poverovati u izjavu gospodina doktora da samo jedna država u Evropi ima brži rast BDP-a. Uostalom, da li je uopšte važno kojom brzinom raste naš BDP ako to ne prati porast životnog standarda, dostignut rastom kupovne moći?
Šta je važno, BDP ili životni standard
Do sada smo preživeli uništavanje industrije, podinvestiranje ekonomije, pad konkurentnosti naših proizvoda… Životni standard nikako da se usaglasi sa „veličanstvenim“ rastom BDP-a. Nažalost, nijedna od državica nastalih od Jugoslavije nije do sada uspela da dostigne nivo iz daleke 1989. Prethodne 24 godine nama se prodaje priča o rastu, ali bez razvoja.
To je lako postići ako se manipuliše obaveštavanjem stanovništva, što je karakteristična „zabava“ političara svuda u svetu. Ta manipulacija je vrlo jednostavna, prikazujući BDP kao merilo za upoređivanje sa ostalim zemljama i pri tome izbegavajući da se prikaže kupovna moć stanovništva.
U nastavku ću pokušati da što jednostavnije prikažem najvažnije elemente manipulacije.
U uređenim, suverenim zemljama, nacionalna valuta je jedan od temelja tog suvereniteta i mora biti ogledalo nacionalne ekonomije. Ako dinar već godinama ima nepromenjivu vrednost prema evru, da li to znači da je naša ekonomija razvijena kao nemačka, francuska, italijanska ili bilo koja ekonomija zemalja čija je valuta taj isti evro?
Da li se naša ekonomija razvija istim tempom, ima isti BDP po stanovniku ili makar istu kupovnu moć kao te zemlje? Da li su naša roba i usluge konkurentne sa robama i uslugama tih zemalja? Naravno da je odgovor negativan i potvrđuje naš kolonijalni status.
Domaća valuta je temelj suvereniteta
Bruto domaći proizvod (BDP) je ukupna novčana ili tržišna vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u državi, u određenom vremenu. Kada se posmatra kao ukupna domaća proizvodnja, predstavlja pokazatelj ekonomskog zdravlja. Ujedno i daje ekonomsku sliku za procenu veličine i stope rasta privrede posmatrane države.
BDP se može izračunati na nekoliko načina, ali svaki način daje nešto drugačiji rezultat i informacije. Bez obzira na koji način se računa, BDP mora biti isključivo izražen u domaćoj valuti. U uređenim, suverenim zemljama, domaća valuta je jedan od temelja suvereniteta i mora biti stabilan prema nacionalnoj ekonomiji.
Ako više od 9,5 godina dinar ima gotovo fiksni kurs za evro (117 RSD = 1 evro) to znači da nije stabilan prema našoj ekonomiji nego je stabilan prema evru. Upotreba tuđe valute kao merila naše valute ne dozvoljava da se realno i efektno balansira vrednost dinara, promenom kursa evra. To onda dovodi do precenjenosti dinara, što znači da je naša roba postala manje konkurentna u međunarodnoj razmeni, odnosno postaje preskupa i za izvoz i za domaće tržište.
BDP i paritet kupovne moći
BDP po glavi stanovnika može biti iskazan u nominalnom iznosu ili prema paritetu kupovne moći (PPP).
PPP se u prvom redu koristi za pretvaranja podataka iz nacionalnih računa u zajedničku valutu dve ili više zemalja, radi međusobnog upoređivanja nacionalnih ekonomija. Na taj način se eliminiše razlika u nivou cena različitih privreda i prikazuje samo razlika u obimu i konačnom proizvodu posmatranih privreda.
To je makroekonomska analiza za poređenje ekonomske produktivnosti i životnog standarda između više zemalja. PPP je ekonomska teorija koja upoređuje valute različitih zemalja preko ˝korpe dobara˝. Prema ovom konceptu, dve valute su u ravnoteži kada je cena korpe u obe zemlje ista, uzimajući u obzir devizne kurseve. Zemlje koje žele da upoređuju svoje ekonomske performanse sa drugim zemljama prilagođavaju rezultate svog BDP-a, tako da odražavaju paritet kupovne moći.
Bajke o razvoju
Iako nije direktno merilo BDP-a, paritet kupovne moći omogućava da se BDP jedne zemlje uporedi sa drugima, koristeći metodu prilagođavanja razlika u lokalnim cenama i troškovima života, da bi se mogli upoređivati realna proizvodnja, realni prihodi i životni standard. Da bi se omogućilo upoređivanje ekonomija različitih zemalja, mora se operisati širokim spektrom dobara i usluga, upoređujući veliku količinu podataka.
Već početkom šezdesetih godina prošlog veka bilo je jasno da se upoređivanje ekonomija dve ili više zemalja ne može postići poređenjem BDP-a (bilo nominalnog ili realnog), jer je to isključivo merilo domaće ekonomije. Zbog toga su Pen Stejt Univerzitet i Ujedinjene nacije – kroz svoje institucije (United Nations Statistical Division) i ad-hok ekspertske grupe – uz finansijsku pomoć Ford fondacije i Svetske banke, kreirali Međunarodni program poređenja (ICP) i prezentovali ga 1968. godine, a iste godine ga prihvatile i Ujedinjene nacije.
Uparivanje
Ni nominalni ni realni BDP jedne zemlje nisu uporedivi sa drugim zemljama, čak i kada se izražavaju u domicilnim valutama tih zemalja. Zato se koristi prilagođavanje BDP-a kroz vrednosti PPP-a, konvertujući BDP u brojeve koji su lakše uporedivi između zemalja sa različitim valutama.
Za primer kako funkcioniše ova konverzija možemo pretpostaviti da jedan proizvod po jedinici mere košta 10 evra u Nemačkoj, a kod nas košta 1.500 RSD, što preračunato po srednjem kursu NBS 117,5 dinara za evro iznosi 12,77 evra. U ovom slučaju PPP iznosi 12,77/10 = 1,277, a to znači da je isti proizvod kod nas skuplji za 27,7 odsto.
Ako se uzme u obzir da su naša radna snaga, domaće sirovine i energija daleko jeftiniji od Nemačke, možemo pretpostaviti da je kurs od 117,5 nerealan. Ukoliko bi srednji kurs NBS bio 150 onda bi cena proizvoda bila 10 evra, dakle potpuno ista kao u Nemačkoj, što je još uvek nerealno zbog istih razloga. Ako bi vrednost dinara smanjili do kursa od 170, cena proizvoda bi bila 8,82 evra, a PPP bi bio 8,82/10=0,88, što znači da je kod nas isti proizvod jeftiniji za 12 odsto.
Zanimljivo je da kumulativno gledano svih sedam članica G7 ima znatno manju kupovnu moć od osam najboljih ekonomija zemalja u razvoju. Kina, Indija, Rusija, Brazil, Indonezija, Meksiko, Iran i Turska, kumulativno imaju za 24,4 odsto veću kupovnu moć od SAD, Japana, Nemačke, Britanije, Francuske, Kanade i Italije.
Kako se manipuliše monetarnom i fiskalnom politikom
Zašto je građevinarstvo razvojna grana naše ekonomije? Što je veća vrednost izvedenih građevinskih radova, a izgrađeni stanovi, poslovni i komercijalni prostor skuplji, BDP je viši. Po svojoj funkciji građevinarstvo je servisni sektor za potrebe razvoja privrede. Na primer, ako kompanija ima odgovarajuću akumulaciju i kredibilitet, platiće građevinaru radove i opremu nove fabrike, koja je nova vrednost kompanije.
Da bi dobila novu vrednost, kompanija mora investirati što manje novca i to bi regulisalo nižu cenu građevinskih radova. Državi bi ta kompanija platila veću količinu novca po osnovu poreza na dobit, nastalog na osnovu prodaje većeg obima proizvodnje. Zbog toga će se smanjiti ukupna vrednost investicije i/ili tržišna vrednost nove fabrike i smanjiti BDP.
Zato je država proglasila građevinarstvo motorom razvoja i postala najveći investitor. Direktno finansirajući infrastrukturne projekte ili indirektno garantujući servisiranje dugova državnih, javnih i komunalnih preduzeća, pa čak i privatnih preduzeća od „posebnog interesa“. Da bi BDP rastao dovodi se do enormnih građevinskih cena gotove infrastrukture. Ali, ne donosi razvoj, jer se dobija manji obim gotove infrastrukture i višak novca preko realnih cena radova.
Taj višak se odliva u nekontrolisanom/privatnom pravcu. Pošto država nema prihode kojim bi pokrivala investiranje građevinarstva, finansiranje se obavlja komercijalnim kreditima i prodajom državnih obveznica, što povećava javni dug.
Manipulacija BDP-om
Građevinarstvo ne povećava broj stalnih radnih mesta. Planiranje, projektovanje, istražni i pripremni radovi koji su utemeljeni na stalnim radnim mestima višeg i visokog obrazovanja, zahtevaju vrlo mali procenat zaposlenih. Operativa, opet, na određeno vreme zapošljava radnike nižeg i niskog obrazovanja prema potrebama gradilišta. Građevinska operativa ima sezonski karakter i operiše velikim delom investicija, ali ne povećava broj svojih radnih mesta.
Doprinos građevinarstva BDP-u je u disproporciji sa rastom radnih mesta u građevinarstvu. Građevinarstvo mora da bude servis razvoja industrije, koja povećava broj stalnih radnih mesta. Za potrebe EXPO 2027 je najavljena investicija od 1,2 milijardi evra, koja će biti pripisana građevinarstvu.
Zaposliće jedan broja radnika na određeno vreme, ali ti radnici neće ostati angažovani na neodređeno vreme po završetku radova. Pretpostavlja se da će preduzeće koje će upravljati objektima EXPO 2027 zaposliti neki broj radnika na neodređeno vreme, ali taj broj radnih mesta neće biti ni blizu broja radnih mesta na neodređeno vreme koji se mogu stvoriti iznosom ove investicije.
Političari nisu podobni za planiranje
Prosečna vrednost novog radnog mesta u EU, koje se popunjava radnicima srednjeg, nižeg i niskog obrazovanja je oko 35.000 evra. To znači da bi ulaganje 1,2 milijarde evra u auto industriju otvorilo više od 30.000 radnih mesta. Nažalost, mi već 24 godine nemamo profesionalno planiranje razvoja ekonomije na horizont od 25-30 godina. Političari nisu podobni za dugoročno planiranje. Nisu u stanju ni da sagledaju razvoj u okviru svog punog mandata od četiri godine.
Obračun realnog BDP-a se prilagođava inflaciji, sa cenama koje se održavaju konstantnim iz godine u godinu u posmatranom periodu, kako bi se odvojio uticaj inflacije, ili deflacije. Ovaj BDP nije zgodan za politički prikaz, jer otkriva uticaj inflacije. Nominalni BDP je znatno zgodniji za političku manipulaciju, jer raste i na bazi cena koje su rezultat inflacije.
Dakle, inflacija nam se prikazuje kao razvoj, ali bilo ko može proveriti da li mu se razvija standard, uvidom u novčanik.
Kurs uništava ekonomiju
Realan kurs prema valutama zemalja sa kojima imamo najveću razmenu, omogućio bi konkurentnost naših proizvoda i usluga u izvozu, a uvoz roba i usluga bi bio skuplji. Ova promena bi bila podsticaj razvoju proizvodnje razmenjivih dobara, podizanje njihovog kvaliteta i realno povećanje broja zaposlenih.
Dakle, imali bismo veći prihod od izvoza, manje troškove uvoza i niži deficit u međunarodnoj razmeni. To bi dovelo i do smanjenja javnog duga. Proizvođači bi za istu cenu svog proizvoda u izvozu dobili znatno više dinara. Onda bi mogli podići plate, stimulisati veću produktivnost i kvalitet. Povećala bi se i potrošnja, što bi povećalo fiskalni prihod države i BDP. Sve to bi dovelo do povećanja životnog standarda, zasnovano na povećanju prihoda i potrošnje na bazi povećanja kupovne moći.
Nažalost, naša stvarnost je drugačija. Mi živimo u zemlji u kojoj se od početka ovog veka bez ozbiljnog, (moglo bi se reći bez ikakvog planiranja) dešavaju procesi na štetu javnog interesa. Praktično, mi nemamo monetarnu politiku, jer dinar nema ulogu naše nacionalne valute budući da je čvrsto vezan za tuđu valutu.
Precenjen dinar koristi vlasti
Svi ugovori, svi planovi, sve cene, plate i penzije obračunavaju se u evru. Pa čak i BDP koji se statistički i realno/nominalno realizuje isključivo u dinarima. Ovo je jedan od najozbiljnijih razloga zašto je dinar precenjen omogućavajući da BDP bude što veći u evrima.
Dovodeći dinar u realnu vrednost povećao bi količinu dinara povlašćenim uvoznicima i količina za servisiranje duga prema inostranstvu. Ipak, najveći problem za ministra finansija bio bi kako da objasni drastičan pad BDP-a, jer ne bi dočekao da industrijalizacija, poljoprivreda, stočarstvo podignu BDP, na način kako se jedino može podići i razviti ekonomija.
NBS brani interes stranog kapitala
NBS funkcioniše kao Valutni odbor, a ne kao naša centralna banka, braneći interes stranog kapitala, a ne javni interes.
Pretpostavimo da lokalna banka čiji vlasnik je stranac, uzme kredit na evropskom finansijskom tržištu i te evre proda našoj NBS (koja će se javnosti pohvaliti da je povećala deviznu rezervu). Za dinare koje je dobila od NBS, banka će kupiti naše državne obveznice denominovane u dinarima.
Naš trezor mora kupcu plaćati godišnji prinos u iznosu 6-7 odsto od ukupne vrednosti obveznica. U ovoj transakciji banka će svake godine zaraditi najmanje 5-6 odsto od ukupne vrednosti naših obveznica, jer će imati 2-2,5 odsto kamatu na svoj kredit. Ono što će najviše privući banku jeste činjenica da nema nikakav rizik, sve dok je dinar fiksiran za evro. I na kraju, ova transakcija se provodi u dinaru, a ne u evru. Zato što je prinos na državne obveznice denominovane u evru oko dva-tri puta manji od prinosa na dinarske obveznice.
U ovoj transakciji NBS će potrošiti velike sume iz deviznih rezervi da bi zadržala evro na nivou od 117 dinara. Trezor će potrošiti isplaćeni prinos na obveznice, a to će morati da se plati iz budžeta. Posuđene pare prodajom obveznica investiraće u nerentabilne projekte koji nikada neće moći svojim aktivnostima da povrate investiciju.