Pod izgovorom hitnosti zbog izložbe EXPO, omogućava se ubrzana gradnja širom Beograda

Pod izgovorom hitnosti realizacije EXPO manifestacije, omogućava se ubrzana gradnja komercijalnih, infrastrukturnih, pa čak i stambenih sadržaja. I to ne samo u obuhvatu Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog fudbalskog stadiona, već i širom Beograda, navodi za Forbes Srbija arhitektica Olga Andrić, iz kolektiva organizacije Ministarstvo prostora.

Nakon dva neuspešna pokušaja da bez učešća javnosti usvoji izmene i dopune Zakona o posebnim postupcima za realizaciju izložbe EXPO, država je odlučila da ovaj dokument (nacrt sa izmenama i dopunama) ipak stavi na javnu raspravu.

To znači da građani i stručna javnost mogu da do 18. jula Ministarstvu finansija pošalju komentare i primede.

Država je Zakon o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne izložbe EXPO 2027 donela kako bi pojednostavila postupke (gradnje i javnih nabavki) u vezi sa sadržajima potrebnim za specijalizovanu izložbu.

Kako piše u prvom članu, tim zakonom se uređuju uslovi, kriterijumi, način i postupak za realizaciju izložbe EXPO 2027 i drugih sadržaja u okviru Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog fudbalskog stadiona.

Međutim, osim ovoga, zakon se odnosi i na sadržaje u drugim prostornim celinama van obuhvata Prostornog plana – a koji su u funkciji realizacije izložbe EXPO. Ti sadržaji u drugim celinama trebalo bi da se odnose na potrebnu infrastrukturu.

U januaru ove godine je Vlada objavila predlog da se ovaj lex specialis izmeni i dopuni sa nekoliko odredbi. Većina predloženih rešenja služi da se dodatno ubraza ili pojednostavi proces gradnje objekata za EXPO.

Rešenja nisu opravdana

Kolektiv Ministarstva prostora smatra da rešenja koja su predložena u nacrtu izmena i dopuna nisu opravdana. Ističu da predstavljaju tipičan primer deregulacije – od procesa planiranja preko izdavanja dozvola, sve do izvođenja i puštanja objekata u rad.

„U suštini, lex specialis za EXPO, kao i njegove njegove aktuelne izmene, predstavljaju suspendovanje važećih zakona zarad realizacije jedne međunarodne manifestacije. To se i eksplicitno navodi kao glavni motiv ovih intervencija“, navodi Andrić.

Ono što je posebno zabrinjavajuće, prema njenim rečima, jeste utisak da je EXPO samo povod. „A da je krajnji cilj potpuno sistemska erozija standarda planiranja i izgradnje pod izgovorom efikasnosti“, objašnjava Olga Andrić.

Lex specialis alat za mnogo širi zahvat

Andrić ukazuje da je važno imati u vidu i da ono što zvanično predstavlja izložbeni prostor za EXPO čini samo jedan mali deo teritorijalnog obuhvata Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog fudlabskog stadiona.

„U stvarnosti, instrumenti lex specialisa koriste se kao alat za mnogo širi zahvat. Pod izgovorom hitnosti realizacije EXPO manifestacije, praktično se omogućava ubrzana gradnja komercijalnih, infrastrukturnih, pa čak i stambenih sadržaja. I to ne samo u obuhvatu plana, već širom Beograda“, navela je Andrić.

Podsetimo, ovaj Prostorni plan obuhvata ne samo prostor za EXPO i prateće stambene objekte.

On takođe obuhvata i Nacionalni stadion, kao i prostor namenjen za gradnju potencijalnog tematskog parka u budućnosti.

Odlukom Vlade ovaj Prostorni plan se može donositi fazno i širiti obuhvat, a broj faza nije definisan. U poslednjoj, IV fazi, deo prostornog plana postao je i deo leve obale Save.

Objekti bez upotrebne dozvole

Andrić navodi i da predložene izmene i dopune lex specialisa praktično legalizuju puštanje u rad objekata u okviru EXPO kompleksa – bez dobijene upotrebne dozvole.

Ona podseća da Zakon o planiranju i izgradnji i prateći pravilnik propisuju da investitor uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole prilaže kompletan projekat izvedenog stanja i ostalu obaveznu dokumentaciju.

Umesto toga, za objekte na koje se odnosi lex specialis, a ako se usvoje predložene izmene, biće dovoljno da Komisija za tehnički pregled izda pozitivan izveštaj o ispunjenosti uslova za privremeno korišćenje objekta.

„Iako se ovakav nivo deregulacije, kao i obično, pravda efikasnošću, ovde se radi o direktnom ugrožavanju bezbednosti korisnika prostora“.

Svaki projekat može da se priključi EXPO-u

Komentarišući predlog odredbe koja kaže da postupci koji su već započeti mogu da se završe po odredbama izmenjenog zakona, Olga Andrić navodi da ovo zapravo predstavlja mehanizam za ubrzavanje projekata koji su zapeli upravo zbog postojećih zakonskih obaveza.

„Ovime se ne izbegava paralelna primena različitih zakona kako obrazlaže Vlada. Već se izbegava primena bilo kakvog zakona, jer uloga lex specialisa suštinski jeste da poništi važeće zakone“.

Ona podseća da zbog nedefinisane faznosti, Prostorni plan ostaje otvoren dokument, bez jasnih granica.

To, navodi ona, omogućava njegovo beskonačno širenje i prilagođavanje trenutnim političkim i investitorskim prioritetima.

„Na taj način, gotovo svaki projekat koji je naišao na prepreke u redovnoj zakonskoj proceduri može biti “priključen” EXPO-u, stavljen pod okrilje lex specialisa i sproveden mimo uobičajenih pravila i procedura“.

Studija o životnoj sredini kao proceduralna formalnost

Vlada je u prvoj verziji izmena i dopuna predlagala i da se u lex specialis doda rečenica koja kaže da za objekte (koji podležu izradi studije o proceni uticaja na životnu sredinu), organ koji je nadležan za izdavanje građevinske dozvole, može dozvolu i prijavu radova izdati i bez saglasnosti nadležnog organa na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Međutim, u verziji koja je sada na javnoj raspravi, ove rečenice nema.

Olga Andrić smatra da je dobro da se od te ideje odustalo.

Ukazuje da je takav predlog predstavljao grubo kršenje osnovnih ekoloških i pravnih standardna. Takođe i međunarodnih obaveza Srbije u oblasti zaštite životne sredine.

„Dakle, nije u pitanju nikakav ustupak nama, već poštovanje osnovnih zakona i procedura. Razlog za odustajanje od ove izmene verovatno leži u velikom otporu koji se pojavio u stručnoj i široj javnosti“.

Saglasnost nadležnih na tu studiju je neophodan preduslov za izdavanje građevinske dozvole, navodi Andrić.

„Ako bi takva studija pokazala štetne uticaje planiranog objekta na neposredno okruženje, u tom slučaju saglasnost bi izostala. To bi projekat vratilo unazad u ispravljanje projekta za građevinsku dozvolu“.

Međutim, iako se formalno zadržava obaveza izrade Studije procene uticaja na životnu sredinu, njen sadržaj i tretman u praksi ukazuju na suštinsku degradaciju ovog instrumenta, kaže Andrić.

„Umesto da bude alat za identifikaciju rizika, iznalaženje boljih rešenja i zaštitu javnog interesa, ona se sve više svodi na proceduralnu formalnost koja legitimizuje unapred donete odluke“.