Od oranica do algoritama: Kako smo, bez mnogo buke, zamenili zemlju za nule i jedinice

Autor: Vladimir Pavlović, biznis analitičar u Egzakta Advisory

Istorija

Nekada si znao ko vlada svetom: onaj ko ima zemlju. Što više, to bolje. Što plodniju, to moćniju.

Nije tu bilo puno filozofije, ravnice, doline, rečni slivovi, malo blata oko članaka i eto carstva. Ako imaš vodu, imaš žito. Ako imaš žito, imaš ljude. Ako imaš ljude, imaš vojsku. A gde je vojska, tu je i imperija.

Mesopotamija, Egipat, dolina Inda, Kina – sve te velike priče stare hiljadama godina počinju istim prizorom: ljudi koji sade, zalivaju i žanju, zavisni od prirode, a kasnije i od svojih vlastitih veština da upravljaju vodom, kišom, sušom i plodnošću tla.

Od tih početnih koraka, civilizacije su cvetale, trgovina je bujala, populacija je rasla – sve dok bi, pre ili kasnije, došla tačka pucanja, trenutak kada broj ljudi nadmaši ono što zemlja može da ponudi.

I koliko god da ovo zvuči kao priča iz udžbenika iz viših razreda osnovne škole, vredi je imati na umu. Jer, kao što ćemo uskoro videti, nisu te priče baš toliko daleko od nas, čak i kada mislite da ste ih zauvek ostavili negde između sumerskih klinastih zapisa i egipatskih hijeroglifa.

Danas, nekoliko milenijuma kasnije, gotovo 40% ljudi na ovoj planeti i dalje se bavi poljoprivredom, što vam, ako malo stanete i razmislite, govori da oranje nije iščezlo iz naše DNK, da je i dalje, uprkos svemu, tu negde, kao neka arhaična kost u telu čovečanstva.

Ali to je ono što čini ovu priču zanimljivom, poljoprivreda više nije ono što određuje ekonomsku sudbinu nacija. Ona jeste i dalje ono od čega se živi, ali više nije ono od čega se bogati.

Indija, recimo, i dalje ima ogroman deo stanovništva koje ore i seje, ali udeo poljoprivrede u njenom BDP-u pao je sa preko 21% na nešto više od 16% za samo dve decenije.

Poljoprivreda više nije ono što određuje ekonomsku sudbinu nacija. Ona jeste i dalje ono od čega se živi, ali više nije ono od čega se bogati.

Kina, koja hrani skoro petinu sveta, doživela je još bržu tranziciju – poljoprivreda joj sada čini tek oko 6,8% ukupnog BDP-a. Isti obrazac je i u Latinskoj Americi. Čile, zemlja vina i voća, prepolovio je svoj agrarni sektor na 3,3%.

Evropa? Ništa drugačije. Francuska, zemlja koja je najveći poljoprivredni proizvođač u Evropskoj uniji, pala je sa 1,9% na 1,3%. Holandija, koja je i dalje svetski gigant u izvozu hrane drži poljoprivredu u granicama ekonomskog proseka, sa oko 1,65%. Čak je i Rusija, nekada sinonim za žitarice, prepolovila svoj agrarni udeo.

I tako, dok brojimo te procente i grafike, slika postaje jasna:
Plodna zemlja više nije ono što pokreće svet. Umesto toga, svet se preselio u gradove, fabrike i najnovije industrijske centre – servere. I ako pažljivo pogledate, primetićete da se jedan stari obrazac ponavlja, samo sa drugim igračima.

Solarne plantaže umesto vinove loze

Jedna slika možda najbolje pokazuje koliko se svet promenio, vinogradi i maslinjaci, polja kukuruza i pšenice, sve više ustupaju mesto plantažama solarnih panela.

Ne, nije to slučajno.

Iako bismo voleli da verujemo da solarna energija dolazi s krovova i pustinjskih visoravni, u stvarnosti, najveći solarni projekti niču tamo gde je zemlja nekada rađala plodove – baš na obradivim poljima.

Zašto?

Solarni paneli ne traže mnogo: ravan teren, dobru povezanost s mrežom i prostor koji lako može da se promeni. I zato, danas, pod tim reflektujućim površinama ne raste više ništa jestivo.

Njihov plod je energija – gorivo za digitalni svet.

Na prvu loptu, deluje da je to dobra stvar: „čista“ energija, obnovljivi izvori, svetla budućnost. Ali, kao što to obično biva, nije sve baš tako jednostavno.

Solarni paneli, ma koliko bili „zeleni“, zapravo traže enormno mnogo prostora.
Jedan megavat-čas proizvedene energije od sunca zahteva u proseku 19 kvadratnih metara zemljišta.

Nuklearne elektrane, poređenja radi, troše 0,3 kvadratna metra po istoj količini energije.
Čak i elektrane na gas ili ugalj uz sve njihove mane, ostavljaju manji „prostorni otisak“ nego solarne plantaže.

Pa opet, logika investitora je neumoljiva, na otvorenim poljima paneli se najbrže isplate, najlakše postave i najduže traju.

A „najslađe“ u svemu tome?
Pod tim panelima ne raste ništa.
Samo senka, tišina i struja.

Nova polja, novi plodovi

No, nije stvar samo u pejzažu, nego u celokupnoj filozofiji rada. Nekada je svet funkcionisao u ritmu prirode: setva u proleće, žetva u jesen, zima za preživljavanje.

Danas? Danas nema godišnjih doba. Danas se živi u iteracijama. Sve se vrti oko ažuriranja softvera, treniranja modela, optimizacije algoritama.Polja se menjaju velikim data centrima.

Solarni paneli, ma koliko bili „zeleni“, traže enormno prostora.
Jedan megavat-čas proizvedene energije od sunca zahteva u proseku 19 kvadratnih metara zemljišta.

Nekada su najveći bogataši bili oni sa najviše zemlje.
Danas su to oni koji poseduju najveće servere.

Umesto traktora, koriste se superračunari.
Umesto plugova, koriste se hardveri na vodeno hlađenje.

Algoritmi su nova zemlja.
Podaci su novo seme.

A kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju danas stoje na istom mestu na kojem su nekada stajali agrarni magnati.

Kad Sunce ponovo postane gospodar

I tu dolazimo do apsolutnog paradoksa – svet u kojem sve izgleda kao da je digitalno, zapravo je u dobroj meri zavisan od najstarijeg resursa od svih: Sunca.

Bez energije, nema veštačke inteligencije.

Data centri, novi industrijski gradovi, ne mogu bez energije.
A gde se ta energija danas crpi?
Na onim istim poljima gde su nekada rasla žita i kukuruz.

U Abu Dabiju se gradi jedan od najvećih data centara na svetu, sa infrastrukturom koja pokriva 26 kvadratnih kilometara i sa planiranom energetskom potrošnjom od čak pet gigavata – više nego što troši cela Srbija. Mada u planu je da se u potpunosti hrani energijom iz solarnih panela i vetrnjača.

I zaista kada bi poljoprivredna polja pod biogorivima, koja danas u mnogim zemljama gutaju hektare i hektare, zamenili solarni paneli, efekat po planetu bio bi daleko bolji. Biogoriva, koliko god zvučala „prirodno“, iscrpljuju zemlju, troše đubriva, vode i pesticide, a prinosi im nisu ni blizu onome što daju solarne farme.

Nekada su najveći bogataši bili oni sa najviše zemlje.
Danas su to oni koji poseduju najveće servere.

A kada uporedite solarne farme sa proizvodnjom biogoriva, shvatićete da su one zapravo bolja opcija, daju više energije po hektaru i daleko su bolji čuvari zemljišta od bilo koje druge „zelene“ energije.

Ali ispod njih, i dalje, ne raste ništa.

Kada zamenimo tlo za piksele

I tu dolazimo do onog pitanja koje niko ne postavlja naglas, jer je previše neprijatno:

• „Šta se događa kada svet ostane bez oranica, a zatim i bez hrane?“

Šta će biti kada proizvodnja hrane više ne može da prati rast populacije, dok polja postaju reflektujuće površine koje napajaju servere, a ne stomake?

Da, veštačka inteligencija može da reši mnogo problema.
Da, može da predvidi vremenske nepogode, da optimizuje lance snabdevanja, da pomogne u uzgoju hrane.

Ali jedno pitanje i dalje ostaje – i to ne pitanje hrane, nego pitanje smisla:

Ako budućnost postane mesto u kojem sve funkcioniše savršeno, ali je sve generisano, izračunato, virtuelno, ako sve što nas okružuje bude samo simulacija, ko će nas podsetiti šta je stvarno? I hoćemo li, u toj budućnosti, još umeti da razlikujemo šta je stvarno, a šta je samo niz nula i jedinica?

Jer, možda ćemo imati energiju za hiljadu svetova i memoriju za milijardu misli,
ali ako izgubimo sposobnost da osetimo stvarnost, šta će nam sve to?

Možda možemo nekoga i da priupitamo, duhove prošlosti, senke sadašnjosti ili skice budućnosti, koji bi za razliku od svojih prethodnika, do sudnjeg dana vrteli glavom, dok sasvim ne nestanu: „To je ovde nemoguće“.