Ograničavanje broja apartmana, umesto uvođenja poreza, stvara nove nepravde
Državna administracija trebalo je na vreme da prepozna da je hrvatski turizam došao u fazu razvijenosti da se iznajmljivanje privatnog smeštaja ne može i ne treba tretirati kao nekakva socijala
Novi Zakon o turizmu stvoriće mogućnost da lokalne jedinice određuju broj apartmana na svom području, a Grad Dubrovnik već je najavio da će iskoristiti tu mogućnost jer je trenutnoj lokalnoj vlasti cilj da smanji broj turističkih kreveta za trećinu, što će vrlo verovatno stvoriti nove nepravde.
Nakon što je državna administracija decenijama – kroz poresku politiku – podsticala otvaranje novih apartmana, što je naravno, dovelo do snažnog rasta njihovog broja, jer su ljudi, logično, prepoznali priliku za solidnu zaradu, uz minimalne poreze.
To je dovelo do snažnog rasta cena i nedostupnosti nekretnina za stanovanje – svaki izgrađeni kvadrat namenjen je turizmu – što stvara velike probleme lokalnom stanovništvu. Sada se taj problem, umesto tamo gde je nastao – u poreskom sistemu – pokušava rešiti “nasilnim” smanjenjem broja apartmana i to na nivou gradova i opština.
A to će stvoriti povlašćenu kastu “starih” vlasnika apartmana koji će dobiti dozvolu za iznajmljivanje, dok će svima ostalima, koji bi možda želeli da se bave tom delatnošću to biti onemogućeno jer neće moći da dobiju dozvolu lokalnih vlasti.
Osim toga, živimo u jednoj od korumpiranijih zemalja članica Evropske unije, a sistem dozvola koje izdaju lokalne vlasti za obavljanje bilo kakvog biznisa, pa tako i iznajmljivanja, otvaraju solidan prostor za korupciju. Znamo šta se događa na javnim nadmetanjima, kako i kome se nameštaju, pa je teško verovati da se slične stvari neće događati i na eventualnim konkursima za apartmanske dozvole.
Uglavnom, državna administracija trebal je na vreme da prepozna da je hrvatski turizam došao u tu fazu razvijenosti da se iznajmljivanje privatnog smeštaja ne može i ne treba tretirati kao nekakva socijala.
Više se ne radi o tome da neka baka iznajmi turistima krevet ili dva, kako bi popunila kućni budžet, već je to postao ozbiljan posao te ga je u poreskom smislu potrebno izjednačiti sa svim ostalim poslovima. No, administracija je takav razvoj situacije ignorisala i dogodilo se to što se dogodilo.
Da je državna administracija taj biznis tretirala kao i sve ostale, što bi bilo pravedno, tada ne bi ni došlo do bujanja broja apartmana, i svega ovog što se sada prepoznaje kao problem ne bi ni bilo. Ili barem da su se promenili uslovi za plaćanje paušalnog poreza na iznajmljivanje. Oni su sve ovo vreme bili prilično velikodušni. Iznajmljivač može da ima do 20 kreveta, što u praksi može značiti 10 apartmana i prihod do 40.000 evra.
Visina paušalnog poreza propisana kreće se godišnje od oko 20 do 200 evra po krevetu, što određuju gradovi i opštine, a s obzirom na cene apartmana, koji su u turističkim središtima popunjeni najmanje 60 dana godišnje, i bez posebnog računanja, jasno je da se radi o vrlo stimulativnom poreskom tretmanu, pa ne čudi da svako s viškom novca želi da kupi i iznajmljuje apartmane.
Marko Repecki, novinar Forbes Hrvatska