Urbanistički pregled godine – izgleda da se nekome baš žuri

Autori: Marija Penezić i Božena Stojić, kolektiv Ministarstvo prostora

Nekome se toliko žuri da nema vremena za javne rasprave, za planove ne postoje granice, a pravila važe dok ne postanu smetnja, onda stižu posebni zakoni i posebna pravila. Na štetu javnog interesa razume se. U ovoj godini smo ponovo videli demonstraciju sile nad prostorom, kao i nad ljudima, što nam ostaje kao upozorenje šta nas čeka ako ovakve politike prihvatimo kao normalnost.

Pred vama je urbanistički pregled Beograda 2025. godine, udobno se smestite, ima makar jedan pozitivan primer.

EXPO – lex specialis

Godina je počela izmenamaLex specialisa za EXPO. Predložene izmene lex specialisa koji je donet krajem 2023. godine, našle su se u januaru u skupštinskoj proceduri, bez zakonom obavezujuće javne rasprave. Pored toga što je ovaj zakon pre dve godine u velikoj meri i grubo suspendovao Zakon o javnim nabavkama, Ministarstvo finansija sada je imalo još nekoliko ideja kako dodatno suspendovati niz propisa i zakona – posebno onih koji “koče razvoj i izgradnju”.

Ključne izmene Lex specialisa odnosile su se na: (1) sužavanje prostora za učešće javnosti i skraćivanje javnog uvida na 15 dana; (2) ubrzano i olakšano dobijanje građevinske dozvole, kao i izgradnja objekata bez studije o proceni uticaja na životnu sredinu; (3) korišćenje objekata bez upotrebne dozvole.

Lex specialis je dolazio u Narodnu skupštinu, pa odlazio, pa ponovo dolazio, pa je iz četvrtog puta i usvojen. Na pola ovog puta desila se i javna rasprava, koja je po zakonu trebalo da se održi pre prvog dolaska zakona u Skupštinu.

Tako je prvobitna verzija glasila da se Lex specialis odnosi na objekte u okviru plana za EXPO, ali i sve objekte koji se ne nalaze u obuhvatu plana, ali ih vlast proglasi delom EXPO manifestacije – dakle bilo šta, bilo gde u Srbiji.

Nakon snažnog otpora javnosti lex specialis je povučen iz Skupštine, ali ubrzo i ponovo vraćen jer nikada ova vlast ne odustaje od svojih pažljivo dizajniranih i osmišljenih pravno-planskih mehanizama. Državni vrh se ponadao da se javnost “ohladila i umirila” tokom prethodna dva meseca. Procena je bila pogrešna, i nakon novog talasa otpora javnosti, predlog zakona je ponovo povučen.

Finalna verzija ovog zakona imala je značajnu izmenu – lex specialis će se odnositi samo na objekte u obuhvatu plana za EXPO. Ipak, druga značajna odredba je zadržana – objekti u okviru EXPO-a će se koristiti bez upotrebne dozvole dve godine.

Četvrti put proširen plan

Uporedo sa izmenama lex specialisa, na javni uvid izložena je i IV faza prostornog plana za EXPO. Izrada ovog plana u fazama jedan je od vrlo ilustrativnih primera kreativnosti republičkih institucija i Vlade RS, kada je reč o efikasnoj, netransparentnoj i neparticipativnoj izradi planova.

Iako je ova faza obuhvatila duplo više površina nego sve tri prethodne faze, ona se ne posmatra kao zaseban plan, nego samo kao nastavak izrade plana, koja je započeta još 2018. godine. Da stvar bude još gora, ne znamo koliko će ovaj plan imati faza, ni šta sve može da bude predmet neke faze, niti koliko teritorije može da obuhvati. Tako ne čudi da je ovaj plan, kroz svoje četiri faze, od inicijalnih 114 hektara obuhvatio sada već 813 ha, i uopšte ne mora tu da se zaustavi.

Misterija tematski park

Ova IV faza plana zahvatila je dodatnih 460 ha poljoprivrednog i vodnog zemljišta u Surčinskom polju. Od toga je 250 ha namenjeno za nešto što se zove tematski park, ali uopšte nije detaljno razrađeno iako se na osnovu ovog plana može direktno graditi. A šta će se zapravo graditi na toj površini i šta sve ulazi u tu namenu, ne znamo – ali šta god da bude, biće planom omogućeno. Pored misterioznog tematskog parka, predviđeno je i međunarodno putničko pristanište na savskom nasipu, koji je u celosti obuhvaćen – od EXPO lokacije do bloka 45.

Možda najvažnija informacija jeste da se ovaj plan (813 ha) prostire na sve tri zone sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta, i da sve planirane namene direktno stavljaju u rizik trećinu izvora pijaće vode u Beogradu. Ali hej, ne zaboravimo, to je sve od izuzetnog značaja za sve nas i u javnom je interesu da imamo EXPO, kojekakve tematske parkove, pristaništa, na uštrb nasipa i vodoizvorišta. Jedno je sigurno, Vlada RS tako smatra, pa je u julu i usvojila ovaj plan. A vi, ako se sa time ne slažete, pa mogli ste to i da kažete na javnoj sednici Komisije za planove.

Šta kažete, niste mogli? Javna sednica je održana onlajn?

Digitalne sednice ili kako da isključimo građane iz planiranja – 15.047.390. nastavak

U jeku nezadovoljstva građana planom i lex specialisom za EXPO vlast pronalazi ruku spasa u digitalnim javnim sednicama. Iako se PPPPN za EXPO radi po skraćenom postupku u kojem javni uvid traje 15 dana, prepreka zvana javna sednica ne može se eliminisati (još uvek). Ipak, pronađen je način da se ona formalno održi, ali da se iz nje sasvim eliminiše i poslednja trunka učešća javnosti – uvođenje digitalnih javnih sednica! Na ovaj način donosioci odluka od sada mogu lako da izbegnu suočavanje sa otporom velikog broja građana za bilo koji budući plan.

Mi smo učestvovali na prvoj digitalnoj sednici, i ono što možemo da kažemo je da je prošla skandalozno. Građani su bili izuzetno nezadovoljni uključivanjem i isključivanjem “iz programa”, veza se prekidala i uglavnom nije mogla biti uspostavljena ponovo. Ni na jedno pitanje Komisija za planove nije odgovorila, već je na svako komentar bio – Hvala, idemo dalje! Sve primedbe građana se odbijene kao neosnovane, a sednica je održana onlajn usled “prevelike zainteresovanosti”.

Digitalna sednica je jasno pokazala da nije adekvatan način uključivanja građana i nekoliko meseci kasnije kada je primenjena i za plan za Beograd na vodi, u istorijskom trajanju od 11 i po sati! Onlajn sednice nisu same po sebi loše, čak bi mogle biti dobar dopunski alat za one građane koji bi želelli da se uključe, a nisu u mogućnosti da prisustvuju fizički. Ipak, njihovo uvođenje kao osnovnog alata za demokratsko učestvovnje u donošenju plana se ne može opravdati.

PPPPN Beograd na vodi – da se spreme Novi Beograd i Čukarica

Izmene PPPPN Beograd na vodi predvidele su praktično duplo širenje, na novih 330 hektara, i to sada i na novobeogradsku obalu, ali i na Čukaricu. Najveću pažnju i reakciju javnosti izazvalo je najavljeno rušenje sajma.

Iako su planom sve hale, osim hale 1, bile predviđene za rušenje, na javnoj sednici Komisija za planove je donela odluku da se ovim planom ne predvidi rušenje niti jedne hale. Ali, planom će se usloviti sprovođenje arhitektonsko-urbanističkog konkursa. Hm, ovo zvuči poznato? Kao neki oprobani recept – ako je otpor javnosti prema nekom planu baš snažan, onda ga treba prvo oslabiti i pasivizirati, a to se svakako može postići i organizovanjem konkursa kroz koji će se pokušati proizvesti legitimitet za projekat, koji ga inače nema. Celokupni prostor sajma je namenjen za izgradnju izrazito visokih zgrada, između 60 i 120 metara (kolika je, na primer, Geneks kula), a zadatak konkursnog rešenja će biti da sve hale, odnosno celokupno područje privede svrsi i uklopi u takvo okruženje.

Dodatno, sam plan konstatuje da je područje Beograda na vodi najveće toplotno ostrvo u Beogradu, i uprkos tome predlaže dalju gustu izgradnju koja će dodatno povećati visoke letnje temperature.

Ovaj plan jasno pokazuje sve opasnosti PPPPN-a kao vrste plana, koji jednim potezom obuhvata stotine hektara novog prostora — obrazac koji se vidi i u slučaju EXPO projekta, ali se lako može ponoviti i na Košutnjaku.

Ušće – građani brane zelenilo od države

Zanimljivo je da je izrada Plana detaljne regulacije, koji je postavio temelje za konkurs iz kog je proisteklo rešenje predstavljeno početkom godine u okviru urbanističkog projekta parka Ušće, tekla paralelno sa izradom Plana generalne regulacije sistema zelenih površina – plana koji uređuje zelene površine u gradu i čiji je prvobitni cilj bio da njihov udeo poveća sa 12 na 23 odsto.

PDR za Ušće usvojen je svega nekoliko meseci pre PGR-a, te je ostavljen na snazi sa svim predviđenim sadržajima, uključujući novu zgradu Prirodnjačkog muzeja, aneks Muzeja savremene umetnosti i akvarijum. Sa druge strane, PGR jasno propisuje zabranu izgradnje kako nadzemnih, tako i podzemnih objekata prilikom rekonstrukcije postojećih parkova, kao jedne od mera koja će pomoći postizanju željenog rezultata – a to je rasprostranjenija i kvalitetnija zelena infrastruktura grada. Ova očigledna suprotnost između dva plana, jasno ukazuje na to da rešenja za park Ušće ne doprinosi tom cilju, bez obzira na nastojanja autora arhitektonskog rešenja da objasni kako se podzemni objekti praktično i ne računaju.

Kao šlag na tortu, imamo i fantomsko javno preduzeće Beogradski park, koje je za potrebe urbanističkog projekta izdalo uslove da nema specifičnih uslova za ovaj prostor (jedan od najznačajnijih i najvećih parkova u gradu), čime je postojeća vegetacija u parku ostala bez zaštite. Uprkos saopštenjima Ministarstva finansija (inače investitora ovog projekta) kojima nas uverava da će sva vegetacija biti očuvana, da će stabla koja se nađu na putu izgradnji objekata biti pažljivo presađena (bez da postoji bilo kakva dokumentacija koja bi nam objasnila na koji način će to biti izvedeno), stanovnici okolnih blokova, a i šire, ostali su zabrinuti za budućnost ovog prostora i organizovali se u dežurstva, kako bi bili informisani šta se dešava u parku u svakom trenutku i kako bi mogli na vreme da reaguju.

Slučaj Generalštab ili kako se proizvodi grad

Jedna od ključnih poruka širokog fronta aktera okupljenih oko odbrane kompleksa Generalštaba bila je da ovo nije borba za zgradu, već za mesto. Međutim, događaji tokom 2025. godine pokazali su nam da je u pitanju još šira borba – borba za pravila po kojima se grad uopšte proizvodi.

U jeku istrage koju je vodilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, zbog nezakonitog ukidanja statusa kulturnog dobra, u Narodnu skupštinu je upućen još jedan lex specialis, sa jasnom svrhom – uklanjanje institucionalnih, planskih i pravnih prepreka kako bi se investicioni projekat privatne kompanije mogao realizovati, ali i obustava krivičnih postupaka i dalja istraga usmerena ka Vladi.

Ovim posebnim zakonom ponovo je primenjen režim izuzetka – hitne procedure, skraćeni rokovi i obaveza postupanja „bez odlaganja“ – čime je javna uprava svedena na servis za privatne investicije. Javna imovina, memorija mesta i javni interes tretirani su kao smetnja realizaciji privatne investicije, koja je proglašena višim interesom, višim od javnog.

Iako se investitor povukao usled snažnog otpora javnosti, studenata i stručnjaka, posledice i gorak ukus u ustima su ostali. Slučaj Generalštab potvrdio je obrazac urbanizacije u kojem se grad ne planira kroz unapred postavljena pravila, već kroz posebne zakone i ad hoc prilagođavanje sistema potrebama kapitala. Zato ova borba ne sme biti izuzetak, a odbranu jedne lokacije dok ostatak grada gori – nećemo moći nazvati pobedom, ako ne promenimo i vrednosne i političke okvire u kojima nastaje naš grad.

Izmene plana generalne regulacije – rasprodaja državnog zemljišta

Izmene i dopune Plana generalne regulacije stigle su pred kraj godine — u stilu let’s do it for the plot twist. Dolaze neposredno nakon vesti o izgradnji na mestu Generalštaba i usvajanju lex specialisa za ovo područje, na koje je javnost burno reagovala, i dodatno pogoršavaju stanje na nivou čitavog grada.

Ukratko, ove izmene otključavaju mogućnost za masovnu rasprodaju javnog zemljišta i objekata javne namene. Ključna promena omogućava da se zemljište i objekti javne namene konvertuju u stambeno-komercijalnu namenu isključivo izradom PDR-a, plana nižeg reda, koji po pravilu izrađuje i finansira sam investitor.

Do sada je javna imovina bila relativno zaštićena jer je svaka takva prenamena zahtevala izmenu PGR-a kao plana višeg reda. Sada ta zaštita nestaje: dovoljno je da investitor plati izradu plana detaljne regulacije — što je ustaljena praksa – i da obezbedi saglasnost Komisije za planove, što je retko kada u praksi bila prepreka za investitore.

Jednom kada se u planu promeni javna namena u neku drugu, stiču se uslovi za prodaju tog javnog zemljišta. To znači da se potencijalno mogu prodavati i prenamenjivati škole, vrtići, domovi zdravlja, fakulteti, ali i zelene površine i šume. Izmene se odnose i na prazne i na zauzete parcele, bez ikakvih ograničenja. Uprkos tome što su predstavljene kao tehnička izmena, skrivene u fusnoti, reč je o suštinskoj promeni:

PGR se povlači iz svoje osnovne uloge – regulisanja planiranja na nivou grada.

PPPPN Košutnjak – šuma je šuma

Pre pet godina smo zajedno odbranili Košutnjak od seče, ali ne možemo reći da smo se iznenadili kada se plan vratio, i to u novom ruhu zvanom PPPPN. Plan nikada nije proceduralno odbačen, pa je sumnja na njegov povratak postojala sve ove godine, iako je vlast tada rekla da se od plana odustaje.

Ono što nismo očekivali je da se plan pojavi kao PPPPN, jer je sasvim kontraintuitivno da država nacionalnim značajem proglasi izgradnju luksuznih stambenih kvadrata nekog investitora. Praktično nam govore da je zarada investitora naš nacionalni interes.

Pored vrste plana, investitor se (uz podršku državnih institucija i reprezentativnih strukovnih udruženja) dosetio i još jednog načina da umiri javnost, pa je tako organizovan arhitektonsko-urbanistički konkurs za Košutnjak. Ovaj potez nije imao za cilj da zaista prikupi mišljenja struke, već da obezbedi podršku stručne zajednice i na taj način veštački proizvede legitimitet za projekat kojem se građani oštro protive.

Investitor je sada sklopio ugovor sa pobednikom konkursa, koji će i izraditi ovaj PPPPN, pa nam je preko tog arhitektonskog biroa i vodećeg arhitekte saopštio da nijedno zdravo drvo neće biti posečeno, i da će arhitektura biti između krošnji. Ako ste pomislili da je možda neki stručni izraz, ne, ova rečenica nema nikakvog smisla. Interes investitora nije da se nijedno drvo ne poseče, već da se javnost umiri, a on izgradi svojih pola miliona kvadrata namenjenih nikome ko u ovom gradu živi i radi.

Šuma je šuma. U gradu koji ima svega 9% teritorije pod zelenim površinama i šumom, nema mesta predlozima da šuma postane stambeno naselje, pa još i luksuzno u gradu u kom 70% stanovništva stanovanje ocenjuje sasvim nepriuštivim.

Zborovi – infrastruktura solidarnosti i otpora

Od prelaska sa planskog na investitorski urbanizam, jedini način da se glas građana koji žive u krajevima za koje se donose planovi čuje i eventualno uvaži je bilo lokalno organizovanje. Mnogo pre digitalnih sednica, procedura javnog učešća ima performativni karakter, a prostor se oblikuje u sukobu privatnog interesa investitora i zajedničkog interesa organizovanih komšija. Suprotstavljanje neželjenim urbanističkim promenama, od izgradnje u Petom parkiću do bušenja Savskog nasipa, bilo je moguće samo kroz udruživanje i prisutnost.

Organizovanje građana u lokalne zborove, pokrenut pozivom studentskog pokreta, doneo je ceo novi talas lokalnog organizovanja koji dosledno pokazuje snagu udruženih građana. Zborovi su infrastruktura solidarnosti sa najugroženijima protestnim dešavanjima, prate šta se dešava u komšiluku, sprovode uradi-sam akcije na popravci mobilijara, dečijeg igrališta, terena i sl.

Zborovi aktivno prate i šta se dešava u urbanizmu grada i međusobno se koordiniraju oko zajedničkih prostora kao što su Ušće i Košutnjak.

Ipak, mnogo važnije, ove strukture vežbaju važnu, zapuštenu praksu demokratskog dijaloga na najnižem nivou – tamo gde živimo. To je ono što nam treba koliko i zelenilo i čist vazduh: da se čujemo, razumemo, udružimo – od kuće, preko zgrade i komšiluka, pa nadalje.

Samo aktivni građani organizovani u trajne strukture predstavljaju dugoročnu branu urušavanja demokratskih institucija i omogućavaju da u nekoj idućoj godini grad konačno počne da se razvija po meri i želji onih koji u njemu žive.