KOMENTAR Bol i samo bol

…Prvi novembar. Bio je sunčani dan. Baš kao i ovaj prvomajski…

Gde smo danas, šest meseci kasnije?

Teško je proceniti gde je konfuzija veća. Pad te teške konstrukcije pokrenuo je cunami koji još traje. Neko u njemu istrajava nadljudskim naporima, neko u njemu traži svoje mesto, a neko samo promatra. Neizvesnost po pitanju ishoda i dalje je prevelika i iscrpljujuća.

Slično je i sa pravnim delom priče. Iako je krenulo sve da se razvija naizgled prilično brzo – veštačenje i istraga, objavljivanje (dela) dokumentacije – sada je jedino jasno da neće biti i brzog početka suđenja. Barem ne u Novom Sadu. Odluka Višeg suda da vrati optužnicu na dopunu otvorila je novu rundu preispitivanja činjenica koja se po svemu sudeći neće završiti tako brzo.

Zašto? Šest meseci se pokazalo dovoljnim periodom da branioci optuženih dobro izuče građevinsku nauku i propise koji je prate.

Neki su se odlučili za kreativno tumačenje. Drugi su dobro proučili potencijalne praznine u istrazi koje mogu da napadnu. I sada ih mnogo snažnije napadaju nego tokom prvog dela istrage. Traže se dodatni iskazi, pojašnjenja, izuzeća, veštačenja… Sve to produžava period do suđenja. Ali, to nužno i ne mora da bude loše jer bi do početka mnoge okolnosti mogle dodatno da budu razjašnjene.

Šta još nije potpuno rasvetljeno? Suštinski, mnogo toga bitnog.

Znamo ko je izrazio želju da se rokovi skrate, ali ko je doneo odluku da se skrate. I gde i kako je to formalizovano?

Čuli smo ko je organizovao ceremonijalni događaj iz jula, ali ko ga je inicirao. Ko je doneo odluku da se organizuje?

Saznali smo zašto je pala nadstrešnica (u građevinskom smislu), ali smo i dalje daleko od toga da definitivno zaključimo zbog koga.

Znamo da su prijavljeni radovi, ali ne znamo tačno kada. I da li su uopšte mogli da počnu kada su počeli odnosno da li su se odvijali mimo propisa.

I na kraju, znamo koliko smo sve platili, ali da li znamo jesmo li preplatili?

Ono što je ispitivanje svedoka dosad pokazalo jeste da se još niko nije „otvorio“. Na važna pitanja se odgovara sa ne znam, nije mi poznato, nemam saznanja, nije moja nadležnost… Čak se i na pitanja o propisima nekada odgovara sa „prema mom mišljenju“, kao da je tumačenje odredbi zakona stvar nekog ličnog opredeljenja.

Iskazi su u određenoj meri nejasni i nedorečeni na šta ukazuje sud. Kao da nedostaje dobrih pitanja. Ili se čuvaju za neku kasniju fazu postupka.

I ceo postupak, sa podizanjem druge optužnice u Beogradu, kao da je postao, kako to definiše Anketna komisija, žrtva igre prestola u srpskom pravosuđu. Napravljeno je zamešateljstvo koje (opet ćemo se pozvati na Anketnu komisiju) kontaminira slučaj.

Ono što bi se moglo oceniti kao pozitivno u ovih šest meseci jeste buđenje inženjerske struke iz stanja šoka u kojem se našla kada je na samom početku označena kao krivac za nesreću. Došlo je i do boljeg razumevanja uloge inženjera naspram uloge donosilaca odluka. Da li su i prve odluke pravosudnih organa da neke od njih puste iz pritvora pokazatelj da i oni sada imaju bolju sliku podele uloga u projektu ostaje da se vidi (kao i da li će se i neke druge struke probuditi).

A struka je digla glas i protiv nedovoljno jasnog zakona. Da krenemo od onog najbanalnijeg primera. Verovatno bi, da pitamo 10 inženjera, dobili 10 različitih objašnjenja šta je rekonstrukcija, šta je sanacija, a šta adaptacija jednog objekta. A da ne govorimo o još važnijim stvarima.

Zakon o planiranju i izgradnji treba unaprediti, ali ono gde ovaj slučaj mora da napravi pomak u društvu jeste pitanje načina rada i odlučivanja. Nijedan zakon neće rešiti suštinski problem. A to su usmeni nalozi da se neki posao uradi, ko da ga uradi i kako. Taj „model“ rada mora da se iskoreni. A po njemu ne rade inženjeri. Njihova lična odgovornost je da takve naloge, ako ih dobiju, još brže i odbiju.

Inženjeri ostavljaju pisani trag. I zato veoma snažno zvuči izjava profesora Građevinskog fakulteta Ivaniševića za NIN da bi i on, na mestu svojih kolega, potpisao da je sve u redu sa konstrukcijom stanice. A pisani trag ostavljaju zato što stoje iza onoga što rade. Zato što verovatno smatraju da su uradili sve kako treba i onako kako nalažu propisi ma šta o njima mislili. I na kraju krajeva, kako su uvek radili. Dok neki drugi verovatno ne vole da im paraf stoji na papiru ukoliko ne mora.

Biće mnogo zanimljivih momenata u ovom postupku. Jedan od njih biće videti kako će sud ceniti veštačenje naspram niza odobrenja koje su projekti dobili u celom lancu odlučivanja. I naspram svedočenja ljudi koji su bili na stanici i rekli da nisu uočili bilo kakva oštećenja koja bi ukazivala na potrebu posebne provere konstrukcije stanice.

Trenutno smo na „stend-baju“. Dok se ne završi nova runda ispitivanja svedoka i ponovo odluči šta će biti sa optužnicom u Novom Sadu i ko će se na njoj na kraju naći. Na „stend-baju“ smo i po pitanju suđenja u Beogradu i šta će se s njim događati. Odnosno, da li i kada će doći do odluke o spajanju suđenja.

Ceo slučaj je ušao u fazu kada se zalazi duboko u pravne i građevinske finese koje šira javnost teško može da redovno i pomno prati. Ali zato može da čuva vatru i pamti.

Možda je već sada vreme da počne da se razmišlja o nečemu što će stajati zauvek ispred stanice u Novom Sadu kao večni znak sećanja na ovih 16 ljudi. S jedne strane kao simbol njihove žrtve za bolje društvo kojem se nadamo, a sa druge kao opomena koliko je visoka cena neodgovornosti.