Opekao sam se u biznisu: Svedočenja mladih privrednika o najvećim greškama koje su pravili

Pokrenuti sopstveni biznis nije laka odluka. Zahteva detaljno planiranje i jasan fokus.

Iako je najveći strah od neuspeha ili greške, ima onih koji tvrde da upravo one „oblikuju“ preduzetnika kada je na samom početku i da se ne treba libiti javno govoriti o njima.

Udruženje mladih preduzetnika jednom godišnje organizuje događaj „Opek’o sam se“ na kome mladi privrednici govore upravo o svojim neuspelim poduhvatima, greškama u biznisu, kako su ih oblikovale, kako su prevazišli najveće izazove i ujedno daju savete kako da se drugima ne desi isto.

Mnogi od njih u svemu tome naglašavaju značaj mentorske podrške, odnosno to što se nisu ustručavali da zatraže pomoć i savet stručnjaka u situacijama kada su „lutali“.

Neki od njih podelili su iskustva za Forbes Srbija.

Tijana Naprta, jedan je od osnivača i operativni direktor kompanije Tridesetri koja se bavi kontrolom pristupa i evidencijom radnog vremena. Ona i njen tim nastojali su da naprave sveobuhvatno rešenje koje ne postoji na domaćem tržištu pa su tako najpre krenuli sa razvojem platforme, koja se lako integriše sa kadrovskim aplikacijama i ostalim rešenjima (Kronos). Zatim su dobili upit od klijenta za platformu koja prati usklađenost sa ISO standardima i tako je nastala Hexavera. S obzirom na to da su želeli da se prošire na ostala tržišta počeli su sa optimizacijom rešenja, razvijajući interni SEO alat i tako je nastao Serpence – set SEO alata za veb-developere potpomognut veštačkom inteligencijom.

Pogrešan odabir saradnika i preveliki tim

Prvi izazov se javio kada je usledila potreba da promovišu program.

„To smo pokušali da rešimo zapošljavanjem Head of Growth u periodu kada nam to nije bilo potrebno i pisca sadržaja koji je vodio naše društvene mreže. To je bio loš potez. Ispostavilo se da angažovani pisac nije uspeo da prenese ton naše kompanije i proizvoda. Objave su bile bezlične i generične. To su primetili svi naši saradnici i prijatelji. Tada smo doneli odluku da ću se, na društvenim mrežama, za početak ja baviti promovisanjem naših proizvoda“, priča Tijana.

Takođe, kao grešku navodi i angažovanje većeg tima koji radi na razvoju startapa na samom početku.

„Veći tim ne može da deli viziju osnivača. Da bi se ideja uspešno razvila, potrebno je da na početku što manje ljudi radi na njoj, kako bi svi bili usmereni na isti cilj i svi znali sve aspekte proizvoda. To nas je dovelo do toga da potrošimo i više resursa i više vremena nego što je bilo potrebno“.

Na pitanje šta bi iz ove perspektive uradili drugačije kaže da za početak, nikada ne bi krenuli u paralelan razvoj tri proizvoda, jer zahteva mnogo vremena, energije i drugih resursa za mali tim.

„Uvideli smo koliki je značaj mentora koji te vodi kroz različite faze startapa. Da smo imali mentora prošle godine, razvoj rešenja bi bio neuporedivo lakši i brži. Zato svima koji žele da pokrenu svoj biznis želim kvalitetnog mentora“, savetuje Tijana.

Fokus je ključan, ne treba raditi sve

Želja da osnuje jezički centar za poslovnu komunikaciju i javni nastup na engleskom jeziku u kom se fokusiraju na psihološke blokade u korišćenju jezika nastala je nakon što se Nevena Mićović, sada MA profesor engleskog, akreditovani jezički kouč i praktičar koučing psihologije vratila sa studija u inostranstvu. Tamo se, kako sama kaže, uverila u to da koristiti jezik u poslovnom okruženju obuhvata mnogo više od gramatike i vokabulara.

“Moje prvo iskustvo držanja standardnih kurseva poslovnog engleskog u korporacijama je to i potvrdilo jer moji klijenti koji su jezik odlično govorili u učionici, nisu uspevali tako lako da jezik ‘iznesu’ iz učionice – u salu za sastanke, na konferenciju ili poslovni ručak. Tada sam se opredelila za sertfikaciju za jezički koučing – metodologiju koja daje odgovor na pitanje zašto se dešava da oni koji jezik znaju, blokiraju kada treba da ga koriste u važnim situacijama – i ubrzo nakon toga osnovala My Language Avenue”, priča.

Reč je o centru koji nudi programe za unapređenje poslovne komunikacije na engleskom jeziku za srednje i više nivoe. Pohađaju ga oni koji već imaju znanje jezika, ali žele da unaprede prezentacione veštine i izlažu sa samopouzadnjem na engleskom jeziku.

Najveći izazov kod donošenja nove metodologije na naše tržište je, kaže upravo edukovanje tržišta o tome šta ta metodologija jeste, a šta nije, priča sagovornica.

“Dok edukujete tržište, vi morate da plaćate račune i eto je zamka – na samom početku ne odbijate klijente ni projekte – pa bih tako ja ako neko to želi držala i pripreme za ispite i konverzacijske časove, i sve ono što danas zapravo ne radim jer sada tačno znam sa kim radimo, šta nudimo, koji problem rešavamo i na koji način. Kada pogledam unazad vidim da je falilo fokusa, a time što sam radila sve, trošila sam energiju u pogrešnom pravcu”, dodaje.

A da je sada na početku, šta bi uradila drugačije?

“Više bih ulagala u razvoj biznisa, a manje u ekspertizu jer možete biti najbolji edukator na svetu, ako ne možete jasno da objasnite čime se bavite i kako to radite, džaba. Da dođem do ovih uvida najviše mi je pomoglo članstvo u Udruženju mladih privrednika Srbije gde sam upoznala mnogo mladih koji se suočavaju sa istim izazovima kao i ja i gde redovno delimo situacije na kojima smo se opekli pa tako učimo iz svojih i tuđih grešaka”, iskrena je Nevena.

Smatra da se najbolje uči na greškama i da je važno da se o tome govori. “Time što pričamo o naučenim lekcijama, šaljemo poruku da je za uspeh potrebno grešiti”, dodaje sagovornica Forbes Srbija.

Prvo šegrt pa šef

Iskustvo Damjana Andonovskog, sada izvršnog direktora porodične kompanije DaLux, koja se od 1995. godine bavi opremanjem enterijera zavesama, draperijama, komarnicima i sistemima zaštite od sunca je specifičnije.

Priča da mu je odluka da uđe u porodični biznis verovatno bila i najizazovnija u životu i da su njegova očekivanja ipak bila mnogo veća od onih koje je njegov otac spremio za njega. Pre ulaska u porodični posao, vodio je školicu sporta.

“Očekivao sam da ću ulaskom u porodični posao nastaviti sa menadžerskom pozicijom, međutim moj otac Aleksandar je imao drugi plan. Brat Luka i ja počeli smo kao šegrti. Bilo je teško da od vlasnika malog biznisa pređete na najniži nivo u poslu. Nisam bio zadovoljan, ali sam verovao da je to najbolja odluka za mene i moj razvojni put”, priča naš sagovornik.

Damjan je dve godine proveo u proizvodnji, zatim dve godine je sticao iskustvo u montaži i još godinu dana sa ocem na terenu, uzimajući dimenzije i sklapajući poslove.

Iako mu se tada nije tako činilo, tek sada iz perspektive direktora firme, kaže, vidi da je to bio jedini ispravni put. Njegova uloga je posebno došla do izražaja kasnije, upravo zbog tranzicije sa tradicionalnog načina oglašavanja na digitalni marketing. Najveći izazov je bio ubediti oca da se odvoje određena sredstva za kampanje na društvenim mrežama, izradu novog sajta, webshop-a…

„Nakon nekoliko meseci od početka reklamiran­­ja, kada smo se zajedno uverili da je to pravi put, svake godine budžet za marketing je rastao“, objašnjava.

Oprez s dobavljačima

Bilo je i dobrih i loših iskustava, ali savet koji može dati je da fokus bude na sopstvenom razvoju, sticanju novih veština i ono što je možda i najbitnije, ulaganje u zaposlene, u njihova znanja, veštine i u njihov osećaj pripadnosti kolektivu.

Što se tiče takozvanih “opekotina” bilo ih je mnogo i bez njih je nemoguće u biznisu. Navodi i primer:

„Budući da smo uvoznici repromaterijala iz Turske, rad sa njima je umnogome specifičan. Mene su “opekotine” naučile da kada se ulazi u posao sa novim dobavljačem iz Turske prilikom prve porudžbine ne spuštam cenu, s obzirom na to da svaki put kada sam obarao cenu tako se i u njihovim računicama obarao kvalitet robe. Tako da obaranje cena u mom slučaju kreće tek od druge-treće porudžbine“, kaže Damjan.

Da može da vrati vrati vreme unazad, jedina stvar koju bi uradio drugačije bila bi da se u porodični posao uključi ranije. Takođe, veruje da se u biznisu ipak najbolje uči na svojim greškama, jer na kraju krajeva one ipak najviše “peku”.

Obratiti pažnju na logističke izazove

Nikola Stanišić koji vodi destileriju Stanišić kaže da su porodični biznis proizvodnje rakije isključivo od divlje kruške pokrenuli pre 21 godinu i da taj poduhvat nije jednostavan jer ovo voće jako teško može da se sadi i presađuje jer raste u planinskim predelima. Kao voće ne može da se bere, mora da se podbira, čeka se da sazri i sama otpadne.

Najveću grešku u poslu koju deli je ta što su destileriju i proizvodni pogon pokrenuli u Veterniku, a izvor sirovine i 70% uvoza divlje kruške je sa Romanije, kaže sagovornik Forbes Srbija.

„Za vreme sezone imamo stanice po selima gde otkupljujemo od meštana voće koje godinama skupljaju i nama prodaju. S obzirom na to da gnila pada na zemlju mi od trenutka kada je skupimo imamo 4-5 dana do momenta fermentacije kada voće kreće da prelazi u alkohol. Logistički smo dosta opterećeni jer jednom nedeljno za vreme sezone vozimo voće u destileriju koja je u Srbiji i to nam značajno povećava cenu koštanja proizvoda. Ovo smo rešili tako što posle 20 godina krećemo izgradnju destilerije na nadmorskoj visini od 1.400m na Sudićkoj planini, vraćamo se tamo gde je sve i krenulo. Sada znamo da moramo da budemo na izvoru sirovine da bismo upeli da održimo biznis“, priča iskustva Nikola.

Budući da njihova rakija spada u top pet najskupljih rakija na srpskom tržištu, ističu da u moru prezasićenih proizvoda i serijskih proizvodnji smatraju da je fokus na jednom proizvodu važan da se male kompanije izdvoje na tržištu.

Bolje planirati angažovanje ljudi

Fotografija je u život Andreja Mihailovića ušla još od malih nogu. Njegov deda je bio fotograf i tokom osnovne škole uspeo je tu ljubav da prenese i na njega, pa je već od početka srednje škole znao da će se time baviti u životu.

„Bilo je potrebno mnogo godina učenja, lutanja i istraživanja, što mislim da svaki fotograf mora da prođe, da bih došao do određenog stručnog usmerenja“, priča svoje iskustvo.

Pre tri godine ukazala se i potreba da otvori foto studio kao i firmu. Pokrenuo je i prvi fotografski podkast u regionu – Halogenid.

Za Forbes Srbija priča da je, u trenutku kada nije sasvim pronašao usmerenje, bilo dosta periodičnih skokova i padova obima posla.

„U jednom od prvih skokova sam se upravo i opekao. Kako su klijenti dolazili i fotografisanja je bilo sve više, imao sam sve manje vremena za editovanje fotografija i pomislio sam da je sada pravo vreme da honorarno zaposlim editora. Vrlo naivno sam okačio post na Instagram, očekujući 10-ak prijava. Kroz dva dana je stiglo oko 120 prijava i apsolutno nisam znao šta da radim. U pomoć mi je priskočila prijateljica koja je radila u jednoj korporaciji u HR-u i zajedno sa njom sam osmislio više krugova selekcije, test, strukturiran intervju, kako bih uspeo da pronađem pravu osobu za ovaj posao“, priča Andrej.

Kaže da se opredelio za kandidata, ali posla koji on može da radi je bilo sve manje, a nije još znao da neke stvari prepusti i delegira, a i u nekim momentima mu je više bio potreban asistent nego editor.

„On je počeo da ide sa mnom na teren i da radi kao asistent, kako sam ga i predstavljao ljudima. To je kod njega vremenom izazivalo nezadovoljstvo. Na svu sreću, od početka sam zagovarao otvoren i iskren odnos, te je i on osećao slobodu da može da mi kaže da mu to smeta, i da se on prijavio za poziciju editora, a ne asistenta na terenu. Iz svega toga sam naučio da ubuduće moram mnogo bolje da planiram zapošljavanje ljudi i da ne mogu po svom nahođenju da im menjam radne obaveze i njihovo usmerenje. Imao sam sreću da je taj momenat kada sam se opekao, došao na vreme, i zahvalan sam što se desio“, priznaje Andrej.

Shvatio je da je mnogo bolje bilo da angažuje nekog sa iskustvom i više ga plati jer će i posao moći brže i kvalitetnije da se odradi.

„Zaposliti nekog ko je na početku i obučiti ga ima smisla jedino u slučaju zapošljavanja nekog na puno radno vreme, kako biste se onda i potpuno posvetili obuci tog zaposlenog i napravili kvalitetnog fotografa, editora, asistenta“, navodi.

Naučite da kažete ne

Iako je za Anđelu Ilić nakon završenih studija na Ekonomskom fakultetu, prirodni sled bio da se zaposli u finansijama, imala je sreću da upozna poslovne partnere i odlučila je da sa njima nastavi da gradi kancelariju knjigovodstvene agencije u Nišu kao partner.

Iako je sama kompanija već postojala u Beogradu, kancelarija u Nišu je bila po svim parametrima startap i podizati biznis od nule je bilo veoma izazovno – od pronalaženja prvih klijenata do prvih zaposlenih oko kojih bi se gradila kultura firme, priča Anđela.

Kada je biznis na početku mnoge stvari nam izgledaju izazovno, od finansija, strategije privlačenja pravih kadrova, pa do rasta i akvizicije novih klijenata.

Uprkos dilemama i izazovima kaže da su ipak pogodili „nišu“, iako na početku to možda nije tako izgledalo.

„Ako bih morala da izaberem najveći izazov to je onda bilo da donesemo odluku da ne radimo sve industrije, a na početku smo radili i to nas je koštalo velikog rasipanja energije i resursa. Bilo je potrebno da se kao knjigovodstvena agencije specijalizujemo za IT sektor , a to je značilo reći “ne” mnogim prilikama koje su na prvi pogled izgledale profitabilno, ali smo rano shvatili da će nas “svaštarenje” odvesti u smeru u kojem ne želimo da idemo“, dodaje.

Zato bi sada savetovala svakome ko je na pragu izazova kakve je ona imala tada da se što ranije firma specijalizuje za određenu oblast i tim pre će postati preferirani partner od poverenja i moći će određenoj ciljnoj grupi da pruži uslugu od prave vrednosti.

Kada je mlada firma, nije lako reći “ne” potencijalnom klijentu od koga zavise prihodi i samim tim egzistencija na samom početku.

„Imajući u vidu da veliki broj firmi ne “preživi” dve godine poslovanja, izboriti se na samom početku sa strahovima gubitka dela tržista usled odluke da se specijalizujemo samo za jednu industrije nije bilo lako“, kaže ona.

Trenutno sarađuju sa više od 150 firmi kako u Beogradu, tako u Nišu i Novom Sadu, a njihov tim broji 18 kolega.

Ne raditi sve sam

Nikola Vuković, predsednik Udruženja mladih privrednika, u preduzetništvo je zakoračio kao izuzetno mlad pa je kako i sam kaže, njegove poduhvate pratilo dosta poteškoća.

„Kao glavnu poteškoću u tom periodu, izdvojio bih izostanak fokusa, rad na više stvari paralelno. Prateće poteškoće bi bile – „ne umem da kažem ne“, „odlažem da donesem odluku, „ne umem da postavim zdrave granice u odnosima“ i to se onda prirodno i održavalo na poslovne rezultate“, navodi Vuković.

Zato bi sada svakome savetovao da se okruži dobrom ekipom i da ne podnosi sav teret sam već da delegira posao – ne samo zadatke već i odgovornosti.

Nikola, sada Managing partner u kompaniji Evoke Group, stekao je prethodno iskustvo u marketingu i organizaciji različitih događaja, a važnim smatra okruženje gde se mladi privrednici mogu „otvoriti“ i razgovarati sa kolegama koji prolaze kroz slične situacije.

Zato sada kroz ulogu predsednika Udruženja mladih privrednika Srbije radi na umrežavanju, edukaciji i davanju podrške mladim privrednicima u Srbiji.

„Na dosadašnjim „Opek’o sam se“ događajima koje smo organizovali u Udruženju, koje okuplja 100 mladih privrednika čuli smo puno sjajnih primera, a veliki broj njih sa sobom nosi istu nit – ulazak u biznis iz strasti i to da ne uključuju sve interesne strane u proces – tržište, konkurencija, potencijalni korisnici i partneri, a samim tim i neki „sudar sa realnošću“ na tom putu, nekada prekasno, a nekada tačno na vreme da se ne ode predaleko u pogrešnom pravcu“, kaže Nikola.