KOMENTAR Nijedan scenario za nadstrešnicu još nije za bacanje, gde smo sada

Odluke dva apelaciona suda koja su u svoje ruke dobili materiju nadstrešnice naizgled su pomerila tas u smeru postizanja pravde po pitanju utvrđivanja odgovornosti za novosadsku tragediju, ali daleko od toga da je išta rešeno.

Dolazimo u stvari u neobičnu situaciju, da su dosadašnji procesi izgledali kao da niko ne zna šta će s njima, a sada možemo doći i u situaciju da kreće trka do se što brže dođe do prve presude.

Postupak u Beogradu

To što je Apelacioni sud u Beogradu treći put vratio Višem sudu da razmatra optužnicu protiv troje optuženih ne znači da je ta priča završena. Upravo je naglasak na reči vratila. Prema tumačenju advokata koje smo dobili, Viši sud može i četvrti put da potvrdi tu optužnicu. I nije nemoguće da je upodobi tako da je Apelacioni sud po nekoj narednoj žalbi ne obori. I da postupak u Beogradu takođe počne. Jer, status tog slučaja i dalje nije tako jasan kao što se komentarisalo u javnosti po pitanju prenošenja nadležnosti.

Ukoliko ovog postupka bude bilo (a reč je o postupku koji primarno u fokusu ima validnost tehničkog pregleda koji je obavljen na zgradi stanice Novi Sad) on zaista komplikuje priču. Kao što je i samo otvaranje tog postupka zakomplikovalo stvari (podsetimo, prethodno je u Novom Sadu odbijena prijava po kojoj je kasnije pokrenut i tako je ona stigla do Beograda).

Tako bismo dobili još jedan sudski postupak za slučaj nadstrešnice. Šta je suština ovog postupka? On bi mogao da presudi da li je tehnički pregled bio za celu zgradu ili samo za trafostanicu u Novom Sadu.

Tehnički pregled

Ako se ponovo vratimo na to šta piše na dokumentu, stoji da je predmet tehničkog pregleda: stanična zgrada u železničkoj stanici Novi Sad (što je i u opisu na devetoj strani dalje elaborirano). S druge strane, na drugom tasu vage stoje svedočenja da je taj tehnički pregled urađen samo da bi se u probni rad pustila trafostanica na železničkoj stanici. Zašto je to bilo potrebno? Prema objašnjenju koje smo dobili, oprema koja je instalirana na stanici nije mogla da se testira na gradilišnoj struji. Bilo je potrebno da se omogući novi izvor napajanja i da bude isprobana pre puštanja u rad.

Međutim, za nekoga kome nad glavom visi pitanje odgovornosti, ovaj dokument (odnosno presuda da je on važio za celu zgradu) može da bude izlaz iz neugodne situacije jer može da tvrdi da je bio doveden u zabludu da je stanična zgrada mogla da se koristi. I da davanje odgovora na ključno pitanje – ko je pustio ljude na gradilište – prebaci nekome drugom.

Reč je zaista o delikatnoj temi jer je jedno od pitanja i šta podleže probnom radu. Odnosno da li zgrada kao armirano-betonska struktura može da se pusti u probni rad ili se to pre svega odnosi na instalacije svih vrsta i sl. Ali, to nije sada tema.

Postupak u Novom Sadu

Zašto je ovo bitno za početnu tezu? Iako je Apelacioni sud u Beogradu vratio optužnicu na novo odlučivanje, ovde je reč o značajno manjem predmetu u odnosu na novosadski. Značajno je manje optuženih, manje saslušanih svedoka, manje dokumentacije za razmatranje.

Suđenje u Novom Sadu kojem su otvorena vrata nakon odluke tamošnje apelacije, u teoriji bi moglo da ima pripremno ročište već u septembru. Međutim, ne treba isključiti mogućnost da sudije, koje su određene da ga vode, traže dodatno vreme da se upoznaju sa hiljadama stranica dokumentacije. Zbog važnosti ovog predmeta postoji i opcija da budu „razrešeni“ svih drugih predmeta u kojima postupaju da bi se posvetili ovom.

Međutim, čak i sa rešavanjem tog izazova, pitanje je koje bi suđenje bilo brže. Odnosno, nalikuje da bi beogradsko, ako ga bude i bilo, moglo mnogo brže da se odvija čak i sa novim „odlaganjem“.

Postupak za korupciju

Po pitanju trećeg postupka situacija je još komplikovanija. Reč je o postupku koji vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal za utvrđivanje eventualnog postojanja korupcije u projektu rekonstrukcije.

Ne samo da je udarna grupa koja je istraživala slučaj nefunkcionalna već u ovom slučaju, na osnovu informacija kojima raspolažemo, dugo nije bilo (možda ga još nema) još jednog bitnog dokumenta da bi se postupalo dalje.

I otvara se i drugo pitanje, a to je koliko dugo istraga može da traje odnosno koliko osumnjičeni mogu da budu u ovom statusu (ne ulazeći u pitanje njihove eventualne krivice odnosno nevinosti).

Zbog svega ovoga, rasplet u slučaju nadstrešnice je još prilično daleko.

Pritvori

A pitanje postizanja pravde i pravičnosti, ima i drugi ugao sa odlukom novosadskog Apelacionog suda. Njom je deo optuženih vraćen u kućni pritvor. U objašnjenju se formalno navodi da im je produžen, ali deo njih od odluke Višeg suda faktički i nije bio u kućnom pritvoru (čitaj, nisu imali nanogicu). Apelacioni sud se logično vraća u tačku u vremenu kada je određen pritvor odnosno kada ga je Viši sud „poništio“ pa ovom odlukom vreme nastavlja da teče od tog momenta, ali fizički se oni vraćaju u pritvor.

No, to nije najvažnije. Mnogo važnije pitanje je kako to utiče na one koji su punih 20 meseci u pritvoru. Što ranije na Klisi, što sada kod kuće.

Sada se otvara pitanje i da li će biti neka vrsta kolateralne štete odluke apelacije jer će ostati u pritvoru. Došli bismo u situaciju da bi oni mogli da se brane sa slobode, a da „politički“ deo optuženih sedi sa nanogicom oko zgloba.

Ono što njihovi branioci pokušavaju da argumentuju, kada kažu da je neko „više jednak“ pred zakonom, jeste koji je smisao pritvora u kojem se nalaze.

„Da su hteli da utiču na svedoke, pa mogli su godinu dana da utiču na svedoke, to ste uradili iz čiste obesti, iz čiste bahatosti, osionosti, bez ikakve argumentacije, zato što želite da nekome uništite živote“, rekao je povodom odluke Apelacionog suda predsednik države.

Međutim, verovatno nehotice, upravo je ukazao na ono na šta ukazuju i branioci optuženih koji su sve vreme u pritvoru. Kako oni mogu da utiču na svedoke? Svi svedoci su saslušani. Kako oni mogu da utiču na postupak? Istraga je završena, čeka se suđenje. Da li su njima uništeni životi sa 20 meseci pritvora? Tvrde da jesu.

Pooštravanje pritvora

Zašto? Zato što, ne samo da su u kućnom pritvoru već im je taj pritvor prošle godine i pooštren. Time što ne mogu da koriste telefon i internet niti mogu da primaju ikoga u kuću ili stan. U praksi to znači da ne mogu da im dođu ni članovi uže porodice koji s njim ne žive. A sa druge strane, na neki način su i njihovi ukućani u pritvoru. Jer, ni njima ne može niko da dođe u posetu.

Uz to, kako ukazuju advokati, nijedna odluka o produžavanju kućnog pritvora nije im argumentovano obrazložena. Već je, prema njihovim tvrdnjama, svako rešenje samo tehnički „prepisivano“. Kao da se kolektivno određivao pritvor za celu grupu optuženih.

Nije im objašnjeno kako mogu da utiču na postupak koji se vodi već se obrazloženje vrtelo oko ose težine tragičnog događaja i potencijalnog uznemirenja javnosti. Uznemirenja javnosti kao zapravo četvrtog i jedinog osnova po kojem su u pritvoru. A koje je predsednik vešto izbegao da pomene u svom komentaru odluke Apelacionog suda.

Oni koji ostaju u pritvoru da u njemu stignu do druge godišnjice, pitaju se zašto ne mogu da se brane sa slobode, ako to od prvog dana recimo mogu optuženi u postupku u Beogradu. Pitaju se, kažu njihovi branioci, zašto su ovoliko dugo u pritvoru ako nikada nijedan prekršaj te mere nisu napravili.

Problem

Ukazuju i na dodatni problem. Rešenja o određivanju pritvora čekali su dugo. Nekima nisu stizala ni na pravu adresu. Odgovore suda na žalbe o određivanju pritvora dobijali su sa zakašnjenjem. Odnosno, kada bi taj pritvor na koji su se žalili već istekao što je obesmišljavalo žalbe. A oni nisu znali da im je određen novi. Pa u krug.

Na kraju, došlo se do toga da se pitanje njihovog pritvora poredi sa pitanjem (izostanka) pritvora za visokog policijskog funkcionera u drugom poznatom slučaju.

Uostalom, ko može da isključi opciju da „politički“ deo optuženih ne može da nađe pravni način da ponovo izađe iz pritvora.

Sve su to delikatne stvari koji slučaj nadstrešnice čini veoma komplikovanim. I pitanje je, koliko pravičnim za sve aktere (ne ulazeći u pitanje odgovornosti).