Deset ključnih pitanja na predstojećem novosadskom suđenju za pad nadstrešnice

Još tri meseca ostala su do druge godišnjice pada nadstrešnice, a tek sada izvestan je početak samo jednog od tri moguća suđenja. I veliko je pitanje da li će početi pre 1. novembra imajući u vidu obim dokaza s kojima bi trebalo da se upozna sudsko veće.

Reč je, naravno, o novosadskom suđenju odnosno onom koje će utvrditi uzroke i odgovornost za sam čin pada nadstrešnice.

S tim u vezi, Forbes Srbija na osnovu dosadašnjih istraživanja i dešavanja izdvojio je 10 ključnih pitanja na koja bi suđenje u Novom Sadu trebalo da nam ponudi odgovore kako bismo konačno razumeli šta se dogodili kobnog dana. I ko i šta je dovelo do tog događaja.

Naravno, svako od ovih pitanja proizvodi i „milion“ potpitanja. A suđenje bi trebalo da odgovori i na ona pitanja koja nemaju direktne veze sa uzrokom pada nadstrešnice, ali jesu bitna za sveobuhvatno sagledavanje ovog događaja.

Ko je pustio ljude da sede pod nadstrešnicom na gradilištu?

Ovo je ključno pitanje suđenja jer je jasno – da nije bilo ljudi pod nadstrešnicom, ne bi bilo ni tragedije. Javnost bi se verovatno neko relativno kraće vreme bavilo pitanjem kako je došlo do pada, verovatno bi i adaptacija zgrade malo duže potrajala, ali srećom se ne bi dogodilo ništa loše po ljude.

S tim u vezi bitno potpitanje glasi kada je i na osnovu kojih procedura doneta odluka o korišćenju krila B? Ko je doneo tu odluku, a ko je sproveo u delo? Da li je to omogućio navodni tehnički pregled zgrade (za koji se s druge strane tvrdi da je sproveden samo radi puštanja u rad trafostanice) ili dokument koji nosi naziv interni prijem (koji kao kategorija ne postoji u zakonu). Ili nešto treće?

Trebalo bi da kao društvo razumemo postoji li odgovornost onih koji su mogli da upozore da otvaranje krila B nije bilo zakonito u tom trenutku? Da su na to upozorili ne bi bilo ni žrtava. Da li je to pitanje ovlašćenja ili morala?

Dodatno, ko je doneo odluku da se ukloni ograda ispred krila B i na osnovu kojeg dokumenta ili naloga?

Da li je stanica mogla da bude zatvorena u trenutku o kojem je svedočio jedan od policajaca na stanici, a koji je preneo da je čuo za upozorenja putnika da nešto otpada sa krova? Da li su provereni ti navodi i zašto nije zatvorena stanična zgrada do okončanja provere?

Na kraju, da li je postojao elaborat ili neki drugi dokument koji definiše pravce kretanja putnika kroz objekat koji se rekonstruiše ukoliko je odlučeno da se fazno koristi u skladu sa dinamikom radova?

Da li se moglo videti da su žice vešaljki/zatega korodirale?

Mesto korozije žica bilo je u krovu. Nije bilo vidljivo golim okom. Moramo da razumemo da li je korozija mogla da bude detektovana i na koji način? I u kojoj fazi projekta?

Veštaci su izneli mišljenje da je to moglo da se utvrdi određenom vrstom kamere ili destruktivnim metodama (npr. obijanje betona, bušenje zida?). Nameće se pitanje da li je to trebalo na taj način raditi, ako ništa nije ukazivalo da postoji problem sa zgradom (recimo, nema velikih pukotina na zidovima, nema ugiba greda, merenja pokazuju da je zgrada i dalje onakva kako je sagrađena). Da li se i drugi objekti proveravaju pre rekonstrukcije na način na koji su to sugerisali veštaci?

Ono što se moglo videti jeste da postoji zazor između ulaza u krov i cevi. Ali, da li je neminovno da se vremenom napravi zazor između betona i čelika zbog pomeranja tla, vremenskih uslova…? Da li je (mali) zazor dovoljno veliki signal da nešto sa zgradom nije u redu?

I na kraju, trebalo bi da bude odgovoreno i na pitanje da li je postavljanje nadstrešnice bilo pravilno izvedeno još kada je šezdesetih pravljena zgrada? Da li je tada nesvesno ostavljen prostor gde su korodirale?

Da li se moglo videti da je nadstrešnica u danima pre pada počela da ide nadole?

Kod ovog pitanja važno je razumeti kako se tretira mišljenje veštaka izneto u veštačenju i priložene fotografije ulaza vešaljki u krov koje sugerišu da je problem bio uočljiv. A kako se s druge strane tretiraju svedočenja radnika i drugih saslušanih lica koji su rekli da nisu videli bilo kakav problem.

Ko je to uopšte trebalo da vidi? Projektanti su u tom vremenskom trenutku davno završili svoj deo posla. Radovi na nadstrešnici i krovu su takođe bili završeni pa je pitanje da li su to mogli da vide izvođači i nadzor. Ili je to trebalo da vide oni koji upravljaju staničnom zgradom?

Ništa manje važno je da znamo i kako su izvođeni radovi na krovu i kako su nadzirani ti radovi (i radovi na gradilištu uopšte).

Neophodno je i da saznamo koliko vremena je bilo potrebno da bi nastala korozija tog obima da vešaljke popuste.

Da li su projektanti proverili stabilnost zgrade (i nadstrešnice) na način kako su to u trenutku provere predviđali tada važeći propisi?

Pitanje provere stabilnosti zgrade takođe je jedno od najvažnijih za razumevanje ovog slučaja. Javnosti zvuči logično da se pre rekonstrukcije proveri kvalitet zgrade koja je izgrađena pre 60 godina. To je jedno pitanje, ali potpuno drugo je kako su tada važeći propisi uređivali način provere stabilnosti. Ono što rekonstrukcija događaja sugeriše jeste da je u vreme projektovanja važio stari pravilnik, a ne sada aktuelni.

Da li je greška projektanta samo to što nije upisao u projekat da je uradio procenu opterećenja nadstrešnice?

I da li je u projektu arhitekture trebalo da stoji ocena da je zgrada u konstruktivnom smislu u dobrom stanju? Ili u projektu konstrukcije?

Međutim, moramo da znamo i da li je u toku izvođenja radova poštovan projekat ili se na gradilištu dešavalo (što nije neuobičajeno u gradnji) da se dogovaraju i odobravaju izmene u radovima (npr. svedočeno je u ovom postupku da je tokom radova dogovoreno da se ne skidaju pločice s donje strane nadstrešnice jer bi to bilo komplikovano već da se izbruse i da se preko njih prelepe nove što menja vrednost opterećenja i sam projekat).

Ništa manje važno pitanje nije i da li su projekti bili jasno napisani. Ali, i da li je projektni zadatak bio dobro urađen. Potpitanje u vezi sa tim jeste da li je moralo u projektnom zadatku da se eksplicitno traži provera stabilnosti zgrade. Ili je to obaveza projektanata bez obzira na ono što je definisano projektnim zadatkom?

Da li su Jelena Tanasković i Nebojša Šurlan jedini predstavnici Infrastrukture železnice Srbije koji bi trebalo da budu na optužnici?

Za stanje zgrade trebalo bi da bude odgovoran onaj koji njom upravlja, zar ne? Kao što smo mi odgovorni za sopstvenu kuću. Ili auto.

Ako zgrada prema tvrdnjama iznetim u ovom slučaju nikada nije proveravana, da li odgovornost leži i na prethodnim odgovornim licima Infrastrukture železnice Srbije. Pa i na odgovornim licima u preduzećima koja su pre osnivanja IŽS upravljala staničnom zgradom?

I neophodno je da razumemo da li je do ove nesreće preduzeće imalo građevinskog inženjera koji se bavi pitanjem provere konstrukcija staničnih zgrada i ako nije, zašto nije. Posebno imajući u vidu broj zaposlenih u preduzeću.

Da li su postojali usmeni nalozi na osnovu kojih su izvođeni radovi i ako jesu, ko ih je izdavao i za koje poslove?

Ovo je ne tako kratko, ali je jasno pitanje. A posebno potpitanje – da li su ti usmeni nalozi uticali na radove na nadstrešnici i puštanje ljudi da koriste krilo B. I na koji način?

U nedostatku kompletne dokumentacije za ovaj projekat, ali i na osnovu objavljenih razmenjenih mejlova između aktera projekta, postoji prostor za sumnju da su se neke odluke donosile manje formalno, bez ostavljanja pisanih tragova.

Da li je ubrzavanje radova uticalo na kvalitet? I ko je izvodio radove?

Da li je skraćivanje trajanja projekta odnosno ubrzavanje radova po nalogu vlasti dovelo možda do greške pri radovima i dodatno doprinelo padu nadstrešnice?

Da li je napravljena greška pri radovima? Da li je to video nadzor? S tim u vezi ništa manje nije bitno ko je radio na nadstrešnici i krovu. I i da li su svi imali neophodne kvalifikacije za izvođenje radova?

I kako ćemo znati da li je i ko možda nešto uradio pogrešno ako je radio neprijavljen pa se formalno i ne vidi da je bio na gradilištu?

Ko je odgovoran što projektanti nisu dobili arhivski projekat Železničke stanice iako ga je IŽS posedovala?

Glavna projektantkinja za deo oko arhitekture svedočila je da nikada nije dobila ni odgovor na upit IŽS-u da li imaju arhivski projekat stanice, a kamoli da je dokument dobila. A ipak, policija ga je zaplenila u prostorijama preduzeća. Samim tim se nameće pitanje ko je u IŽS bio dužan da proveri imaju li projekat u arhivi i da obavesti projektante? I zašto to nije učinio? Da li je možda neko odlučio da se projekantima ne da arhivski projekat?

A to pitanje je bitno jer je potrebno da saznamo da li bi dostavljanje arhivskog projekta doprinelo da projektanti bolje razumeju konstrukciju zgrade i bolje provere stabilnost nadstrešnice.

Da li su propisi – Zakon o planiranju i izgradnji i prateći pravilnici – nedovoljno jasni i da li je to dovelo do tragedije?

Odgovor na ovo pitanje pojasniće nam da li su pojedini akteri događaja suštinski krivi ili su odgovorni zato što zakon propisuje nešto što je u praksi teško sprovodivo. Da li je uopšte u propisima jasno podeljeno šta je čija odgovornost ili postoji prostor za suprotna tumačenja? Dosadašnji tok događaja posle pada nadstrešnice pokazao nam je razna kreativna razmatranja šta piše u zakonu ili pravilnicima.

Jedno od bitnih potpitanja u vezi sa temom kvaliteta propisa jeste tzv. prijava početka radova. Svi dobro znaju da je prijava radova za zgradu železničke stanice izdata 16. oktobra 2024. Odnosno, dve nedelje pre pada nadstrešnice. Iako su radovi bili već praktično završeni. Manje ljudi zna da je prijava radova dobijena i u martu 2022. Ali na njoj je pisalo da se odnosi na radove na zemlji, a ne na objektu. Ko to nije video ili se nije obazirao na ono što piše u prijavi? Svejedno su izvođeni radovi na zgradi. Zašto je ovo bitno? Na osnovu prijave radova bi građevinska inspekcija mogla da izađe na teren i mogla bi da ustanovi da se radi na zgradi, a ne bi trebalo. Pa bi možda već tada zaustavila izvođenje. To možda ne bi sprečilo potonju tragediju, ali možda bi sve aktere opomenula da rade kako propisi nalažu.

Da li su svi odgovorni na optužnici?

Na kraju, ono neminovno pitanje – da li je 13 konačni broj onih čiju odgovornost treba proveriti? Ili je bilo mesta za još neko ime na optužnici, a čije je (ne)činjenje dovelo do tragedije.

Novosadsko suđenje moralo bi da nam pojasni kako su zaista bile podeljene uloge u rukovođenju projektom. I ko je i kakve naloge izdavao. Neki od odgovornih za vođenje posla su na optužnici. Ali, postoje i oni kojih nema, a po poziciji jesu formalno bili u lancu odlučivanja. Zato bi trebalo da saznamo da li je tužilaštvo bilo dovoljno temeljno u istraživanju njihovog rada ili su se ograničili na uski krug neposredno involviranih osoba.

I još pitanja

Novosadsko suđenje je tu da nam otkrije šta je ubilo 16 osoba. Ko je za to odgovoran. I da li je tragedija mogla da bude izbegnuta.

Ono drugo (ili treće) potencijalno suđenje – za korupciju – poslužiće da saznamo kako se realizuju infrastrukturni projekti u Srbiji. Da li se i ko „ugrađuje“ i na koji način? Da li dobijamo jednu prugu po ceni dve da bi neko zaradio na nedozvoljen način?

Sve ovo ne znači da u Novom Sadu, pored pobrojanih pitanja koja su direktno vezana za uzroke pada, ne bi trebalo da tražimo odgovore i na druga pitanja.

Možda ćemo ih pogrešno nazvati proceduralna, ali je bitno da znamo odgovore i na njih. Recimo, da li su dokazi o padu nadstrešnice u vidu njenih delova na pravi način veštačeni i adekvatno zbrinuti za neka druga veštačenja. Recimo, da li je nadstrešnicu samo trebalo skloniti nekoliko metara da bi se izvukle žrtve ili je bilo u redu da se ostaci odmah prevezu na drugu, otvorenu lokaciju. Ili, da li je trebalo da veštaci zastanu sa izradom veštačenja dok ne dobiju sve što im je potrebno umesto da ga završe za (samo) 20 dana.

Mora neko, ali…

Da li je i deo javnosti remetio objektivno sagledavanje cele priče izjavama koje usmeravaju priču u određenom pravcu?

Kako se radovi izvode pre završetka projekta za izvođenje?

Može li se ovaj slučaj uopšte objektivno sagledati ako zbog malog tržišta i činjenice da država vodi glavnu reč u realizaciji i finansiranju projekata, građevinski inženjeri direktno i često rade za državu. Postoje li tu konflikti interesa?

Koji je bio uticaj politike na projekat i dešavanja posle? Zašto je politika pokušala da krivicu svali na struku?

Da li su svi bili jednaki u dosadašnjem toku istrage?

Da li su saslušani svi koje je trebalo saslušati?

Na dobar deo ovih pitanja nedostaje odgovor. I najveća greška bila bi da se suđenje bavi pitanjima koja su iz dokumentacije (donekle) jasna, a da se ne bavi onim čega nema u papirima.

Neko mora da odgovara, ali ne može bilo ko.