Ne leči se društvo skraćenjem časova

Autor: Nenad Mišković, psihodinamski psihoterapeut, diplomirani pedagog, master menadžer u obrazovanju

Predlog za skraćenje časova, odnosno da se školski čas skrati na 30 minuta, kao odgovor na smanjenu pažnju dece, nije znak modernizacije obrazovanja.

To je pokazatelj da smo spremniji da se prilagodimo problemu, umesto da ga razumemo i da ponudimo pravi odgovor. To je poruka da prihvatamo slabiju pažnju kao novu normalnost, umesto da se zapitamo kako i usled čega ona nestaje.

Pažnja se nije smanjila sama od sebe. Ona nije “biološki kvar” nove generacije. Ona je signal. Signal da je nešto u našem društvu, u načinu života, u vrednostima i odnosima ozbiljno poremećeno. I taj signal se prvi put i najjasnije vidi upravo u školama. U učionicama. U ponašanju dece. U njihovoj pasivnosti, nemiru, povlačenju ili bežanju u digitalni svet.

Skraćenje časova ne rešava stvaran problem

Pogrešan je pristup fokusirati se na simptome. Skraćenje časova, zabrane telefona i parcijalne mere ne rešavaju uzroke. One samo maskiraju problem. Društvo koje probleme rešava skraćivanjem i zabranama pokazuje da nema hrabrosti za ozbiljnu dijagnozu i zreli pristup problemu.

Mobilni telefoni nisu uzrok krize pažnje. Oni su sredstvo kompenzacije. Deca u njima traže ono što im nedostaje: smisao, uzbuđenje, pripadanje, prepoznatost, kontakt. Kada škola i okruženje to ne nude, digitalni svet postaje zamena. Ne zato što je bolji, već zato što je dostupniji.

Savremena škola ima ogroman potencijal da bude prostor živog učenja, susreta i razvoja, ali taj potencijal danas često ostaje nedovoljno iskorišćen.

Deci nisu potrebni samo sadržaji, već odnosi kroz koje će te sadržaje razumeti, povezati sa sobom i drugima, i pretvoriti u lično iskustvo.

Pažnja se ne gradi pukim izlaganjem informacija i organizovanjem aktivnosti, već kroz aktivno učestvovanje, dijalog i osećaj da si deo nečega što ima smisla.

Uloga nastavnika i kako bi na nju uticalo skraćenje časova

Posebno važna dimenzija vaspitno-obrazovanog procesa jeste stvaranje kvalitetne dinamike među učenicima.

Škola može i treba da bude prostor u kojem se neguju razmena, međusobno uvažavanje i autentičan kontakt. To se ne dešava spontano, već zahteva svesno vođenje od strane nastavnika. Njihova uloga nije samo da prenose znanje, već da budu modeli odnosa, komunikacije i autentičnosti.

Nastavnik treba da ima jasne kompetencije i institucionalnu podršku da bude primer kako se sluša, kako se razgovara, kako se izražava autentičnost, kako se prepoznaju potrebe drugih i kako se razvijaju i neguju međuljudski odnosi.

U tom smislu, razvoj ovih veština ne bi trebalo da bude sporedna, već jedna od dominantnih vaspitno-obrazovnih funkcija škole u savremenom kontekstu.

Takvu kulturu odnosa nastavnik ne samo da je potrebno da živi, već da je i aktivno podstiče i afirmiše kroz vaspitno-obrazovni proces.

Ona mora biti učena, negovana i sistemski podržana. Zato je neophodno da se razvoj ovih kompetencija jasno ugrade u planove stručnih usavršavanja, a potom i u nastavne planove, programe i kurikulume, kao sastavni deo svakog nivoa obrazovanja. Bez toga, pozivi na veću pažnju ostaju prazni, jer se pažnja razvija kroz odnos, a ne kroz disciplinu.

Istovremeno, živimo u društvu koje prolazi kroz duboku krizu autentičnosti. Mladi ljudi sve teže pronalaze prostor za iskreno izražavanje, za grešku, za razvoj identiteta. Umesto toga, nude im se ekstremni modeli ponašanja: šok, provokacija, perverzija, senzacionalizam. To nije sloboda. To je zamena za stvarni kontakt.

U takvom kontekstu, očekivati da škola sama reši problem je nerealno. Razvoj dece oblikuju i porodica, mediji, kultura, javni govor i vrednosti promovisane od samog društva.

Deci ne nedostaju kraći časovi

Međutim, škola ima posebnu odgovornost. Ona je prva linija odbrane. Ona prva vidi simptome. Ona prva oseća promene. I zato mora da bude lider, a ne pasivni izvršilac odluka ili puki predlagač “uskih” mera.

Uloga obrazovanja nije da se prilagođava krizi, već da je imenuje, razume i pokrene društvo ka promeni. Škola mora da postane dijagnostičar društva, inicijator dijaloga i motor sistemskih rešenja. To zahteva liderstvo, strategiju, hrabrost i dugoročnu viziju, a ne brze administrativne poteze.

Deci ne nedostaju kraći časovi. Nedostaju im živi odnosi, smisleni izazovi, prostor za izražavanje, realne priče i autentična razmena. Nedostaje im osećaj da su viđeni, shvaćeni i uključeni. To se ne gradi minutima, već kulturom i odnosom.

Ako na probleme odgovaramo fragmentisano i površno, u opasnosti smo da generacije koje stasavaju propuste priliku da razviju sposobnost da izdrže, da veruju, u sebe, u druge, u život kao proces.

Ako, međutim, obrazovanje shvatimo kao društveni projekat i motor razvoja, možemo ponovo izgraditi prostor u kojem se pažnja, odgovornost i autentičnost razvijaju prirodno.

Pitanje nije koliko traje čas. Pitanje je da li imamo hrabrosti da menjamo ono što je dovelo do toga da pažnja nestane.

---

Skraćenje časova na 30 minuta – pogled iz učionice i psihologije

Autor: Dragana Vasić Stević, stručni saradnik- psiholog

Iz ugla nekoga ko godinama radi u osnovnoj i srednjoj školi, ova tema se nikako ne može posmatrati samo teorijski, već isključivo kroz prizmu iskustva i prakse.

Ideja za skraćenje časova sa 45 na 30 minuta često se obrazlaže tvrdnjom da današnja deca imaju kraću pažnju i da se teže fokusiraju. Međutim, iskustvo iz učionice, ali i psihologija, pokazuju da problem nije u tome koliko čas traje, već kako on izgleda.

Pažnja nije nešto što se „potroši“ nakon određenog broja minuta.

I deca i odrasli mogu brzo da izgube koncentraciju ako im je sadržaj dosadan ili nerazumljiv, ali mogu i dugo da ostanu uključeni ako je ono što rade smisleno, zanimljivo i ako imaju priliku da aktivno učestvuju. Zato pitanje trajanja časa ne možemo da posmatramo odvojeno od kvaliteta nastave i atmosfere u učionici.

U realnosti to izgleda ovako: prvih nekoliko minuta časa ode na smirivanje grupe, uspostavljanje fokusa i povezivanje sa prethodnim gradivom, povezivanje i sa samom grupom.

Jer je to nekako i osnova za dobar čas. Tek nakon toga počinje pravi rad. U okviru časa od 30 minuta, taj prostor se drastično sužava, a nastava se svodi na žurbu i prenošenje osnovnih informacija, bez vremena za pitanja, objašnjenja i razmenu.

Koja deca bi bila posebno pogođena skraćenjem časova

Savremena nastava podrazumeva aktivno učenje, kroz razgovor, saradnju, rešavanje problema. Takav rad ne može da se odvija u stalnoj žurbi. Kada je vreme ograničeno, nastavnici su često prinuđeni da biraju najbrži, a ne nužno i najbolji način rada.

Posebno su pogođeni učenici kojima je potrebna dodatna podrška, deca koja sporije usvajaju gradivo, imaju teškoće ili emotivne izazove.

Njima je potreban stabilan tempo, ponavljanje i dodatno objašnjenje, što kraći časovi dodatno otežavaju i produbljuju razlike među učenicima.

Ubrzavanje nastave i stalni osećaj da „nema dovoljno vremena“ povećavaju pritisak i stres, kako kod učenika, tako i kod nastavnika, i narušavaju odnose u učionici, koji su ključni za osećaj sigurnosti i motivacije.

I na kraju, možda najvažnije: u prosveti postoje mnogo veći i ozbiljniji problemi od dužine školskog časa.

Preopterećeni programi, nedostatak podrške nastavnicima i učenicima, manjak stručnih saradnika i izostanak stvarnog dijaloga sa ljudima koji svakodnevno rade u školama, pitanja su koja zahtevaju pažnju. Bez njihovog rešavanja, skraćenje časova ostaje površna mera koja ne dotiče suštinu problema, već isti taj problem povećava.

Dok se bavimo minutima, propuštamo da se ozbiljno pozabavimo suštinom obrazovanja, uslovima u kojima se uči, kvalitetom nastave i stvarnim potrebama dece i onih koji sa njima svakodnevno rade.