Zaštita konkurencije u slučaju Superliga: FIFA i UEFA u ofsajdu
Svet fudbala tokom aprila 2021. godine obeležio je značajan potres, kada je 12 fudbalskih klubova iz Španije (Atletiko Madrid, Barselona i Real Madrid), Italije (Milan, Inter i Juventus) i Engleske (Arsenal, Čelsi, Liverpul, Mančester siti, Mančester junajted i Totenhem) najavilo formiranje nove Superlige.
Prema najavama, format takmičenja trebalo je da bude takav da uključuje 15 klubova osnivača, tj. navedenih 12 i još tri kluba osnivača, kao i dodatnih pet klubova koji bi svoje mesto obezbedili putem kvalifikacija.
Nakon snažnog protivljenja različitih zainteresovanih strana, uključujući i navijače, od planova za formiranje Superlige u navedenom formatu odustalo se već nakon nekoliko dana. Superligu je inicijalno, putem bridging kredita u iznosu do približno četiri milijarde evra, trebalo da finansira JP Morgan.
I pre zvanične najave Superlige, tokom januara 2021. godine, FIFA i njenih šest konfederacija, uključujući tu i UEFA, objavile su saopštenje u vezi sa medijskim spekulacijama o njenom formiranju, u kojem se klubovi i igrači koji učestvuju u takmičenju upozoravaju na to da im neće biti dozvoljeno da učestvuju u bilo kom takmičenju koje organizuju FIFA ili njene konfederacije.
Neposredno nakon najave Superlige, UEFA je izdala još jedno saopštenje u kojem je podvukla da će klubovima biti zabranjeno da igraju u bilo kom drugom takmičenju na nacionalnom, evropskom i svetskom nivou, te da igračima može biti zabranjeno da predstavljaju svoje reprezentacije.
I pored ekspresnog odustanka od Superlige, iza pomenute najave ostala su otvorena pitanja, uključujući i spor koji je pred španskim sudom pokrenulo društvo osnovano radi formiranja Superlige (European Superleague Company SL), protiv FIFA i UEFA.
Slučaj je dospeo i do Evropskog suda pravde (ESP), čija je uloga bila da pruži tumačenje odredaba prava EU relevantnih za razrešenje slučaja. ESP se u presudi od 21. decembra 2023. izjasnio o više aspekata ovog slučaja, a može se reći da se u njegovom središtu našla ocena toga da li su tada važeća pravila doneta od strane FIFA i UEFA o prethodnom odobravanju novih međunarodnih klupskih takmičenja u suprotnosti sa pravilima EU o zaštiti konkurencije, u delu zabrane restriktivnih sporazuma i zabrane zloupotrebe dominantnog položaja.
Pre svega, sporno je bilo to što pomenuta pravila FIFA i UEFA nisu propisivala objektivne, transparentne i nediskriminatorne kriterijume, kao ni postupak za davanje takvog odobrenja.
Uz uvažavanje specifičnosti oblasti sporta i posebno fudbala, ESP je iskoristio opšte principe primenljive na pitanja zaštite konkurencije, koji su relevantni kako za učesnike na tržištu EU, tako i na one na srpskom tržištu, imajući u vidu visoku usklađenost pravila o zaštiti konkurencije EU i Srbije.
Tako je ESP u ovom slučaju potvrdio, uzimajući u obzir i svoju raniju pravnu praksu, i da isto diskriminatorno i antikonkurencijsko postupanje može istovremeno predstavljati i restriktivni sporazum i zloupotrebu dominantnog položaja, kao i da cilj zabrane zloupotrebe dominantnog položaja nije sprečavanje učesnika na tržištu da stekne, sopstvenom zaslugom, dominantan položaj na tržištu, ili da obezbedi da manje efikasni učesnici ostanu na tržištu, već upravo da ne dođe do zloupotrebe takvog položaja.
Primenjujući navedene i druge principe, ESP je došao do zaključka da su pravila FIFA i UEFA koja ne propisuju objektivne, transparentne, nediskriminatorne i proporcionalne kriterijume, kao ni postupak za davanje odobrenja, u suprotnosti sa pravilima EU o zaštiti konkurencije, i da predstavljaju restriktivni sporazum FIFA i UEFA kao udruženja, odnosno zloupotrebu dominantnog položaja.
Treba imati u vidu da nije utvrđeno da je zahtev FIFA i UEFA za pribavljanjem prethodnog odobrenja sam po sebi suprotan pravu EU, već da pravila ovih organizacija u vezi sa tim pitanjem nisu bila usaglašena sa pravom konkurencije.
U svakom slučaju, presuda ESP ne znači da bi predložena Superliga morala da bude odobrena, niti je sud odlučivao konkretno o ovom takmičenju. Prema mišljenju autora, i da su takva pravila postojala, malo je verovatno da bi Superliga u opisanom formatu bila odobrena, između ostalog jer ne bi bila u skladu sa principom napredovanja i ispadanja, zasnovanom na sportskim zaslugama, koji važi u svetskom fudbalu.
Presuda ESP u slučaju Superliga svakako predstavlja korak napred u demokratizaciji evropskog fudbala, jer organizatorima eventualnih novih međunarodnih klupskih takmičenjima u Evropi pruža zaštitu od samovolje i arbitrarnog postupanja FIFA i UEFA, a što će ići u prilog i novom predlogu za Superligu u drugačijem formatu koji je objavljen neposredno nakon presude ESP.
Ipak, vreme će pokazati da li je uspostavljanje nove evropske fudbalske lige izvan UEFA sistema ostvarivo u bližoj budućnosti, imajući u vidu brojne izazove koji takvom poduhvatu stoje na putu.
Dimitrije Ilić, samostalni advokat u saradnji sa Karanović & Partners