Ovo je skrivena žrtva rata s Iranom: Trebalo je da bude zamena za naftu, a sada je problem

Zelena energija trebalo je da bude izlaz. Izgradnjom dovoljnog broja solarnih panela, vetroturbina i električnih vozila, međunarodna zajednica bi se vremenom oslobodila zavisnosti od fosilnih goriva. Posebno onih iz nestabilnih delova sveta. Međutim, rat sa Iranom baca drugačije svetlo na tu viziju.

Naime, on nije samo uzdrmao globalna tržišta nafte i prirodnog gasa, već je razotkrio nešto jednako zabrinjavajuće. Minerali i prerađeni materijali koji pokreću ekonomiju čiste energije prolaze kroz iste pomorske „uska grla“ kao i sirova nafta. Već smo videli kako to utiče na cene nafte i gasa, ali ćemo tek videti kako rat utiče na lanac snabdevanja zelenom energijom.

Ovo nipošto ne dovodi u pitanje potrebu za obnovljivim izvorima energije niti prelazak na ekonomiju sa neto nultom emisijom. Poenta je da i zelena energija može biti podjednako pogođena geopolitičkim faktorima kao i nafta i gas. To se jasno videlo u pretnjama Donalda Trampa da će bombardovati iransku energetsku infrastrukturu ukoliko režim ne otvori Ormuski moreuz. Bez obzira na diplomatski ishod, ta pretnja razotkriva ključnu slabost ove priče. Globalnu međuzavisnost energetskih i ekonomskih tržišta.

Retki metali

„Kada je naftni sektor bolestan, svi ostali sektori u svetu su bolesni. Zelena energija i dalje zavisi od mnogih faktora da bi bila uspešna. Jedan od najvažnijih je globalni lanac snabdevanja“, kaže Ali Džabar, stručnjak za krizni menadžment iz Mičigena. On sarađuje sa međunarodnim agencijama na obnovi Iraka od 2003. godine. Nedavno sam razgovarao s njim dok smo zajedno vodili iračku informativnu emisiju Cross Lines na televiziji Al-Ahad, uz voditelja Baraka Faisala Gazija.

Kobalt za baterije električnih vozila uglavnom dolazi iz Konga. Litijum iz Južne Amerike. Retki zemni elementi – osnova elektromotora, vetroturbina i odbrambene elektronike – gotovo u potpunosti se prerađuju u Kini, koja kontroliše oko 70% globalnog rafinisanja kritičnih minerala i gotovo 90% kapaciteta za preradu retkih zemnih elemenata. Materijal iskopan u Africi i jugoistočnoj Aziji mora se transportovati u Kinu pre nego što može biti upotrebljen bilo gde drugde u svetu.

Taj put vodi kroz iste pomorske koridore koji su sada pod opsadom. Samo ruta kroz Crveno more čini oko 10–12% svetske trgovine.

Lanac snabdevanja je poremećen

Svet je prvo konkretno upozorenje dobio krajem 2023. godine, kada su snage Huta – u znak solidarnosti sa Gazom – počele da napadaju komercijalne brodove u Crvenom moru. Primorali su stotine teretnih brodova da menjaju rutu oko Rta dobre nade u Africi. To je svakom putovanju dodalo 10 dana i hiljade kilometara. Sukob je imao vidljiv uticaj na lance snabdevanja kompanija.

Do januara 2024. Teslina gigafabrika u Berlinu ostala je bez baterija iz Kine. Morala je da se zatvori na dve nedelje. Volvo je obustavio proizvodnju u svojoj fabrici u Gentu u Belgiji na tri dana zbog kašnjenja isporuke menjača usled preusmerenih brodova. To nisu bile naftne kompanije koje apsorbuju rast cena već proizvođači električnih vozila. Vodeća imena u ekonomiji čiste energije zaustavljena su jer su delovi morali da prođu kroz ratnu zonu.

To je bio samo uvod. Ono što se sada dešava predstavlja glavni događaj. Ormuski moreuz – kroz koji prolazi oko 20% svetske trgovine naftom – praktično je zatvoren. Proizvodnja nafte u Iraku pala je sa 4,3 miliona barela dnevno na oko 1,4 miliona. U zemlji koja oko 40% električne energije dobija iz Irana. Kina, koja prerađuje materijale na kojima počiva zelena energija, zabeležila je pad pristupa sirovoj nafti kroz ove rute za gotovo polovinu.

Džabar procenjuje da Irak gubi između 200 i 300 miliona dolara dnevno od prihoda od nafte, odnosno oko 45–50% uobičajenog dnevnog prihoda. Međutim, šteta po lanac snabdevanja retkim mineralima i zelenom energijom, iako manje vidljiva na naslovnim stranama, može se vremenom pokazati jednako značajnom.

Ironija krize s Iranom

„Gotovo 70% prerade materijala za električna vozila i baterije dolazi iz Kine“, rekao je Džabar. „A Kina je pogođena gubitkom gotovo 45% snabdevanja naftom kroz ove rute. To je lanac – kada je jedan element pogođen, svi ostali su pogođeni“.

Troškovi transporta pričaju istu priču. Cena najma kontejnera, koja je u normalnim uslovima iznosila između 1.100 i 1.500 dolara, tokom poremećaja u Crvenom moru 2024. porasla je na više od 4.000 dolara. Premije osiguranja su se utrostručile. Ti troškovi direktno se prenose na cenu izgradnje solarnih elektrana, proizvodnje električnih vozila ili komponenti vetroturbina na koje računaju evropske energetske kompanije.

Ironija ove krize teško se može ignorisati. Iran, čiji regionalni saveznici i njegova vojska praktično zatvaraju ključne pomorske arterije svetske trgovine, istovremeno se nalazi u središtu lanca snabdevanja tehnologijama na koje Zapad računa kako bi smanjio zavisnost od bliskoistočne energije. Ali upravo njegovi potezi čine tu tranziciju skupljom i nestabilnijom.

Povećanje rezervi

Neki analitičari smatraju da će ovaj rat i poremećaji koje izaziva podstaći neophodnu diverzifikaciju energetskih izvora. Tvrde da šokovi u snabdevanju primoravaju vlade da razvijaju domaće kapacitete za preradu i smanje zavisnost od pojedinačnih dobavljača materijala poput litijuma i kobalta.

Ovaj stav ima osnova. Evropska unija označila je 60 projekata za litijum, kobalt i retke zemne elemente. Sjedinjene Američke Države povećale su ulaganja u domaću proizvodnju. Japan je formirao strateške rezerve nakon što je Kina 2010. uvela embargo na retke metale.

Izvršni direktor Međunarodne agencije za energiju Fatih Birol upozorio je da tržišta i političari i dalje potcenjuju ozbiljnost situacije. On poziva na zajedničku globalnu akciju, naglašavajući da institucionalni okviri za odgovor postoje, iako su na granici kapaciteta. Njegova agencija je već odobrila puštanje 400 miliona barela nafte iz rezervi.

Međutim, hitne rezerve nafte nisu isto što i hitne rezerve retkih minerala. Ne postoje strateške zalihe kobalta, nema ekvivalenta za prerađeni litijum, niti rezervi magneta za baterije električnih vozila. Institucionalna infrastruktura koja ublažava naftne šokove još od 1970-ih jednostavno ne postoji za ključne minerale na kojima počiva zelena ekonomija.

Problem umesto rešenja

Sve nas to vraća na suštinski problem: tranzicija ka zelenoj energiji našla se na udaru geopolitičkog sukoba. Onog istog koji decenijama pogađa naftnu industriju, ali koja je razvila mehanizme zaštite. Nasuprot tome, retki minerali potrebni za ostvarenje ciljeva neto nulte emisije još nemaju takve „zalihe za crne dane“. Njihova proizvodnja je geografski koncentrisanija. A transport zavisi od istih ranjivih pomorskih pravaca.

„Troškovi izgradnje ove tehnologije – baterija, solarnih sistema, električnih vozila – će rasti“, kaže Džabar. „Transport, skladištenje, osiguranje – sve. Svaki poremećaj u lancu povećava cenu svega ostalog“.

To je signal koji investitori i donosioci odluka treba sada da čitaju. Rat sa Iranom nije samo poremetio tržište nafte. On je stavio na test čitavu arhitekturu energetske tranzicije. A rezultati nisu ohrabrujući. Revolucija čiste energije trebalo je da bude odgovor na geopolitiku nafte. U stvarnosti, nasledila je iste terete.

Ken Silverstin, saradnik Forbes