Dete nije potpisalo razvod: Odluka Japana mogla bi da promeni pitanje starateljstva u celom svetu
Japanska reforma porodičnog prava nije važna zato što nudi gotova rešenja. Važna je zato što podseća svet da se najbolji interes deteta ne završava onda kada se završi brak njegovih roditelja.
Autor: Dragan Vukićević, direktor IAESTE Srbija
Postoje zakoni koji uređuju društvo, a postoje i oni koji ga nateraju da se zapita da li je sve vreme gledalo u pogrešnom pravcu. Japan je ove godine učinio upravo to. Posle više od jednog veka, promenio je jedno od najokamenjenijih pravila svog porodičnog prava. Do juče je nakon razvoda samo jedan roditelj imao zakonsko starateljstvo nad detetom, dok je drugi prečesto ostajao tek povremeni posetilac sopstvenog roditeljstva. Od sada, sud dobija pravo da odluči da roditelji zajednički nastave da odgajaju dete, rukovodeći se isključivo njegovim najboljim interesom.
Na prvi pogled, to je tek pravna izmena. U stvarnosti, to je tektonski poremećaj u načinu razmišljanja. Jer razvod jeste kraj jednog braka, ali ne sme biti kraj jednog roditeljstva. Sud može da razvede muža i ženu za nekoliko minuta. Ali nijedan sud ne bi smeo da razvede dete od roditelja, osim kada ga od njega štiti.
Čovečanstvo je izmislilo točak, internet, veštačku inteligenciju i poslalo čoveka na Mesec, ali još uvek povremeno zaboravlja jednu jednostavnu, gotovo bolnu činjenicu. Dete nije biralo da se njegovi roditelji razvedu. Ono nije učestvovalo u njihovim svađama. Nije donosilo njihove pogrešne odluke i nije potpisalo papire za razvod. Pa zašto bi onda upravo ono snosilo najveći deo tog tereta?
Promena optike pravde
Značaj ove reforme nadilazi granice Japana jer ona menja samu optiku pravde. Po prvi put, zakon ne pita prvenstveno ko je pobedio u sporu između dve odrasle strane, već kako da dete izgubi što manje. A to je kolosalna razlika. Dete nije trofej koji pripada pobedniku bračnog rata, niti je stavka u podeli zajedničke imovine. Dete je budući čovek, a od načina na koji ga danas zaštitimo direktno zavisi kakvo će društvo sutra postati.
Kada god je to bezbedno, dete ima pravo na oba roditelja. Ne zato što su oni savršeni, jer nisu. Već zato što niko na svetu ne može u potpunosti zameniti ni majku ni oca. Kada odrasta uz oboje, dete ne dobija prosto „duplo više ljubavi“, matematika je tu nemoćna. Ono dobija širu životnu perspektivu, emocionalno sidro i duboku sigurnost da ga oba roditelja i dalje smatraju svojim najvažnijim životnim zadatkom. Dobija potvrdu da slom njihovog odnosa ne mora značiti i amputaciju polovine njegovog sveta.
Brojna istraživanja iz razvojne psihologije opominju nas na istu stvar. Najveće ožiljke ne ostavlja sam čin razvoda, već potonji osećaj napuštenosti, hronični sukobi i tihi nestanak jednog roditelja iz detetovog vidokruga. Kada i majka i otac ostanu aktivni arhitekte detetovog života, čak i ako više ne dele krov i kasnije osnuju nove porodice, smanjuje se prostor za one nevidljive rane koje se neprimetno prenose iz detinjstva u adolescenciju, a zatim i u odraslo doba. Jer traume iz detinjstva imaju jednu neobičnu, jezivu osobinu, one odrastaju zajedno sa detetom.
Zadatak, a ne rešenje
Zato zajedničko roditeljstvo nije samo pitanje porodičnog prava. Ono je prvorazredno pitanje javnog zdravlja, obrazovanja i elementarne društvene zrelosti. Dete koje raste uz aktivno prisustvo oba roditelja lakše razvija empatiju i emocionalni imunitet. Ono uči ključnu lekciju: da muškarci i žene nisu prirodno suprotstavljene strane, već različiti, ali jednako važni stubovi sveta. Takva deca sutra lakše grade sopstvene stabilne veze. Bolje razumeju kompleksnost ljudskih odnosa i ređe ponavljaju greške koje su gledala u svom detinjstvu. Najvažnije životne lekcije se, na kraju krajeva, ne uče iz udžbenika. One se upijaju kod kuće, za porodičnim stolom, kroz način na koji se roditelji odnose jedno prema drugom čak i onda kada više nisu zajedno. Civilizacija se ne meri time kako rešava funkcionalne i srećne porodice. Njena zrelost se vidi po tome kako štiti decu onda kada porodica prestane da bude srećna.
Naravno, na ovom putu mora postojati jasna, nepremostiva i beskompromisna granica. Porodično nasilje menja sva pravila igre. Tamo gde postoji zlostavljanje, manipulacija ili ozbiljna opasnost po fizički i psihički integritet deteta ili drugog roditelja, zajedničko starateljstvo ne sme postati ideološki fetiš niti pravni automatizam. Bezbednost žrtve i deteta mora ostati apsolutni imperativ, iznad svakog drugog prava. Nijedno dete ne bi smelo da bude prinuđeno da bira između sopstvene bezbednosti i ljubavi. Civilizovano društvo je dužno da mu obezbedi i jedno i drugo.
Upravo u tome leži univerzalna snaga japanskog presedana. On ne nameće jedno uniformno, birokratsko rešenje za sve. Naprotiv, on sudovima poverava najteži i najodgovorniji zadatak. Da u svakom pojedinačnom slučaju, bez šablona, pronađu ono što je zaista najbolje za to konkretno dete. To je neuporedivo teže nego napisati jedno univerzalno pravilo, ali je i neuporedivo pravednije.
Reforme počinju od svesti
Zato će pravnici, psiholozi i zakonodavci širom sveta veoma pažljivo pratiti rezultate ove reforme. Ne zato da bi Japan postao univerzalni model koji treba slepo prepisati. Svaka država ima svoju pravnu tradiciju, svoju kulturu i svoje specifične običaje. Vrednost japanskog iskustva je u nečem drugom. Ono ne nudi gotov odgovor, već postavlja pravo pitanje. Ono izaziva svet na promenu vladajuće paradigme. Svaka odgovorna država morala bi danas da se pogleda u ogledalo i zapita: da li naš porodični sistem zaista stavlja dete u središte univerzuma. Ili je ono i dalje samo kolateralna šteta i talac u ratovima odraslih?
Najveće reforme nikada ne počinju u skupštinskim salama i pukim donošenjem zakona. One počinju u svesti. I to je možda najveći poklon koji Japan u ovom trenutku nudi svetu. Hrabrost da se preispita ono što se decenijama smatralo aksiomom. Društva koja imaju petlju da preispituju sopstvene dogme gotovo uvek zakorače u bolju budućnost od onih koja veruju da su sve odgovore već pronašla.
Na kraju, najveće bogatstvo jedne države nisu njena rudna nalazišta, fabrike, infrastrukturne mreže, bruto domaći proizvod ili vojna moć. Njeno jedino stvarno bogatstvo su deca koja sutra neće morati da leče svoje detinjstvo. Jer nijedno dete ne bi smelo da postane siroče živih roditelja. Lekcija koju nam Japan danas drži nije lekcija o paragrafima. To je lekcija o tome kako jedno društvo raste onda kada odluči da promeni način na koji razmišlja o svom najranjivijem delu. O detetu.