OTKRIVAMO Šta je od oružja isporučeno Libiji i kako je Srbija već radila „prebijanje dugova“ sa afričkom zemljom
Kiparska firma Karso limitid koju američki OFAC povezuje sa najpoznatijim srpskim trgovcem oružjem Slobodanom Tešićem isporučila je Libiji oružje i municiju za koju je prema ugovoru navela da je „roba u odličnom stanju, municija i rakete su iz skladišta Vojske i oružje je nova proizvodnja“, pokazuje ugovor između Karsa i Ministarstva odbrane te zemlje, u koji je Forbes Srbija imao uvid.
Uz ugovor zaključen 17. februara 2014. dogovoren je aneks sa listom oružja i municije koja će biti isporučena i definisano je da će roba stizati avionima Iljušin IL-76 ili jednim brodom, a dopremana je iz Belorusije i Srbije.
Iz dokumenta se vidi da je na spisku, između ostalog, 500 komada ručnog raketnog bacača 90mm M-79 i 5.000 raketa za te bacače. Takođe, predviđeni su bili za isporuku mitraljezi M-84 i M-02, automat M-92, 3.000 komada pištolja CZ 999 škorpion sa 100.000 metaka. Tu je i 18 miliona komada municije različitog kalibra.
Ukupna vrednost ugovora bila je 91,3 miliona evra, ali sa odobrenim popustom od 19,5%, konačni iznos smanjen je na 73,5 miliona evra.
Ipak, u specifikaciji o isporučenoj robi u koju je Forbes Srbija takođe imao uvid, podaci se ne poklapaju odnosno po svemu sudeći nije isporučeno sve što je bilo predviđeno aneksom, a neki predmeti su isporučeni u većoj količini nego što je prvobitno dogovoreno.
Preko Belorusije u Libiju stigla je municija u vrednosti 33,4 miliona evra, a preko Srbije mitraljezi, pištolji, raketni bacači i drugo oružje, u vrednosti od 10,4 miliona evra.
Na kraju specifikacije se navodi da je za uplatu ostalo 10.406.199,49 evra odnosno iznos koji sada potražuje srpska firma East Iron, koja je preuzela ovo potraživanje od Karso limitida.
Forbes Srbija imao je uvid i u šest potvrda Ministarstva odbrane Libije da su primili deo oružja naveden u specifikaciji o isporučenoj robi i u njima je taksativno navedeno o kojem oružju i municiji je reč, kao i o količini.
Potvrde je potpisivao pukovnik Kaled Omar, a iz njih se može videti da su se isporuke odigrale nedugo nakon zaključivanja ugovora odnosno u februaru, aprilu i maju 2014.
Inače, strane su se u ugovoru dogovorile da će sve sporove rešavati prijateljskim dogovorom, a ukoliko je to nemoguće, da će pokrenuti postupak pred privrednim sudom u mestu strane koja je započela spor.
Prebijanje duga za lekove
Forbes Srbija saznaje od dobro upućenih izvora bliskih Ministarstvu finansija da ovo nije prvi slučaj da država “prebija” dug sa Libijom nastao po osnovu kredita za uvoz nafte i jugoslovenski naftovod još u vreme bivše SFRJ.
Jedan od naših izvora reći će kako je svojevremeno na sličan način prebijan dug za isporuku lekova i to tako što je Srbija plaćala jednoj našoj farmaceutskoj kompaniji lekove koje su oni izvozili u Libiju, a za taj iznos je smanjivala dug prema ovoj državi. On naglašava da je razlog zbog kojeg pomenuti dug prema Libiji ni danas nije isplaćen u celosti složena politička situacija u toj afričkoj državi zbog koje je bilo praktično nemoguće pregovarati sa zvaničnim vlastima, u situaciji kada postoji dvovlašće.
Ovaj posao pominje se i u dokumentima vezanim za sudski spor koji je pokrenuo East Iron u januaru ove godine oko naplate potraživanja za isporučeno oružje, a u koje smo imali uvid.
“Dogovor da se deo duga izmiri izvozom farmaceutskih proizvoda je već realizovan kako se navodi i u dopisu Ministarstva finansija i na taj način je dug umanjen u periodu od 2011. do 2015. godine, te je utvrđeno da je nakon umanjenja duga „SWIFT porukom centalne banke Libije od 9. juna 2015. potvrđeno da stanje duga Srbije na dan 17. maj 2015. godine iznosi 44.662.692.22 dolara“, stoji u dokumentima pravnih zastupnika firme East Iron.
Sagovornik Forbes Srbija kaže da je razlika između dva slučaja činjenica da su u prvoj u pitanju bili lekovi, dok se u sadašnjem slučaju radi o izvozu naoružanja, što uključuje i moralnu dilemu da li bi država trebalo da se meša u ovaj sudski spor nastao između jedne privatne kompanije i strane zemlje, a u pitanju je trgovina oružjem.
Dodatno, činjenica je i da u slučaju izvoza lekova, pomenuta kompanija iz farmaceutske industrije nije u javnosti dovođena u vezu sa vlastima, niti je njen vlasnik ili menadžment, barem koliko je javnosti poznato, u bliskim odnosima sa bilo kojom vlasti u Srbiji.
Nema iznenađenja
S druge strane, Tešićeva povezanost sa aktuelnim vlastima u Srbiji više je nego jasna, smatra novinar nedeljnika Radar Vuk Cvijić.
Autor brojnih tekstova o poslovima Slobodana Tešića kaže za Forbes Srbija da ga uopšte ne iznenađuje što država namerava da baš firmi povezanoj sa Tešićem pomogne da naplati dug.
„Dokazano je da je država svojevremeno činila diplomatske napore kako bi Tešića skinula sa spiska sankcija UN što se i desilo 2013. godine. Takođe, poznato je da su firme sa kojima je povezan, nakon toga uvedene kao posrednici u izvoz oružja, pa i u Libiju, kao i da su pojedini članovi njegove porodice svojvremeno bili na izbornoj listi SNS-a“, ističe Cvijić.
On nema nikakvu dilemu da na ovaj način država bliskom biznismenu pokušava da reši problem duga.
Reakcija Ministarstva finansija
Ministarstvo finansija Srbije reagovalo je na jučerašnji tekst EKSKLUZIVNO Srbija će umesto Libije platiti dug za oružje firmi koja ima veze s najpoznatijim trgovcem Slobodanom Tešićem. Njihovu reakciju prenosimo u celosti:
Na portalu magazina Forbes Srbija objavili ste tekst pod naslovom „Srbija će umesto Libije platiti dug za oružje firmi koja ima veze sa najpoznatijem trgovcu Slobodanom Tešićem“ koji je u potpunosti neistinit i kojim prejudicirate ishod sudskog postupka koji je u toku netačnim naslovom koji insinuira da je sudska odluka doneta, te da će Srbija plaćati nečije dugove.
Dug države Srbije prema Libiji nije čak ni usaglašen, pa time ni potvrđen, i svaki odgovaran i ozbiljan medij ili onaj koji pretenduje da to bude, bi trebalo da razlikuje „želje“ od činjeničkog stanja, te da u skladu sa tim informiše javnost o svakoj, pa i ovoj temi.
Činjenica jeste da je odgovor Srbije na ovaj zahtev bio da za izmirenje dugovanja pomenute kompanije sa jedne i države Libije sa druge strane, preko države Srbije-nema osnova.
Time, nema ni razloga da u jasnost iznosite potpuno netačne informacije pa vas u skladu sa tim Zakon o javnom informisanju i medijima obavezuje da objavite ovaj demanti, stoji u demantiju Ministarstva finansija.
U njihovoj reakciji, dakle, navodi se da dug prema Libiji nije „čak ni usaglašen, pa time ni potvrđen“, iako dokumenti u koje je Forbes Srbija imao uvid govore drugačije.
U dokumentima advokata, a na koje se Forbes Srbija pozivao u pomenutom tekstu, zakonski zastupnik firme East Iron navodi, pozivajući se na dopise Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva finansija da je iznos duga nesporan.
“Dopis čini jasnim i nedvosmislenim da je stanje duga Republike Srbije prema državi Libiji detaljno navedeno u dopisu Ministarstva finansija i prema postojećem stanju dug je iznosio 44.662.692,22 dolara na dan 17. maj 2015. godine. Drugim rečima, dopis Ministarstva spoljnih poslova čini nespornim postojanje i dospelost potraživanja koje je predmet izvršenja u iznosu od 44.662.692.22 dolara. Ovim dopisom se čini nespornim da je potraživanje države Libije prema državi Srbiji novčane prirode”, stoji u odgovoru advokata East Iron-a sudu.
U dopisu koji je sudija Privrednog suda poslao Ministarstvu spoljnih poslova 22. februara ove godine, a u koji smo imali uvid, piše sledeće:
“Izvršni poverilac je uređenim predlogom za izvršenje na osnovu izvršne isprave od 03.02.2023. precizirao da se izvršenje odredi plenidbom i prenosom potraživanja koje izvršni dužnik ima prema Republici Srbiji kao svom dužniku…”.
U istom dokumentu koji potpisuje sudija, piše i da je dopisom od 05.06.2023. godine Ministarstvo spoljnih poslova dalo saglasnost na namirenje potraživanja izvršnog poverioca iz potraživanja koje izvršni dužnik ima prema Republici Srbiji koje proističe iz kredita za uvoz libijske nafte iz 1981. godine i kredita za jugoslovenski naftovod iz 1975. godine na koje se odnosi gore navedena stavka iz Zakona o budžetu Republike Srbije, u skladu sa dogovorom sa Ministarstvom finansija”.
U nastavku ovog dokumenta sudija na ovom predmetu ukazuje na novi podnesak koji je poverilac, tojest firma East Iron podnela sudu 07.02.2024. godine i traži da se diplomatskim putem ovaj novi predlog dostavi dužniku radi njegovog izjašnjenja. Istovremeno, zahteva se i nova saglasnost Ministarstva spoljnih poslova o izvršenju po uređenom predlogu za izvršenje.
Pravni zastupnik East Iron-a tvrdi da dopisi Ministarstva spoljnih poslova „sadrže sve elemente koji su neophodni radi usvajanja predmetnog zahteva za izvršenje plenidbom i prenosom potraživanja Libije prema Srbiji.
„Zakon o izvršenju i obezbeđenju čini jasnim da je prenos i zaplena ovakvih potraživanja dopuštena ukoliko postoji saglasnost Ministarstva spoljnih poslova ili izričiti pristanak izvršnog dužnika. U ovom slučaju postoji i saglasnost Ministarstva spoljnih poslova i Republike Libije“, tvrdi advokat u dokumentima u koje smo imali uvid.